Википедија

Simpatektomija

Simpatektomija je hirurška procedura podvezivanja ili presecanja nervnih vlakana ili uništavanje sipatičkih ganglija simpatičkog nervnnog sistema, duž grudnog ili lumbalnog dela kičmene moždine.[1]

Simpatektomija
Klasifikacija i spoljašnji resursi
MKB-9-CM05.2

Ovim postupkom se se povećava protok krvi kroz krvne sudove (vazdodilatacija) i smanjuje dugotrajan bol u određenim bolestima izazivanim vazokonstrikcijom ili suženjem lumena krvnih sudova (Birgerova bolest, Rejnoov fenomen, vaskulopatija, sistemska skleroza itd). Danas se simpatektomija sve više primenjuje kod lečenja hiperhidroze u cilju smanjenja izlučivanja znoja i mnogih drugih fizičkih i mentalnih poremećaja.[2]

Istorija uredi

Prvu simpatektomiju obavio je Aleksandar daleke 1889. Prve indikacije za primenu simpatektomije bile su; epilepsija, crvenilo lica, gušavost, idiotija, glaukom. Kasnije je kod nekoliko navedenih indikacija kao što je idiotija i glaukom, njena primena napuštena. Kako simpatički nervni sistem deluje na funkciju mnogo različitih organa kao što su žlezde, krvni sudovi i mišića, hirurzi su od 1920. počeli sa eksperimentalnom primenom simpatektomije u lečenju brojnih fizičkih i mentalnih poremećaja.[3]

Sledi njena primena kod nekih od sledećih indikacija; angina pektoris, vazazospastički poremećaji, anksioznost, socijalna fobija, vazospazam krvnih sudova, bolna stanja, preterano znojenje itd. Danas simpatektomija još uvek ims ograničenu primenu najčešće kod; hiperhidroze, Rejnoove bolesti, refleksne simpatičke distrofije.

 
Operativni torakoskop napravljen po meri, koji se koristi za proceduru endoskopske torakalne simpatektomije.

Sam postupak presećana živaca (simpatikotomije) je jednostavan i lak, ali je zbog pristup nervnim vlaknima kroz tkiva zida grudnog koša ili trbuha (konvencionalnom hirurškom metodom) jako težak bolan i sa mnogo većim rizikom za nastanak komplikacija. Tako je tzv. zadnji pristup preko grudnog koša, razvijen u 1908, zahtevao resekciju rebara. Resekcija u subklavikularnom (iznad ključne kost), pristupu je razvijena je nešto kasnije 1935, i bio je manje bolan nego prethodni pristup, ali su ovu metodu pratila oštećenja važnih živaca i krvnih sudova, u tom prostoru. Zbog ovih problema, ko i čestih sekvela nakon simpatektomije, konvencionalni ili „otvoreni“ oblik u to doba nije bila popularna proceduru, iako je i dalje nastavljena njena primena u lečenju hiperhidroze, Rejnoovog fenomena i raznih psihičkih poremećaja. Sa popularizacijom primene lobotomija u tridesetim i četrdesetim godinama 20. veka simpatektomija je pala u nemilost neurohirurgije, kao oblih lečenja psihičkih poremećaja u velikom mozgu.

Krajem osamdesetih godina 20. veka od strane Gorena Klasa i Kristera Drota (engl. Goren Claes и Christer Drott) u Švedskoj je razvijena engl. (ЕТС)-Endoscopic thoracic sympathectomy endoskopska „minimalno invazivna“ hirurška tehnika. Ova tehnika je mnogo konfornija; vreme oporavka nakon intervencije je kraće kao i broj komplikacija i zato je njena primena sve više postala popularna u svetu. Danas, se ЕТС operacije izvode u mnogim zemljama širom sveta, izuzev u Švedskoj gde je ova metoda i nastala.

Sredinom devedesetih godina 20. veka zbog učestalih žalbi švedskih pacijenata operisanih ЕТС tehnikom, na neželjene učinke simpatekotomije, formirana je organizacija (engl. FFSO - people disabled by sympathectomy) (osoba sa invaliditetom izazvanim simpatektomijom), sa ciljem da zaštiti prava svojih i budućih pacijenata. Organizacija je vremenom narasla na preko 300 članova i njihov rad je doveo do zabrane primene ove metode lečenja u Švedskoj. Oba hirurga, pionira ove tehnike u Švedskoj, Drot i Kles, preseliolo je svoje ordinacije iz Švedske u druge zemlje, i u njima i dalje obavljaju operacije.

Značaj uredi

Autonomni nervni sistem (radi autonomno bez uticaja volje) kontroliše telesne funkcije organizma, kao što su disanje, znojenje, rad srca, funkcije želuca, krvnih sudova itd. On takođe može privremeno da preuzme i kontrolu nekih funkcija koje su inače pod svesnom kontrolom (mozga), kao što su npr. treptanje očima, disanje...
Autonomni nervni sistem se sastoji iz dva podsistema:[4]

Simpatički nervni sistem ubrzava rad srca, sužava (vazokonstrikcija) krvne sudove, i podiže krvni pritisak. Krvni pritisak se kontroliše pomoću nervnih ćelija koje prolaze kroz omotače oko arterije. Simpatički nervni sistem omogućava organizmu da odgovori na promene kojima je on izložen u svakodnevnom životu. Parasimpatički nervni sistem ima mnoge (ali ne sve) istovetne efektore kao i simpatički nervni sistem sa najčešće suprotnim funkcijama (npr. simpatikus stimuliše, vagus usporava). Simpatički i parasimpatički sistem su dve komponente autonomnog nervnog sistema sa pretežno suprotnim funkcijama, što organizmu obezbeđuje homeostazu.

Kada su ugrožene određene vitalne funkcije organizma, simpatički nervni sistem povećava svoju aktivnost, što;

  • povećava snagu srčanog mišića i ubrzava njegov rad, što povećava protok krvi u organizmu
  • ubrzava i produbljuje disanje, što obezbeđuje bolju oksigenaciju organizma
  • povećava protok krvi u nervnom sistemu i mišićima, na račun smanjenog protoka krvi u drugim (manje važnim - perifernim) oblastima, kao što su koža, digestivni trakt i vene udova, (mehanizmom vazokonstrikcije krvnih sudova). Kao krajnji efekat dejstva simpatikusa nastaje povećanje krvnog pritiska.

Kontrolnu funkciju autonomni nervni sistem ostvaruje iz sopstvenog kontrolnog centra u hipotalamusu preko vegetativnih živaca slanjem; receptorima živčanih-nervnih (simpatičkih i prasimpatičkih) signala ili preko krvi slanjem hormonskih ili endokrinih signala. Presecanjem nekih od ovih puteva prenošenja vegetativnih signala, (kao što to činimo simpatektomijom), mi „veštački“ smanjujemo uticaje hipotalamusa i blokiramo pojavu neželjenih funkcija u organizmu.

 
Kontrolne funkcije autonomnog nervnog sistema

Indikacije uredi

Simpatektomija se najčešće vrši kako bi se ublažilo preterano znojenje (kod hiperhidroze), crvenilo (hiperemija lica) ili isključio prekid ili zastoj u protoku krvi kroz sužene krvne sudova (ishemija) u prstima ruku i nogu, ušima, kod osoba osetljivih na izlaganje hladnoći npr. kod Rejnoovog fenomena, sistemske skleroze, reumatoidnog artritisa. Sužennja krvnih sudova u nogama koja izazivaju bolne grčeve (klaudikacije) npr. kod dijabetesne vaskulopatije, ateroskleroze Birgerove bolesti itd. takođe se mogu lečiti simpatektomijom. Simpatektomija može biti korisna i u lečenju refleksne simpatičke distrofije. Pošto znojenje kontroliše simpatički nervni sistem, simpatektomija je efikasana u lečenju preteranog znojenja (hiperhidroze) na dlanovima, licu ili ispod pazušnih jama itd.[1]

 
Birgerova bolest; segmentna stenoza ileofemoralne arterije (oko 70%) sa subokluzijom femorelne arterije leve noge, kod ove bolesnice lečena je primenom simpatektomije (podvezivanjem živaca u slabinskom delu kičmene moždine. (dr. M. Dimić)

Sporedni efekti uredi

Nema ni jedne operacija bez rizika, pa tako i simpatektomija ima neka specifična neželjena dejstva (komplikacije);[2]

Krvarenje

U toku i posle simpatektomije može biti značajno i javlja se u do 5% pacijenata.[5]

Infekcija

Kao i kod drugi operativnih intervencija uvek postoji rizik njenog nastanka

Promećaj funkcija živaca

Kao npr. pojava lateralizacije promena, u kada bolesnik ima osećaj da živi u dva odvojena tela; jedna polovina tela je „otupela ili mrtva“, a druga polovina sa hiperaktivnim funkcijama simpatičkih živaca.[6]

 
Ekcem ruku izazvan anhidrozom, kao komplikacija denervacije šaka grudnom simpatektomijom.
Pneumotoraks

Javlja se u oko 2% pacijenata.[5]

Kompenzaciona hiperhidroza

Pojačano znojenje se javlja kod gotovo svih pacijenatanakon operacije i najčešće je prolazna. U dužem vremenskom periodu kompenzaciona hiperhidroza se javlja u 1-2 odsto pacijenata nakon simpatektomije. Učestalost izraženog ili teškog kompenzacionog znojenja varira (u raznim istraživanjima), u rasponu od 1,2% do čak 30,9% operisanih pacijenata.[6]

Anhidroza

Nakon grudne simpatektomije u denervisanoj oblasti, se može javiti izrazita, suvoća i toplota kože, kao posledica prestanka znojenja (anhidroza), koja može biti toliko izražena da zahteva čestu primene losiona za ruke, a kod ekstremnih slučajeva suvoće kože može preći u ekcem (vidi sliku desno).[7]

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ a b Cerfolio, Robert J.; De Campos, Jose Ribas Milanez; Bryant, Ayesha S.; Connery, Cliff P.; Miller, Daniel L.; DeCamp, Malcolm M.; McKenna, Robert J.; Krasna, Mark J. (2011). „The Society of Thoracic Surgeons Expert Consensus for the Surgical Treatment of Hyperhidrosis”. The Annals of Thoracic Surgery. 91 (5): 1642—8. .
  2. ^ a b „Transforming Healthcare, Empowering Lives.”. DocDoc (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-11-09. 
  3. ^ Hashmonai, M.; Kopelman, D. (2003). "History of sympathetic surgery". Clinical Autonomic Research. 13: I6–9.
  4. ^ Redisch, Walter; Tangco, Francisco T.; Wertheimer, Lothar; Lewis, Arthur J.; Steele, J. Murray; Andrews, Dorothy (1957-04-01). „Vasomotor Responses in the Extremities of Subjects with Various Neurologic Lesions”. Circulation. 15 (4): 518—524. doi:10.1161/01.CIR.15.4.518. 
  5. ^ a b Ojimba, TA; Cameron, AEP (2004). „Drawbacks of endoscopic thoracic sympathectomy”. British Journal of Surgery. John Wiley & Sons. 91 (3): 264—269. PMID 14991624. doi:10.1002/bjs.4511. Pristupljeno 19. 1. 2009. 
  6. ^ a b Dumont P (2008). „Side effects and complications of surgery for hyperhidrosis” (PDF). Thorac Surg Clin. 18 (2): 193—207. PMID 18557592. doi:10.1016/j.thorsurg.2008.01.007. 
  7. ^ Cooper T (1966). „Surgical sympathectomy and adrenergic function”. Pharmacol Rev. 18 (1): 611—8. PMID 5323769. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi



 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симпатектомија&oldid=27441178”