Википедија

Sindrom hroničnog umora

Sindrom hroničnog umora ili hronični sindrom zamora (engl. chronic fatigue syndrome - CFS[1]) je poremećaj koji karakterišu bolovi u mišićima, prolongirana letargija, niska energija, nesanica i apatija. Drugi nazivi za ovaj sindrom su: postviralni sindrom zamora, benigni mijalgički encefalomijelitis, mijalgički encefalomijelitis, sidrom hroničnog zamora i imunološke disfunkcije. Često je praćen psihosocijalnim problemima poput depresije, anksioznosti, vokacionih teškoća i porodičnih konflikata. U ekstremnim slučajevima dovodi do tzv. „izgaranja“.[2] Uzroci ovog stanja su nedovoljno poznati. CFS simptomi uključuju bolove u mišićima i zglobovima po celom telu, kognitivne smetnje, hroničnu, ponekad veoma tešku mentalnu i fizičku iscrpljenost, te još neke druge karakteristične simptome koji se jave kod dotada zdrave i aktivne osobe. Zamor je čest simptom mnogih bolesti. CFS je multisistemna bolest, i relativno je retka.[3] Dijagnoza se postavlja na osnovu većeg broja karakteristika, od kojih je najčešća teška mentalna i fizička iscrpljenost koja se pogoršava naporom, a traje najmanje šest meseci. Svi dijagnostički kriterijumi zahtevaju da simptomi nisu uzrokovani ni jednim drugim medicinskim stanjem. Pacijenti koji boluju od CFS mogu se žaliti i na druge simptome[4], kao što su mišićna slabost, kognitivna disfunkcija, imunološka preosetljivost, ortostatska netolerancija (poremećaj autonomnog živčanog sistema koji se javlja kad osoba stoji), smetnje varenja, klinička depresija, slab imunološki odgovor, srčane i respiratorne smetnje. Nejasno je da li su ti simptomi uzrokovani pridruženim bolesnim stanjima, ili pak imaju zajednički uzrok sa CFS.[5] Do potpunog ozdravljenja dolazi u samo 5-10% slučajeva.[6] Smatra se da je CFS učestalost u SAD 4 obolela na 1000 odraslih.[7]

Sindrom hroničnog umora
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostneurologija, reumatologija
MKB-10G93.3
MKB-9-CM780.71
DiseasesDB1645
MedlinePlus001244
eMedicinemed/3392 ped/2795
Patient UK[https://patient.info/doctor/myalgic-encephalomyelitischronic-fatigue-syndrome-mecfs-pro myalgic-encephalomyelitischronic-fatigue-syndrome-mecfs-pro Sindrom hroničnog umora]
MeSHD015673

Iz nepoznatih razloga CFS se javlja najčešće kod osoba u četrdesetim i pedesetim godinama života, i to češće kod žena nego kod muškaraca.[8][9] Smatra se da je CFS zastupljenost među decom i adolescentima manja[6]. Rezultati istraživanja o toj temi su protivrečni.[10] Do sad nije bilo medicinskih ispitivanja kojih bi proizašla široko prihvaćena dijagnostička sredstva za CFS. Mada brojna ispitivanja mogu u određenoj meri da pomognu u postavljanju dijagnoze, sama CFS dijagnoza se postavlja isključivanjem svih ostalih dijagnoza, što se temelji pretežno na pacijentovoj istoriji bolesti i kriterijima simptoma.[11] Iako postoje opšta slaganja da je CFS pretnja zdravlju, kvalitetu života i produktivnosti oboleloga, različite grupe lekara, istraživača i boraca za prava pacijenata promovišu različite nomenklature, dijagnostičke kriterijume, hipoteze o uzroku, te lečenju; kao rezultat, postoje brojne protivrečnosti o raznim aspektima ove bolesti. I sam naziv CFS je kontroverzan, jer, kako veruju laička udruženja i stručnjaci koji se bave ovom bolešću, trivijalizuje ovu bolest, i zato nastoje da promene taj naziv.

Znakovi i simptomi uredi

Početak uredi

Većina CFS slučajeva počinje iznenada.[12] Obično su praćeni bolesnim stanjem poput gripa,[5]; češće se javljaju zimi.[13][14] Znatan broj slučajeva počinje unutar nekoliko meseci nakon nekog težeg stresa.[12][15][16] Jedna australijska prospektivna studija pokazala je da u grupi ispitanika koji su preboleli infekciju viralnim ili neviralnim patogenom postoji jedan podskup onih koji udovoljavaju kriterijima za CFS, te su autori studije zaključili da je „postinfektivni CFS valjan model za istraživanje patofizioloških mehanizama koji uzrokuju CFS".[17] Ipak, ni tačna zastupljenost, niti prave uloge infekcije i stresa u razvoju CFS, još uvek nisu poznate. Dokazani su različiti potencijalni rizični faktori razvoja CFS, no „još uvek nedostaje konačan dokaz koji bi upotrebljiv za lekare“.[18]

Simptomi uredi

Najčešći dijagnostički kriterijum i CFS definicija koja se korišti za istraživačke i kliničke svrhe objavljena je od strane američkog Centara za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC).[4] CDC definicija zahteva da su sledeća dva kriterijuma zadovoljena:[19]

  1. Nova pojava (a ne celoživotna) neobjašnjivog, persistentnog telesnog umora nezavisnog od napora, koji se odmorom bitno ne popravlja, te koji uzrokuje znatno smanjenje ranijeg nivoa aktivnosti.
  2. Četiri ili više od sledećih simptoma u trajanju od šest mjeseci ili duže:
  • Oštećeno pamćenje ili koncentracija
  • opšte loše osećanje ("malaksalost") nakon napora, pri čemu fizički ili mentalni napori uzrokuju „ekstremnu, produženu iscrpljenost i loše osećanje“
  • San koji ne donosi odmor niti osveženje
  • Mišićni bol (mijalgija)
  • Bol u više zglobova (artralgija)
  • Glavobolja nove vrste ili jačeg intenziteta
  • Upale grla, česte ili ponavljajuće
  • Bolno osjetljivi limfni čvorovi (na vratu ili pod pazuhom)

Kad se simptomi mogu pripisati drugim stanjima i bolestima, dijagnoza CFS se isključuje. CDC posebno navodi nekoliko bolesti čiji simptomi podsjećaju na CFS: mononukleoza, borelioza (Lumeova bolest), lupus, multipla skleroza, fibromijalgija, primarni poremećaji spavanja, teški depresivni poremećaji. Takođe, neželjeni učinci nekih lekova mogu da liče na CFS.[19]

Nivoi aktivnosti uredi

Pacijenti se žale na veliko smanjenje nivoa telesne aktivnosti[20], sa posedičnom onesposobljenošću poput drugih medicinskih stanja praćenih umorom[21], kao što su: multipla skleroza, kasni stupanj AIDS-a, lupus eritematozus, reumatoidni artritis, srčana bolest, završni stupanj prestanka rada bubrega, hronična opstruktivna bolest pluća, te učinci hemoterapije.[22] Težina simptoma i onesposobljenosti jednaka je u oba pola[23]; kod svih obolelih javlja se jaki, onesposobljavajući hronični bol.[24] Međutim, funkcionalni kapacitet oboljelih od CFS veoma se razlikuje od osobe do osobe.[25] Dok neki bolesnici vode relativno normalne živote, ostali su potpuno vezani uz krevet i nesposobni da brinu o sebi. Više od polovine obolelih nesposobno je za rad, a gotovo dve trećine zbog svoje bolesti ima smanjenu radnu sposobnost. Više od polovine obolelih je na bolovanju, a manje od petine radi puno radno vreme.[11]

 
Snimanje mozga, upoređivanje adolescenata sa CFS -om i zdrave kontrole koje pokazuju abnormalnu mrežnu aktivnost u regionima mozga.

Mehanizam uredi

Mehanizmi i patogeneza CFS su nepoznati.[6] Sprovođena su istraživanja i ispitivane hipoteze o biomedicinskim i epidemiološkim karakteristikama bolesti. To je obuhvatalo oksidativni stres, genetsku predispoziciju,[26] infekciju virusima i patogenim bakterijama, abnormalnost hipotalamo-hipofizno-adrenalne osovine (iako nije jasno je li ona CFS uzrok ili posljedica), autoimunitet, imunološku disfunkciju, kao i mentalne i psihosocijalne činioce koji bi mogli uzrokovati ili doprinositi ovoj bolesti.[27] Neki oboleli od CFS žestoko odbacuju bilo kakav uticaj psiholoških činilaca i čvrsto vjeruju da njihovo stanje ima isključivo fizički uzrok.[28]

Psihološki činioci uredi

Moguća uloga psiholoških činilaca u SKU je i nejasna. U preglednom članku Prinsa i saradnika tvrdi se da se SKU održava do u beskraj upravo time što se pacijenti fiksiraju na fizički uzrok svoje bolesti ili simptoma. U istom se članku citira istraživanje koje ukazuje da nedostatak podrške ili podupiranja bolesničkog ponašanja od strane bolesnikove socijalne mreže može kod nekih skupina obolelih od SKU biti udruženo sa usporenim oporavkom.[29]

Iako su neurotičnost, introvertnost i ekstrovertnost ranije bili navođeni kao rizični činioci za razvoj SKU,[29] sistematsko istraživanje karakternih činilaca urodilo je zaključkom da, iako se čini da karakter često igra ulogu u SKU, teško je izvući opšte zaključke ili potvrdu da veza između karakternih crta i SKU zaista postoji.[30] Uopšte, nije dokazan niti jedan klinički koristan rizični činilac.[31]

Klasifikacija uredi

Budući da ne postoje nikakve medicinske pretrage niti fizički znakovi na osnovu kojih bi se postavila dijagnoza SKU,[6] pretrage se koriste samo da bi se isključili drugi mogući uzroci simptoma.[32] Najčešće i najšire korišten[4] klinički i istraživački opis SKU je CDC definicija objavljena 1994.[32] Definicija koju je dao CDC 1994. godine, takođe poznata i kao Fukudina definicija (prema prvom autoru izveštaja), temeljena je na Holmesovom ili CDC 1988 sistemu bodovanja.[33] Kriteriji iz 1994. zahtevaju postojanje samo četiri simptoma uz postojanje umora, dok su kriterijumi iz 1988. zahtevali šest do osam simptoma.[34]

Ostale važnije definicije SKU:

  • Oksfordski kriterijumi (1991)[35]
  • Kanadska definicija mijalgičnog encefalomijelitisa/SKU iz 2003. godine[36] razvijena je „u pokušaju da se isključe psihijatrijski slučajevi“.[29] Ova definicija zahteva postojanje simptoma iz bar jedne kategorije autonomnih, neuroendokrinih ili imunoloških simptoma. Lekari britanskog Nacionalnog zdravstvenog sistema (engl. National Health Service) protive se upotrebi ove definicije slučajeva, budući da bi se primenom zahteva za ovim dodatnim simptomima/znakovima mogli izostaviti neki pacijenti;[34] osim toga, ti kriterijumi nisu provereni za primenu u istraživačke svrhe.[37]

Korištenje različitih definicija može uticati na izbor tipova pacijenata,[38] a postoji i istraživanje koje sugerira da podtipovi pacijenata obolelih od SKU zaista postoje.[39][40][41][42] Kliničke smernice, kojima je cilj unapriđenje dijagnostike, postupaka i lečenja, se temelje na opisima slučajeva. Smernice se obično izrađuju na nacionalnim ili internacionalnim nivoima, a obično to čine medicinska udruženja ili državna tela nakon što su smernice proverene i dokazane kao valjane, te obično sadrže i izjave o konsenzusu. Primer za to je smernica koju je za Nacionalni zdravstveni servis u Engleskoj i Velsu 2007. godine doneo Nacionalni institut za zdravstvo i kliničku izvrsnost (engl. [National Institute for Health and Clinical Excellence] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ), skraćeno NICE).[34]

Lečenje uredi

Mnogi pacijenti se čak ni uz lečenje nikad ne oporave sasvim od SKU, osim toga, nema univerzalno delotvornog načina lečenja.[43] Kao metode lečenja preporučaju se dijete odnosno nutricionistika, fizioterapija, dijetarni suplementi, antidepresivi, analgetici, hodanje, te komplementarna i alternativna medicina, no jedine metode sa naučno dokazanom delotvornošću jesu kognitivna bihevioralna terapija i terapija doziranim vežbanjem.[4] Ove dve metode pokazale su se delotvornima u nekoliko randomiziranih kontrolisanih istraživanja.[29][44][45][46][47] Budući da klinička istraživanja zahtevaju da pacijenti posjećuju kliniku, moguće je da su teški pacijenti time isključeni iz istraživanja.[44]

Kognitivna bihevioralna terapija uredi

Kognitivna bihevioralna terapija (KBT), je oblik psihološke terapije, umereno delotvorne kod SKU.[48] Budući da je uzrok, ili uzroci, SKU nepoznati, KBT nastoji pomoći pacijentima da razumiju svoje individualne simptome i uverenja, te da razviju delotvorne strategije kojima bi poboljšali svoje funkcionisanje u svakodnevnici.[49] Vincent Deari, istraživač SKU, veruje da KBT model medicinski neobjašnjenih telesnih simptoma ima heurističku vrednost u stvaranju simptoma u stanjima poput SKU.[50]

Metaanaliza Kohranove biblioteke 15 randomiziranih, kontrolisanih istraživana KBT sa ukupno 1043 ispitanika zaključila je da KBT delotvorno smanjuje simptome umora. Upoređujući KBT i „običnu negu“, četiri istraživanja obuhvaćena ovom metaanalizom pokazala su da je KBT delotvornija (40% nasuprot 26%). U tri istraživanja se KBT pokazala boljom od ostalih oblika psihološke terapije (48% nasuprot 27%). Povoljni učinci mogu po završetku terapije nestati; autori metaanalize pišu da „je temelj dokaza delotvornosti po završetku terapije ograničen na mali broj istraživanja s nekonzistentnim nalazima“, te preporučuju dalja istraživanja.[51] Druga nedavna metaanaliza pronašla je da se poboljšanja u randomiziranim kontroliranim istraživanjima kreću od 33% do 73%.[48] Jedna studija kohorte od 96 pacijenata sugeriše da KBT može olakšati potpun oporavak nekih pacijenata, od kojih 69% više nije zadovoljavalo CDC kriterije za dijagnozu SKU, a 23% je sebe smatralo „potpuno oporavljenima“.[52]

Terapija doziranim vežbanjem uredi

Više od polovine istraživanih pacijenata sa SKU osećalo je poboljšanje usled terapije doziranim vežbanjem, jednim oblikom fizičke terapije.[29] Metaanaliza većeg broja randomiziranih kontrolisanih istraživanja terapije vežbanjem kod pacijenata sa SKU pokazala se delotvornijom za simptome umora od kontrolne grupe.[44][53] Neke organizacije pacijenata pobijaju vrednost rezultata istraživanja lečenja vežbanjem.[54]

Ostalo uredi

Predlagani su razni drugi načini lečenja SKU, ali njihova delotvornost nije potvrđena.[29] Lekovi od kojih se očekivala delotvornost u smanjivanju poremećaja uzrokovanih stresom su antidepresivi i imunomodulatori.[55] Mnogi pacijenti sa SKU su preosjetljivi na lekove, posebno na sedative, dok neki pate do preosetljivosti na hranu i hemijske materije.[56]

Pacijenti sa SKU u poređenju s obolelima od drugih bolesti imaju vrlo slab odgovor na placebo, što je možda uzrokovano njihovim izmenjenim psihijatrijskim i psihološkim očekivanjima u vezi njihove bolesti.[28]

Prognoza uredi

Oporavak uredi

Sistematski pregledni rad koji je obuhvatio 14 istraživanja ishoda nelečenih bolesnika sa SKU otkrila je da je „medijan stope potpunog oporavka 5% (raspon, 0–31%), te da je medijan proporcije pacijenata kod kojih je došlo do poboljšanja 39,5% (raspon, 8–63%). Stopa povratka na posao je u tri obuhvaćene studije ishoda bila od 8 do 30%." .... " U pet studija se tokom radoblja praćenja pogoršanje simptoma javilo u 5 do 20% pacijenata." Dobar je ishod bio udružen s blažim umorom u vreme početka istraživanja, osećajem kontrole nad svojim simptomima, i nepripisivanju bolesti telesnim uzrocima.[57] Drugi je pregledni rad otkrio da deca imaju bolju prognozu od odraslih, te da se tokom razdoblja praćenja oporavilo 54–94% dece, u poređenju sa 10% odraslih koji su se vratili na nivo funkcionisanja od pre bolesti.[58] Prema CDC, kašnjenje s dijagnozom i počinjanjem lečenja može smanjiti šansu za oporavak.[59]

Smrti uredi

Veza SKU i smrtnosti je nejasna. Sistematski pregledni rad koji je obuhvatio 14 istraživanja ishoda nelečenih bolesnika sa SKU zabelježio je 8 smrti, od kojih dve nisu bile u vezi sa SKU, jedan ispitanik počinio je samoubistvo, a okolnosti smrti ostale petorice ostale su nejasne.[57] Do danas su provedene dve studije o očekivanom trajanju života obolelih od SKU. Preliminarna studija članova grupa za samopomoć obolelih od SKU izvestila je o većoj verovatnoći umiranja u ranijoj dobi od karcinoma i samoubistva,[60] dok je druga studija s mnogo većim brojem ispitanika i dužim periodom praćenja otkrila da se stopa smrtnosti obolelih od SKU ne razlikuje od one kod opšte populacije u SAD.[61]

Epidemiologija uredi

Budući da postoje brojne definicije SKU, procene prevalencije veoma variraju. Studije u SAD govore o prevalenciji od 75 do 420 slučajeva SKU na 100.000 odraslih. CDC pak navodi da od SKU boluje više od milion Amerikanaca, te da je približno 80% slučajeva nedijagnozirano.[6] Čini se da su ovoj bolesti podložne sve etničke i rasne grupe, te da su grupe s nižim prihodima nešto sklonije pojavi SKU.[9] Žene oboljevaju češće, te čine 60 do 85% od ukupnog broja slučajeva; ipak, postoje naznake da je prevalencija među muškarcima niža zbog neprijavljivanja slučajeva. Bolest je češća kod ljudi u dobi od 40 do 59 godina. Krvni srodnici ljudi koji boluju od SKU imaj veću verovatnoću da i sami obole.[9][62] Nema dokaza da je SKU zarazna bolest, iako je ustanovljena kod više članova iste porodice; veruje se da je uzrok tome genetska veza, ali potrebna su dalja istraživanja da bi se ova pretpostavka potvrdila.[63]

Slične bolesti i bolesti iz istog spektra uredi

Neke bolesti se značajno preklapaju sa SKU. Poremećaji štitne žlezde, anemija i dijabetes su samo neke od bolesti koje valja isključiti kod pacijenta kod kojega se sumnja na SKU.[32][34][64]

Osobe s fibromijalgijom pate od mišićnih boli i poremećaja spavanja. Umor i mišićna bol često se javljaju kao u početnim fazama raznih nasljednih bolesti mišića, a takođe i u nekim autoimunim, endokrinološkim i metaboličkim sindromima; kako kod njih nema očitih biohemijskih/metaboličkih poremećaja niti neuroloških simptoma, smetnje se kod takvih bolesnika često pripisuju SKU ili fibromialgiji. Višestruka hemijska preosetljivost, i post-polio sindrom imaju simptome slične onima u SKU,[65][66] a za ovaj drugi se smatra da ima zajedničku patofiziološku osnovu sa SKU.[66]

Iako postlajm sindrom i SKU imaju mnoge iste karakteristike/simptome, jedna je studija pokazala da pacijenti s postlajme sindromom imaju više kognitivnih smetnji, a pacijenti sa SKU imaju više simptoma nalik gripu.[67]

Studija iz 2006. godine pokazala je da nedostaje literature na osnovu koje bi se ustanovila jasna razlika između nediferenciranih somatoformnih poremećaja i SKU. Autor studije tvrdi da je iskustvo umora kao potpuno telesno, a ne mentalno, sadržano u definiciji somatomorfnog poremećaja, dok to nije slučaj sa SKU.[68] Dijagnoza histerije nije prvenstveno dijagnoza na osnovu isključivanja drugih stanja i poremećaja, već zahteva zadovoljavanje kriterija na osnovu postizanja primarnog i sekundarnog dobitka iz bolesti.[69] Primarna depresija može se diferencijalno dijagnostički isključiti na osnovu nepostojanja anhedonije, varijabilnosti (labilnosti) raspoloženja, te prisutnosti senzornih fenomena i telesnih znakova kao što su ataksija, mioklonus, te, što je najvažnije, netolerancije vežbanja praćene parezom, opštim lošim osećanjem (malaksanjem) i opštom deterioracijom. Osećaj potištenosti je takođe i veoma učestala reakcija na gubitke uzrokovane hroničnom bolešću[70], što u nekim slučajevima može prerasti u komorbidnu situacionu depresiju.

Komorbiditet uredi

Mnogi pacijenti oboljeli od SKU imaju, ili se čini da imaju, i druge medicinske probleme ili srodne dijagnoze. Česta je komorbidna fibromialgija, ali samo pacijenti s fibromialgijom pokazuju abnormalne odgovore na bol.[71] Fibromialgija se pojavljuje kod velikog postotka obolelih do SKU u vremenu od pojave do druge godine trajanja SKU, pa neki istraživači sugerišu da su fibromialgija i SKU srodne bolesti.[72] Kako je već spomenuto, mnogi bolesnici sa SKU takođe imaju i druge smetnje kao što su sindrom iritabilnog creva, bol u temporomandibularnom zglobu, glavobolju uključivo i migrenu, te druge oblike mijalgije. Oboleli od SKU imaju značajno veću učestalost poremećaja raspoloženja nego opšta populacija.[73] U poređenju s populacijom koja ne osjeća umor, muški bolesnici sa SKU imaju veću učestalost stanja poznatog kao prostatitis), a žene obolele od SKU imaju veću učestalost hroničnog bola u karlici.[74] SKU je značajno češći kod žena s endometriozom nego u opštoj ženskoj populaciji u SAD.[75]

Istorija uredi

Godine 1934, je u Okružnoj bolnici Los Anđelosa zabeležena epidemija stanja koje je tad nazvano „atipični poliomijelitis“. Stanje je bilo veoma nalik na ono koje se danas naziva SKU, tad je smatrano oblikom poliomijelitisa, a zahvatilo je velik broj medicinskih sestara i lekara.[76] Godine 1955. u londonskoj Rojal fri bolnici izbila je još jedna epidemija koja je pretežno zahvatila medicinsko osoblje. Takođe je ličila na SKU, a nazvana je Rojal fri bolest (bolest bolnice „Rojal fri“) i benigni mijalgički encefalomijelitis. Opisali su je Ahenson, Ramsej i drugi.[77] Godine 1969. benigni mialgički encefalomijelitis je po prvi put uvršten u Međunarodnu klasifikaciju bolesti, i to u grupu Bolesti nervnog sistema.[78]

Naziv sindroma hroničnog umora predložen je 1988. godine u članku „Sindrom hroničnog umora: radna definicija“, kao zamjena za sindrom hronične Epstajn-Barove viroze. Ova radna definicija bolesti objavljena je nakon što su epidemiolozi američkog Centra za kontrolu i sprečavanje bolesti ispitali pacijente zahvaćene epidemijom na području jezera Taho.[79][80][81] Godine 2006. je američki CDC otpočeo s programom informisanja široke javnosti o sindromu hroničnog umora.[6]

Društvo i kultura uredi

Socijalni aspekti uredi

Mnogi oboleli od SKU žale se da dijagnoza ove bolesti sa sobom povlači značajnu socijalnu stigmu, te da se često smatraju simulantima, hipohondrijacima, fobičarima, i da „traže pažnju“. Budući da ne postoji niti jedna medicinska pretraga kojom se može dijagnozirati SKU, smatra se da je lako simulirati simptome nalik SKU radi pribavljanja finansijske, socijalne ili emocionalne dobiti.[82][83] Oboleli od SKU argumentuju da su korist od naknada za bolovanje odnosno invalidnina mnogo skromnije nego što se misli, i da bi oboleli od SKU mnogo radije bili zdravi i nezavisni. Australske kliničke smernice za SKU iz 2002. navode: „U odsutnosti dokaza da se radi o simuliranju, valja izbegavati sumnjičenja o podsvesnoj motivaciji; psihoanalitički koncept „sekundarne dobiti“ je u medikolegalnim krugovima prečesto zloupotrebljivan, i nema čvrstu empirijsku podlogu“.[84]

Jedna je studija pokazala da oboleli od SKU trpe težak psihosocijalni teret.[85] U jednoj drugoj studiji koju je provelo britansko udruženje pacijenata na 2338 ispitanika pokazalo je da upravo bolesnici s najtežim simptomima često dobivaju najmanje potpore od zdravstvenih i socijalnih službi.[86] Takođe je dokazano da oboleli od SKU dobivaju manje socijalne potpore nego pacijenti izlečeni od karcinoma ili pak zdravi ispitanici iz kontrolne grupe, što može perpetuirati težinu umora i funkcionalnu onesposobljenost u SKU.[87] Istraživanje koje je proveo Times Trust otkrilo je da deca obolela od SKU često tvrde kako se bore za priznavanje svojih potreba i/ili osjećaju da ih zdravstveno i nastavno osoblje zlostavlja.[88] Nedorečenost SKU kao medicinskog stanja uzrokuje jak osjećaj stigmatiziranosti.[89] Druga studija sugeriše da, iako nema polne razlike u simptomima SKU, muškarci i žene različito percipiraju svoju bolest, a zdravstveni radnici tretiraju ih na različite načine.[90] Anksioznost i depresija česta su posljedica emocionalnih, socijalnih i finansijskih kriza uzrokovanih sindromom hroničnog umora; analiza podataka o smrti obolelih od SKU pokazala je da je samoubistvo jedan od tri najčešća uzroka smrti, te da je prosečno doba samoubojica sa SKU mnogo niža od prosečnog doba samoubojica iz ostale populacije.[60]

Odnosi lekar - pacijent uredi

U početku mnogi lekari nisu priznavali SKU kao realno postojeće medicinsko stanje, niti je postojalo slaganje kolika je prevalencija SKU.[91][92] Bilo je mnogo neslaganja u pogledu verovatnih uzroka, dijagnostike i lečenja te bolesti.[93][94][95][96][97] Kontekst u kojem se pobija postojanje ove bolesti može teško pogoditi obolele od SKU, oštetiti odnos lekara i pacijenta, lekarevo pouzdanje da je u stanju da dijagnozira i leči, sposobnost da s pacijentom razgovara o toj bolesti, te potaknuti bolna pitanja o odšteti, bolovanju, krivici.[98] Etiologija SKU nije poznata, i u stručnoj javnosti vladaju velike podele oko toga treba li finansiranje istraživanja i lečenje SKU usmeriti na fiziološke, psihološke ili psihosocijalne aspekte SKU. Podela je naročito duboka između pacijenata, te zagovornika psihološkog i psihosocijalnog lečenja u Velikoj Britaniji.[97] Oboleli od SKU žale se kako moraju voditi tešku borbu za zdravstvenu pomoć i zakonsko priznavanje, a sve zbog birokratskog negiranja ove bolesti zato što joj je etiologija nepoznata. Neslaganja o tome kako bi zdravstveni sistem trebalo da se postavi prema ovoj bolesti uzrokovalo je dugotrajan i skup sukob svih umešanih.[92][99]

Naziv uredi

Izbor naziva za sindrom hroničnog umora bio je velik problem budući da nema suglasnosti između kliničke, istraživačke i bolesničke zajednice o karakteristikama i uzrocima ove bolesti. Različiti autoriteti za ovu bolest smatraju da je SKU bolest središnjeg živčanog sistema, infektivna ili postinfektivna bolest; kardiovaskularni, imunološki ili psihijatrijski poremećaj; smatraju i da SKU može biti ne samo jedan homogeni poremećaj sa širokim spektrom kliničkih slika, već i grupa različitih poremećaja koji imaju iste kliničke karakteristike.

Različite zajednice su u razna vremena nazivale ovu bolest veoma različito. Osim naziva „sindrom hroničnog umora“, korišteni su i nazivi: Akurejrijeva bolest, benigni mijalgički encefalomijelitis, sindrom imunološke disfunkcije s hroničnim umorom, hronična infektivna mononukleoza, epidemijski mijalgički encefalomijelitis, epidemijska neuromijastenija, islandska bolest, mijalgički encefaltis, mijalgička ecefalopatija, postviralni sindrom hroničnog umora, raphe nucleus encefalopatija, bolest bolnice Rojal fri, Tapanui gripa, japijevska gripa (koji se danas smatra pogrdnim).[100][101] Mnogi veruju da bi naziv koji zvuči više medicinski, poput naziva „sindrom imunološke disfunkcije s hroničnim umorom“, ili pak „mijalgički encefaltis“, u javnosti poboljšao percepciju ove bolesti,[102] jer smatraju da naziv SKU trivijalizira ovu bolest i onemogućava da je se shvati kao ozbiljan zdravstveni problem.[103][104]

Istraživači dovode u pitanje preciznost naziva „mijalgički encefaltis“ budući da „nema jasnih patoloških promena ni u mišićima, niti u središnjem nervnom sistemu“.[1][105] Zbog toga su 1996. godine britanska Kraljevska udruženja lekara, psihijatara i lekara opšte medicine preporučila korištenje naziva „sindrom hroničnog umora“, a ne „mijalgički encefalomijelitis“.[1][106] Ta je preporuka uvažena samo donekle, i doživela je teške kritike zato što nije uvažila gledišta obolelih. U jednom komentaru u Lancetu 2002. godine citirano je istraživanje „Radne grupe za sindrom hroničnog umora/mijalgički encefalomijelitis"[107] uz objašnjenje kako činjenica da se za ovu bolest koriste oba naziva simbolizuje poštovanje za različita stanovišta o njoj, uz istovremeno priznavanje da i dalje nema konsenzusa o nazivu koji bi bio svima prihvatljiv.[108]

Reference uredi

  1. ^ a b v Evangard, B; Schacterie R.S.; Komaroff A. L. (1999). „Chronic fatigue syndrome: new insights and old ignorance”. Journal of Internal Medicine. Nov;246 (5): 455—469. PMID 10583715. doi:10.1046/j.1365-2796.1999.00513.x. Pristupljeno 3. 11. 2008. [mrtva veza]
  2. ^ Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
  3. ^ Ranjith, G (2005). „Epidemiology of chronic fatigue syndrome.”. Occup Med (Lond). 55 (1): 13—29. PMID 15699086. doi:10.1093/occmed/kqi012. 
  4. ^ a b v g Wyller, VB (2007). „The chronic fatigue syndrome--an update”. Acta neurologica Scandinavica. Supplementum. 187: 7—14. PMID 17419822. doi:10.1111/j.1600-0404.2007.00840.x. 
  5. ^ a b Afari N, Buchwald D (2003). „Chronic fatigue syndrome: a review”. Am J Psychiatr. 160 (2): 221—36. PMID 12562565. doi:10.1176/appi.ajp.160.2.221. 
  6. ^ a b v g d đ „Chronic Fatigue Syndrome Basic Facts” (htm). Centers for Disease Control and Prevention. 9. 5. 2006. Pristupljeno 7. 2. 2008. 
  7. ^ Jason, LA (1999). „A community-based study of chronic fatigue syndrome”. Arch. Intern. Med. 159 (18): 2129—37. PMID 10527290. doi:10.1001/archinte.159.18.2129. 
  8. ^ Gallagher AM, Thomas JM, Hamilton WT, White PD (2004). „Incidence of fatigue symptoms and diagnoses presenting in UK primary care from 1990 to 2001”. J R Soc Med. 97 (12): 571—5. PMID 15574853. doi:10.1258/jrsm.97.12.571. 
  9. ^ a b v „Chronic Fatigue Syndrome Who's at risk?”. Centers for Disease Control and Prevention. 10. 3. 2006. Pristupljeno 7. 2. 2008. 
  10. ^ Farmer A, Fowler T, Scourfield J, Thapar A (2004). „Prevalence of chronic disabling fatigue in children and adolescents”. Br J Psychiatry. 184: 477—81. PMID 15172940. doi:10.1192/bjp.184.6.477. 
  11. ^ a b Ross SD, Estok RP, Frame D, Stone LR, Ludensky V, Levine CB (2004). „Disability and chronic fatigue syndrome: a focus on function.”. Arch Intern Med. 164 (10): 1098—107. PMID 15159267. doi:10.1001/archinte.164.10.1098. 
  12. ^ a b Salit, IE (1997). „Precipitating factors for the chronic fatigue syndrome.”. J Psychiatr Res. 31 (1): 59—65. PMID 9201648. doi:10.1016/S0022-3956(96)00050-7. 
  13. ^ Jason LA, Taylor RR, Carrico AW (2001). „A community-based study of seasonal variation in the onset of chronic fatigue syndrome and idiopathic chronic fatigue.”. Chronobiol Int. 18 (2): 315—9. PMID 11379670. doi:10.1081/CBI-100103194. 
  14. ^ Zhang QW, Natelson BH, Ottenweller JE, Servatius RJ, Nelson JJ, De Luca J, Tiersky L, Lange G (2000). „Chronic fatigue syndrome beginning suddenly occurs seasonally over the year.”. Chronobiol Int. 17 (1): 95—9. PMID 10672437. doi:10.1081/CBI-100101035. 
  15. ^ Hatcher S, House A (2003). „Life events, difficulties and dilemmas in the onset of chronic fatigue syndrome: a case-control study.” (PDF). Psychol Med. 33 (7): 1185—92. PMID 14580073. doi:10.1017/S0033291703008274. 
  16. ^ Theorell T, Blomkvist V, Lindh G, Evengard B. „Critical life events, infections, and symptoms during the year preceding chronic fatigue syndrome (CFS): an examination of CFS patients and subjects with a nonspecific life crisis.”. Psychosom Med. 61 (3): 304—10. PMID 10367610. 
  17. ^ Hickie, I; Davenport, T.; D, Wakefield (2006). „Post-infective and chronic fatigue syndromes precipitated by viral and non-viral pathogens: prospective cohort study”. BMJ. 333 (7568): 575. PMID 16950834. doi:10.1136/bmj.38933.585764.AE. 
  18. ^ Hempel S, Chambers D, Bagnall AM, Forbes C (2008). „Risk factors for chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis: a systematic scoping review of multiple predictor studies.”. Psychol Med. 38 (7): 915—26. PMID 17892624. 
  19. ^ a b „Chronic Fatigue Syndrome: Diagnosing CFS”. Centers for Disease Control and Prevention. 3. 5. 2006. Pristupljeno 22. 1. 2009. 
  20. ^ McCully KK, Sisto SA, Natelson BH (1996). „Use of exercise for treatment of chronic fatigue syndrome.”. Sports Med. 21 (1): 35—48. PMID 8771284. S2CID 239650. doi:10.2165/00007256-199621010-00004. 
  21. ^ Solomon, L.; Nisenbaum, R.; Reyes, M.; Papanicolaou, D. A.; Reeves, W. C. (2003). „Functional status of persons with chronic fatigue syndrome in the Wichita, Kansas, population”. Health and Quality of Life Outcomes. 1: 48. PMC 239865  . PMID 14577835. doi:10.1186/1477-7525-1-48. 
  22. ^ „Chronic Fatigue Syndrome: Clinical Course”. Centers for Disease Control and Prevention. 9. 5. 2006. Pristupljeno 15. 1. 2009. 
  23. ^ Ho-Yen DO, McNamara I (1991). „General practitioners' experience of the chronic fatigue syndrome”. Br J Gen Pract. 41 (349): 324—6. PMC 1371754  . PMID 1777276. 
  24. ^ Meeus M, Nijs J, Meirleir KD (2007). „Chronic musculoskeletal pain in patients with the chronic fatigue syndrome: A systematic review.”. Eur J Pain. 11 (4): 377—386. PMID 16843021. S2CID 21414690. doi:10.1016/j.ejpain.2006.06.005. 
  25. ^ Vanness JM; Snell CR; Strayer DR; Dempsey L 4th, Stevens SR (2003). „Subclassifying chronic fatigue syndrome through exercise testing.”. Med Sci Sports Exerc. 35 (6): 908—13. PMID 12783037. S2CID 9448181. doi:10.1249/01.MSS.0000069510.58763.E8. 
  26. ^ Sanders P, Korf J (2007). „Neuroaetiology of chronic fatigue syndrome: An overview”. World J Biol Psychiatry. 9: 1—7. PMID 17853290. doi:10.1080/15622970701310971. 
  27. ^ Vercoulen, JH; Swanink, CM; Galama, JM (1998). „The persistence of fatigue in chronic fatigue syndrome and multiple sclerosis: development of a model”. J Psychosom Res. 45 (6): 507—17. PMID 9859853. doi:10.1016/S0022-3999(98)00023-3. 
  28. ^ a b Cho HJ, Hotopf M, Wessely S (2005). „The placebo response in the treatment of chronic fatigue syndrome: a systematic fatigue syndrome (CFS) or myalgic encephalomyelitis (ME)”. Psychosom Med. 67 (2): 301—13. PMID 15784798. doi:10.1097/01.psy.0000156969.76986.e0. Pristupljeno 12. 12. 2008. 
  29. ^ a b v g d đ Prins JB, van der Meer JW, Bleijenberg G (2006). „Chronic fatigue syndrome”. Lancet. 367 (9507): 346—55. PMID 16443043. doi:10.1016/S0140-6736(06)68073-2. 
  30. ^ van Geelen SM, Sinnema G, Hermans HJ, Kuis W (januar 2007). „Personality and chronic fatigue syndrome: Methodological and conceptual issues.” (PDF). Clin Psychol Rev. PMID 17350740. 
  31. ^ Hempel S, Chambers D, Bagnall AM, Forbes C (jul 2008). „Risk factors for chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis: a systematic scoping review of multiple predictor studies.”. Psychol Med. 38 (7): 915—26. PMID 17892624. 
  32. ^ a b v Fukuda K, Straus S, Hickie I, Sharpe M, Dobbins J, Komaroff A (15. 12. 1994). „The chronic fatigue syndrome: a comprehensive approach to its definition and study. International Chronic Fatigue Syndrome Study Group.”. Ann Intern Med. 121 (12): 953—9. PMID 7978722. doi:10.7326/0003-4819-121-12-199412150-00009. 
  33. ^ Holmes, G. P.; Kaplan, J. E.; Gantz, N. M.; Komaroff, A. L.; Schonberger, L. B.; Straus, S. E.; Jones, J. F.; Dubois, R. E.; Cunningham-Rundles, C.; Pahwa, S. (1988). „Chronic fatigue syndrome: A working case definition”. Ann Intern Med. 108 (3): 387—9. PMID 2829679. doi:10.7326/0003-4819-108-3-387. .
  34. ^ a b v g Guideline 53: Chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis (or encephalopathy). London: National Institute for Health and Clinical Excellence. 2007. ISBN 978-1-84629-453-2. 
  35. ^ Sharpe M, Archard L, Banatvala J, Borysiewicz L, Clare A, David A, Edwards R, Hawton K, Lambert H, Lane R (1991). „A report--chronic fatigue syndrome: guidelines for research”. J R Soc Med. 84 (2): 118—21. PMC 1293107  . PMID 1999813. doi:10.1177/014107689108400224. 
  36. ^ Carruthers, BM (2003). „Myalgic encephalomyalitis/chronic fatigue syndrome: Clinical working definition, diagnostic and treatment protocols” (PDF). Journal of Chronic Fatigue Syndrome. 11 (1): 7—36. doi:10.1300/J092v11n01_02. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 12. 2008. g. Pristupljeno 11. 7. 2012. 
  37. ^ Wearden AJ, Riste L, Dowrick C, Chew-Graham C, Bentall RP, Morriss RK, Peters S, Dunn G, Richardson G, Lovell K, Powell P (2006). „Fatigue Intervention by Nurses Evaluation - The FINE Trial. A randomised controlled trial of nurse led self-help treatment for patients in primary care with chronic fatigue syndrome: study protocol”. BMC Med. 4 (9): 9. PMC 1456982  . PMID 16603058. doi:10.1186/1741-7015-4-9  . 
  38. ^ Reeves WC, Lloyd A, Vernon SD, Klimas N, Jason LA, Bleijenberg G, Evengard B, White PD, Nisenbaum R, Unger ER (2003). „Identification of ambiguities in the 1994 chronic fatigue syndrome research case definition and recommendations for resolution.”. BMC Health Serv Res. 3 (1): 25. PMC 317472  . PMID 14702202. doi:10.1186/1472-6963-3-25  . 
  39. ^ Jason LA, Corradi K, Torres-Harding S, Taylor RR, King C (2005). „Chronic fatigue syndrome: the need for subtypes.”. Neuropsychol Rev. 15 (1): 29—58. PMID 15929497. S2CID 8153255. doi:10.1007/s11065-005-3588-2. 
  40. ^ Whistler T, Unger ER, Nisenbaum R, Vernon SD (2003). „Integration of gene expression, clinical, and epidemiologic data to characterize Chronic Fatigue Syndrome”. J Transl Med. 1 (1): 10. PMC 305360  . PMID 14641939. doi:10.1186/1479-5876-1-10  . 
  41. ^ Kennedy G, Abbot NC, Spence V, Underwood C, Belch JJ (februar 2004). „The specificity of the CDC-1994 criteria for chronic fatigue syndrome: comparison of health status in three groups of patients who fulfill the criteria”. Ann Epidemiol. 14 (2): 95—100. PMID 15018881. doi:10.1016/j.annepidem.2003.10.004. 
  42. ^ Aslakson E, Vollmer-Conna U, White PD (april 2006). „The validity of an empirical delineation of heterogeneity in chronic unexplained fatigue”. Pharmacogenomics. 7 (3): 365—73. PMID 16610947. doi:10.2217/14622416.7.3.365. 
  43. ^ Rimes KA, Chalder T (2005). „Treatments for chronic fatigue syndrome.”. Occupational Medicine. 55 (1): 32—39. PMID 15699088. doi:10.1093/occmed/kqi015. 
  44. ^ a b v Chambers D, Bagnall AM, Hempel S, Forbes C (2006). „Interventions for the treatment, management and rehabilitation of patients with chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis: an updated systematic review”. Journal of the Royal Society of Medicine. 99 (10): 506—20. PMID 17021301. doi:10.1258/jrsm.99.10.506. 
  45. ^ Raine R, Haines A, Sensky T, Hutchings A, Larkin K, Black N (2002). „Systematic review of mental health interventions for patients with common somatic symptoms: can research evidence from secondary care be extrapolated to primary care?”. BMJ. 325 (7372): 1082. PMID 12424170. doi:10.1136/bmj.325.7372.1082. 
  46. ^ Whiting P, Bagnall AM, Sowden AJ, Cornell JE, Mulrow CD, Ramirez G (septembar 2001). „Interventions for the treatment and management of chronic fatigue syndrome: a systematic review”. JAMA. 286 (11): 1360—8. PMID 11560542. doi:10.1001/jama.286.11.1360. 
  47. ^ Reid S, Chalder T, Cleare A, Hotopf M, Wessely S (2000). „Chronic fatigue syndrome”. BMJ. 320 (7230): 292—6. PMID 10650029. doi:10.1136/bmj.320.7230.292. 
  48. ^ a b Malouff, JM (jun 2008). „Efficacy of cognitive behavioral therapy for chronic fatigue syndrome: a meta-analysis”. Clin Psychol Rev. 28 (5): 736—45. PMID 18060672. doi:10.1016/j.cpr.2007.10.004. 
  49. ^ Wolfe, F; Chalmers, A.; Littlejohn, GO & Salit, I. (1995). Fibromyalgia, Chronic Fatigue Syndrome, and Repetitive Strain Injury: Current Concepts in Diagnosis, Management, Disability, and Health Economics. New York: Haworth Medical Press. str. 142. ISBN 978-1-56024-744-9. 
  50. ^ Deary V, Chalder T, Sharpe M (oktobar 2007). „The cognitive behavioural model of medically unexplained symptoms: a theoretical and empirical review”. Clin Psychol Rev. 27 (7): 781—97. PMID 17822818. doi:10.1016/j.cpr.2007.07.002. 
  51. ^ Price JR, Mitchell E, Tidy E, Hunot V (2008). „Cognitive behaviour therapy for chronic fatigue syndrome in adults”. Cochrane Database Syst Rev (3): CD001027. PMID 18646067. doi:10.1002/14651858.CD001027.pub2. 
  52. ^ Knoop H, Bleijenberg G, Gielissen MF, van der Meer JW, White PD (2007). „Is a full recovery possible after cognitive behavioural therapy for chronic fatigue syndrome?”. Psychother Psychosom. 76 (3): 171—6. PMID 17426416. doi:10.1159/000099844. 
  53. ^ Edmonds M, McGuire H, Price J (2004). „Exercise therapy for chronic fatigue syndrome”. Cochrane Database Syst Rev (3): CD003200. PMID 15266475. doi:10.1002/14651858.CD003200.pub2. 
  54. ^ White PD, Sharpe MC, Chalder T, DeCesare JC, Walwyn R (2007). „Protocol for the PACE trial: a randomised controlled trial of adaptive pacing, cognitive behaviour therapy, and graded exercise, as supplements to standardised specialist medical care versus standardised specialist medical care alone for patients with the chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis or encephalopathy”. BMC Neurol. 7: 6. PMID 17397525. doi:10.1186/1471-2377-7-6. 
  55. ^ Covelli V, Passeri ME, Leogrande D, Jirillo E, Amati L (2005). „Drug targets in stress-related disorders”. Curr. Med. Chem. 12 (15): 1801—9. PMID 16029148. doi:10.2174/0929867054367202. 
  56. ^ National Center for Infectious Diseases (11. 5. 2005). „Treatment of Patients with Chronic Fatigue Syndrome”. Centers for Disease Control and Prevention. Pristupljeno 7. 4. 2008. 
  57. ^ a b Cairns R, Hotopf M (2005). „A systematic review describing the prognosis of chronic fatigue syndrome”. Occupational medicine (Oxford, England). 55 (1): 20—31. PMID 15699087. doi:10.1093/occmed/kqi013. 
  58. ^ Joyce J, Hotopf M, Wessely S (1997). „The prognosis of chronic fatigue and chronic fatigue syndrome: a systematic review.”. QJM. 90 (3): 223—33. PMID 9093600. doi:10.1093/qjmed/90.3.223. 
  59. ^ „CFS Toolkit for Health Care Professionals: Basic CFS Overview” (PDF file, 31 KB). U.S. Department of Health and Human Services, Centers for Disease Control and Prevention. Pristupljeno 19. 3. 2008. 
  60. ^ a b Jason LA, Corradi K, Gress S, Williams S, Torres-Harding S (2006). „Causes of death among patients with chronic fatigue syndrome”. Health care for women international. 27 (7): 615—26. PMID 16844674. doi:10.1080/07399330600803766. 
  61. ^ Smith WR, Noonan C, Buchwald D (2006). „Mortality in a cohort of chronically fatigued patients”. Psychological medicine. 36 (9): 1301—6. PMID 16893495. doi:10.1017/S0033291706007975. 
  62. ^ Walsh CM, Zainal NZ, Middleton SJ, Paykel ES (2001). „A family history study of chronic fatigue syndrome.”. Psychiatr Genet. 11 (3): 123—8. PMID 11702053. doi:10.1097/00041444-200109000-00003. 
  63. ^ „Chronic Fatigue Syndrome: Who's at Risk?”. Centers for Disease Control and Prevention. 3. 5. 2006. Pristupljeno 12. 12. 2008. 
  64. ^ Craig, T & Kakumanu, S. (mart 2002). „Chronic fatigue syndrome: evaluation and treatment”. Am Fam Physician. 65 (6): 1083—90. PMID 11925084. Arhivirano iz originala 26. 09. 2007. g. Pristupljeno 11. 07. 2012. 
  65. ^ Vojdani A, Thrasher J (2004). „Cellular and humoral immune abnormalities in Gulf War veterans.”. Environ Health Perspect. 112 (8): 840—6. PMID 15175170. doi:10.1289/ehp.6881. 
  66. ^ a b Bruno RL, Creange SJ, Frick NM (1998). „Parallels between post-polio fatigue and chronic fatigue syndrome: a common pathophysiology?”. Am J Med. 105 (3A): 66S—73S. PMID 9790485. doi:10.1016/S0002-9343(98)00161-2. 
  67. ^ Gaudino EA, Coyle PK, Krupp LB (1997). „Post-Lyme syndrome and chronic fatigue syndrome. Neuropsychiatric similarities and differences.”. Arch Neurol. 54 (11): 1372—6. PMID 9362985. 
  68. ^ WC, van Staden (2006). „Conceptual issues in undifferentiated somatoform disorder and chronic fatigue syndrome.”. Curr Opin Psychiatry. 19 (6): 613—8. PMID 17012941. 
  69. ^ Jenkins R, Mowbray J, ed. Post-viral Fatigue Syndrome. 1991 John Wiley & Sons Ltd
  70. ^ Frank RG, Chaney JM, Clay DL, Shutty MS, Beck NC, Kay DR, Elliott TR, Grambling S (1992). „Dysphoria: a major symptom factor in persons with disability or chronic illness.”. Psychiatry Res. 43 (3): 231—41. PMID 1438622. doi:10.1016/0165-1781(92)90056-9. 
  71. ^ Bradley LA, McKendree-Smith NL, Alarcon GS (2000). „Pain complaints in patients with fibromyalgia versus chronic fatigue syndrome.”. Curr Rev Pain. 4 (2): 148—57. PMID 10998728. 
  72. ^ Friedberg F, Jason LA (2001). „Chronic fatigue syndrome and fibromyalgia: clinical assessment and treatment.”. J Clin Psychol. 57 (4): 433—55. PMID 11255201. doi:10.1002/jclp.1040. 
  73. ^ Prins J, Bleijenberg G, Rouweler EK, van der Meer J (2005). „Effect of psychiatric disorders on outcome of cognitive-behavioural therapy for chronic fatigue syndrome.”. Br J Psychiatry. 187: 184—5. PMID 16055833. doi:10.1192/bjp.187.2.184. 
  74. ^ Aaron LA, Herrell R, Ashton S, Belcourt M, Schmaling K, Goldberg J, Buchwald D (2001). „Comorbid clinical conditions in chronic fatigue: a co-twin control study.”. J Gen Intern Med. 16 (1): 24—31. PMID 11251747. doi:10.1111/j.1525-1497.2001.03419.x. 
  75. ^ Sinaii N, Cleary SD, Ballweg ML, Nieman LK, Stratton P (2002). „High rates of autoimmune and endocrine disorders, fibromyalgia, chronic fatigue syndrome and atopic diseases among women with endometriosis: a survey analysis.”. Hum Reprod. 17 (10): 2715—24. PMID 12351553. doi:10.1093/humrep/17.10.2715. 
  76. ^ Patarca-Montero R (2004). Medical Etiology, Assessment, and Treatment of Chronic Fatigue and Malaise. Haworth Press. str. 6—7. ISBN 978-0-7890-2196-0. 
  77. ^ „AN OUTBREAK of encephalomyelitis in the Royal Free Hospital Group, London, in 1955”. Br Med J. 2 (5050): 895—904. 1957. PMID 13472002. doi:10.1136/bmj.2.5050.895. 
  78. ^ International Classification of Diseases, I, World Health Organization, 1969, str. 158, (vol 2, pp. 173) 
  79. ^ Holmes, G (1988). „Chronic fatigue syndrome: a working case definition.”. Ann Intern Med. 108 (3): 387—9. PMID 2829679. 
  80. ^ Sharpe M & Campling F (2000). Chronic Fatigue Syndrome (CFS/ME): TheFacts. Oxford: Oxford Press. str. 14,15. ISBN 978-0-19-263049-0. Pristupljeno 2. 4. 2008. 
  81. ^ Packard RM, Berkelman RL, Brown PJ, Frumkin H (2004). Emerging Illnesses and Society. JHU Press. str. 156. ISBN 978-0-8018-7942-5. Pristupljeno 2. 4. 2008. 
  82. ^ Rogers 1997, str. 40
  83. ^ Malleson 2005, str. 59
  84. ^ Working Group of the Royal Australasian College of Physicians (2002). „Chronic fatigue syndrome. Clinical practice guidelines--2002.”. Med J Aust. 176: Suppl:S23—56. PMID 12056987. Arhivirano iz originala 22. 10. 2007. g. Pristupljeno 11. 7. 2012. 
  85. ^ Van Houdenhove B, Neerinckx E, Onghena P, Vingerhoets A, Lysens R, Vertommen H (2002). „Daily hassles reported by chronic fatigue syndrome and fibromyalgia patients in tertiary care: a controlled quantitative and qualitative study.”. Psychother Psychosom. 71 (4): 207—13. PMID 12097786. doi:10.1159/000063646. 
  86. ^ Action for M.E. in the UK, Severely Neglected: Membership Survey Arhivirano na sajtu Wayback Machine (16. decembar 2010) London: Action for M.E.; 2001
  87. ^ Prins JB, Bos E, Huibers MJ, Servaes P, van der Werf SP, van der Meer JW, Bleijenberg G (2004). „Social support and the persistence of complaints in chronic fatigue syndrome.”. Psychother Psychosom. 73 (3): 174—82. PMID 15031590. doi:10.1159/000076455. 
  88. ^ Colby, J (2007). „Special problems of children with myalgic encephalomyelitis/chronic fatigue syndrome and the enteroviral link.”. J Clin Pathol. 60 (2): 125—8. PMID 16935964. doi:10.1136/jcp.2006.042606. 16935964. 
  89. ^ Looper KJ, Kirmayer LJ (2004). „Perceived stigma in functional somatic syndromes and comparable medical conditions.”. J Psychosom Res. 57 (4): 373—8. PMID 15518673. 
  90. ^ Clarke, JN (1999). „Chronic fatigue syndrome: gender differences in the search for legitimacy.”. Aust N Z J Ment Health Nurs. 8 (4): 123—33. PMID 10855087. doi:10.1046/j.1440-0979.1999.00145.x. 
  91. ^ Wallace, PG (oktobar 1991). „Post-viral fatigue syndrome. Epidemiology: a critical review”. Br Med Bull. 47 (4): 942—951. PMID 1794092. 
  92. ^ a b Mounstephen, A, (maj 1997). Sharpe M.. „Chronic fatigue syndrome and occupational health”. Occup Med (Lond). May;47(4):. 47 (4): 217—227. PMID 1794092. doi:10.1093/occmed/47.4.217. 
  93. ^ Hooge, J (1992). „Chronic fatigue syndrome: cause, controversy and care”. Br J Nurs. 1 (9): 440—1, 443, 445—6. PMID 1446147. 
  94. ^ Sharpe, M (1996). „Chronic fatigue syndrome”. Psychiatr. Clin. North Am. 19 (3): 549—73. PMID 8856816. doi:10.1016/S0193-953X(05)70305-1. 
  95. ^ Denz-Penhey H, Murdoch JC (1993). „General practitioners acceptance of the validity of chronic fatigue syndrome as a diagnosis”. N. Z. Med. J. 106 (953): 122—4. PMID 8474729. 
  96. ^ Greenlee JE, Rose JW (2000). „Controversies in neurological infectious diseases”. Semin Neurol. 20 (3): 375—86. PMID 11051301. doi:10.1055/s-2000-9429. 
  97. ^ a b Horton-Salway M (2007). „The ME Bandwagon and other labels: constructing the genuine case in talk about a controversial illness”. Br J Soc Psychol. 46 (Pt 4): 895—914. PMID 17535450. doi:10.1348/014466607X173456. 
  98. ^ Engel CC, Adkins JA, Cowan DN (2002). „Caring for medically unexplained physical symptoms after toxic environmental exposures: effects of contested causation”. Environ. Health Perspect. 110 Suppl 4: 641—7. PMID 12194900. 
  99. ^ Dumit, J. (8. 8. 2005). „Illnesses you have to fight to get: facts as forces in uncertain, emergent illnesses.”. Soc Sci Med. Feb;62 (3): 577—90. PMID 16085344. 
  100. ^ NORD (23. 6. 2008). „Chronic Fatigue Syndrome/Myalgic Encephalomyelitis” (html). National Organization for Rare Disorders, Inc. Pristupljeno 1. 7. 2008. 
  101. ^ Donoghue 1992, str. 15.
  102. ^ „About CFIDS”. CFIDS Association of America. Arhivirano iz originala 28. 6. 2010. g. Pristupljeno 23. 10. 2008. 
  103. ^ Sharpe, M (2002). „The report of the Chief Medical Officer's CFS/ME working group: what does it say and will it help?”. Clin Med. 2 (5): 427—9. PMID 12448589. 
  104. ^ Tuller, D (17. 7. 2007). „Chronic Fatigue Syndrome No Longer Seen as "Yuppie Flu"”. The New York Times. Pristupljeno 23. 10. 2008. 
  105. ^ „The Psychiatry Research Trust - Chronic Fatigue Syndrome”. Pristupljeno 30. 11. 2008. 
  106. ^ Royal Colleges of Physicians; Psychiatrists and General Practitioners (1996). Chronic fatigue syndrome; Report of a joint working group of the Royal Colleges of Physicians, Psychiatrists and General Practitioners. London, UK: Royal College of Physicians of London. ISBN 978-1-86016-046-2. 
  107. ^ „Report of the Working Party on CSF/ME to the Chief Medical Officer for England and Wales” (PDF). Working Party on CSF/ME. Department of Health. januar 2002. Arhivirano iz originala 22. 03. 2003. g. Pristupljeno 25. 1. 2009. 
  108. ^ Clark C, Buchwald D, MacIntyre A, Sharpe M, Wessely S (januar 2002). „Chronic fatigue syndrome: a step towards agreement”. Lancet. 359 (9301): 97—8. PMID 11809249. doi:10.1016/S0140-6736(02)07336-1. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi



 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синдром_хроничног_умора&oldid=27551973”