Википедија

Skloništa za izbeglice

Skloništa za izbeglice su strukture koje se kreću od najprivremenijih smeštaja u šatorima preko prelaznih skloništa do izgradnje privremenih naselja. Nastaju nakon sukoba ili prirodnih katastrofa kao privremeni boravak za žrtve koje su izgubile ili napustile svoje domove. Izbeglice i interno raseljena lica su ljudi koji beže iz svojih domova ili zemalja porekla usled prirodnih katastrofa, rata i političkog ili verskog progona u potrazi za utočištem i preseljenjem. Izbeglice koje žive u ovim skloništima mogu biti primorane da žive u prostorima prepunim, bučnim, prljavim, bolešću punim, gde je hiljade porodica skučeno i preživljava iz dana u dan.[1]

Kamp Njanzale, DR Kongo

Izbeglice i interno raseljena lica se često mogu naći kako žive u izbegličkim kampovima ili kampovima za interno raseljena lica više od jedne decenije. Dizajnerski modeli, programi pomoći u slučaju katastrofe i pitanja posedovanja zemljišta igraju veliku ulogu u napredovanju oporavka i kategorizaciji naselja kao privremenih.

Ciljevi uredi

Dizajn privremenih kuća je posebno važan jer su to prvi prostori koji pružaju određeni stepen normalnosti nakon katastrofe. Privremeni smeštaj je u početku modeliran samo da bi se uzele u obzir vitalne i funkcionalne potrebe žrtava tokom perioda preseljenja. Agencije dizajniraju svoje modele sa ciljem da zadovolje osnovne potrebe pojedinaca, pored stvaranja svesti o potrebi za „domom“ umesto samo skloništa nakon prinudnog preseljenja.[2] Nakon katastrofa, pošto ljudi trpe potpuni slom u društvenim, ekonomskim i fizičkim aspektima života, postoji hitna potreba za zaštitom i skloništem.[3] Privremeni smeštaj sa minimalnim uslovima života je skoro uvek ograničen i donekle uključuje prostore za život, spavanje i druženje, kao i prostore za pripremu hrane, ličnu higijenu i privatnost. Osnovne faze i dizajn okruženja nakon katastrofe imaju za cilj stvaranje idealne situacije uključujući privremeni smeštaj koji je praktičan, pomaže u psihološkom oporavku i ekološki osetljiv.

 
Kuće od bambusa i slame koje su izgradile izbeglice u izbegličkom kampu Nong Samet na granici Tajlanda i Kambodže, maj 1984.

Uslovi života uredi

Katastrofe, posebno one izazvane prirodom, često su praćene brzim odgovorom sa humanitarnom pomoći. Hitna humanitarna pomoć se fokusira na odgovor na hitnu potrebu za obnavljanjem osnovnih usluga, medicinskog tretmana i medicinskih potrepština, hrane i privremenog skloništa; i predstavlja kratkotrajan, naporan i često improvizovan rad. Za razliku od većine normalnih građevinskih projekata, stambeni projekti nakon katastrofe su raznoliki po prirodi, imaju jedinstvene društveno-kulturne i ekonomske zahteve i izuzetno su dinamični. Zbog neposredne potrebe za resursima, skloništem i medicinskim uslugama koje su nastale usled katastrofe ili sukoba, obično se primenjuje brzo, pristupačno i dostupno rešenje u obliku šatora. Cilj skloništa za izbeglice je da zaštiti porodice od spoljašnjih opasnosti i da stvori prostor radi zaštite njihove privatnosti i da vrati osećaj sigurnosti.

Šatori uredi

Za većinu izbegličke i interno raseljene populacije kojoj je pružena direktna pomoć preko vladinih ili humanitarnih grupa, postoje kampovi sa hiljadama ljudi koji žive u malim šatorima u izviđačkom stilu.[4] Ova skloništa za hitne slučajeve sastoje se od neplaniranih i spontano traženih lokacija koje su namenjene samo da obezbede zaštitu od nepogoda i tipično se grade na velikim otvorenim površinama. Jednostavne strukture šatora, grupisane u „grad šatora“, obično su napravljene od platnenih vojnih šatora koji se kritikuju zbog toga što su teški, glomazni, neizolovani, loše napravljeni i što trunu za manje od godinu dana.[5] U izbegličkim kampovima širom sveta susreli su se veliki problemi – na primer, oni brzo postaju prenaseljeni, neudobni i nesigurni.

 
Sklonište od cerada i štapova

Sekundarna katastrofa uredi

Privremenim stambenim rešenjima često nedostaje nekoliko kvaliteta domova koji su u ovoj fazi značajni za žrtve, kao što su prozori, toplina, boja, prostor i sigurnost.[6] Problem buke takođe negativno doprinosi privatnosti stanara privremenih kuća. U susednim kućama hronični su zvuci plača ljudi nakon zemljotresa ili druge katastrofe. Dodatnu štetu izaziva kiša, što dovodi do poplava ili curenja gasa koje često izaziva požare. U ovim sekundarnim katastrofama, privremene stambene jedinice često postaju nefunkcionalne, a žrtve katastrofe ponovo postaju beskućnici.[7] Drugi problemi su: nedostatak privatnosti, nedostatak privatnog života; nedostatak prostora; svi članovi porodice prisiljeni da spavaju u istom prostoru; nedostatak mogućnosti da se uzmu u obzir osećanja drugih, uključujući strah i tugu; vremenski uslovi; bolesti; postojanje javnih toaleta i njihova sanitarija; briga o higijeni; toaleti su stalno zauzeti; nedostatak vode, uključujući za pranje veša i pranje sudova; problemi sa grejanjem, hlađenjem, strujom; vlažnost; curenje kišnice u stambeni prostor; prisustvo insekata; nedostatak prozora; nedostatak sunčeve svetlosti u kućama; prevoz do i od lokacije stanovanja; teškoće u dobijanju hrane; i nedovoljan broj skloništa.[2] Sve ovo žrtve mogu shvatiti kao sekundarnu katastrofu. Citat novinarke koja beleži svakodnevni život izbeglica u Palestini izražava njena osećanja nakon što je prvi put posetila kamp:

„Ulazeći u izbeglički kamp, osećam da ulazim u neki srednjovekovni geto. Hodam uskom uličicom, zaobilazeći otvoreni kanalizacioni kanal. Prolazim pored desetina jednosobnih i dvosobnih kuća, svaka naslonjena na drugu za oslonac. Nalazim se u getu bez ulica, trotoara, bašta, dvorišta, drveća, cveća, trgova ili prodavnica – među iskorenjenim, apatridima, raštrkanim ljudima koji su, kao i Jevreji pre njih, u tragičnoj dijaspori. Prolazim pored bezbroj male dece, treće generacije Palestinaca rođenih u getu koji ima skoro isto dugu istoriju kao i sama država Izrael. Neko je rekao da je za svakog Jevrejina koji je doveden da stvori novu državu, jedan palestinski Arapin iskorenjen i ostavljen bez doma.“ [8]
 
Ruandski izbeglički kamp u istočnom Zairu

Dizajn razmatranja uredi

Kada se razmatraju hitni, privremeni, smeštajni uslovi, sledeće činjenice se vezuju za uspeh takvog skloništa i napora za pružanje pomoći:[9]

  • cena (koliko po skloništu? cena resursa? troškovi života?)
  • dostupnost (da li su dostupni neophodni resursi? da li su dostupni pod pritiskom/vreme? ko će ih obezbediti?)
  • vreme transporta (koliko dugo će biti potrebni neophodni materijali?)
  • vreme podešavanja (koliko je potrebno za postavljanje? koliko ljudi je potrebno? šta ako nedostaju delovi?)
  • kvalitet (od čega je napravljen? da li štiti od životne sredine?)
  • trajnost (koliko treba da traje? da li se lako može oštetiti, da li može da se popravi?)
  • veličina (broj osoba po sobi, kuhinja? prostor za pranje? prostor za spavanje?)
  • obezbeđenje (da li kuća ima bravu? ima li prozora? da li je okružena drugim skloništima za hitne slučajeve? da li se stvari mogu ostaviti bezbedno?)
  • otpornost na vremenske uslove (zaštita od uslova okoline, ekstremne vrućine, ekstremne hladnoće, vetra, kiše)
  • dizajn / izgled (boja? estetika? da li je kulturološki osetljiv? verski prostor? da li je blizu prirode?)
  • privatnost (odvojene sobe? brave na vratima?)
  • buka
  • čistoća
  • udaljenost do posla/ škole/ verskih službi/ toaleta.

Gore predstavljena pitanja su često nepotpuno odgovorena i uzeta u obzir kada se priprema rešenje nakon katastrofe.

Uključivanje korisnika uredi

Pošto najefikasnije politike pomoći i rekonstrukcije proizilaze iz učešća preživelih u određivanju i planiranju sopstvenih potreba, uspešan rad grupa za pomoć zavisi od odgovornosti da se apeluje na lokalnu pomoć i njihovog uključenja. Psiholozi i humanitarne grupe sugerišu da je to korisno i za pojedinca i za učešće zajednice u finansiranju sopstvenih programa skloništa, posebno trajne rekonstrukcije. Pokazalo se da uključivanje potencijalnih korisnika ne samo u pogledu davanja glasa u skloništu, već i u projektovanju, planiranju i izgradnji skloništa doprinosi ublažavanju bola i patnji.[10] Arhitekte i psiholozi su sarađivali kako bi konstruisali modele dizajna koji su holistički i funkcionalni, obezbeđujući i najosnovnije, fizičke potrebe, kao i psihološka očekivanja od realnosti nakon katastrofe.

Uloge i odgovornosti uredi

U nekim slučajevima, sav teret pomoći i olakšica stavljen je na nacionalnu vladu, dok je u drugim odgovornost različita na više nivoa vlasti i spoljne pomoći. Rekonstrukcija je usko povezana sa posedovanjem zemljišta, vladinom politikom i svim aspektima planiranja korišćenja zemljišta i infrastrukture. Upravljanje resursima i dostupnost su uvek konzistentan problem u hitnom oporavku, ali je bilo uspeha kada se pomoć nađe što je više moguće lokalno.[5]

 
Izbeglički kamp, Čad

Kancelarija Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice ili UNHCR, je agencija Ujedinjenih nacija koja štiti i podržava izbeglice.[1] Kada je UNHCR prvi put osnovan, smatralo se da su materijalni aspekti pomoći izbeglicama (npr. smeštaj, hrana) odgovornost vlade domaćina. Kako su se mnoge novije velike izbegličke zajednice u svetu pojavile u manje razvijenim zemljama, UNHCR je dobio dodatnu ulogu koordinacije materijalne pomoći za izbeglice i povratnike. Iako ovo nije bio prvobitni mandat UNHCR-a, koordinacija materijalne pomoći je postala jedna od njegovih glavnih funkcija uz zaštitu i promociju rešenja. [11]

Inovativne prakse uredi

Postoji veliki broj inovativnih pristupa izgradnji privremenih skloništa, ali malo njih uspeva na terenu. Arhitekta Šigeru Ban dizajnirao je privremene i trajne strukture sa papirnim cevima kao temeljnom strukturom, korišćenim nakon zemljotresa u Kobeu 1995. Institut Cal-Earth je takođe razvio "Superadobe" koji koristi vreće peska i bodljikavu žicu za formiranje skloništa za hitne slučajeve za pomoć u katastrofama.

Šigeru Ban je japanski arhitekta poznat po inovacijama sa recikliranim papirom/kartonom i brzo i efikasno je smestio žrtve katastrofe. Počeo je da radi sa kartonskim cevima u saradnji sa UNHCR-om tokom humanitarne krize u ratom razorenoj Ruandi 1994. godine. Dizajniran za jednostavnu izgradnju od strane nekvalifikovane radne snage, svaka jedinica u obliku štale sastoji se od okvira od papirne cevi prekrivenog plastičnim ceradama. Cilindri obloženi poliuretanom su povezani spojevima iverice i užetom, što rezultira veoma stabilnom, vodootpornom strukturom koja maksimizira unutrašnji prostor. Sanduci punjeni peskom služe kao platforma i pod za skloništa i štite od poplava, kiše i snega. Papir je jeftin, nisko-tehnološki, može se reciklirati i zameniti. Kako je projektovano, za izgradnju je potrebno manje od šest sati.

Pored toga, socijalno preduzeće Better Shelter i UNHCR razvili su modularno sklonište za izbeglice u saradnji sa IKEA fondacijom (filantropski ogranak velike kompanije za nameštaj koja se ističe po svom jednostavnom postavljanju i masovnoj proizvodnji). Ovi modeli uključuju lagane polimerne ploče pričvršćene na čelični okvir. Potrebno im je samo oko četiri sata da se sastave i dolaze upakovani sa panelima, cevima, konektorima i žicama, sa LED svetlom na solarno napajanje unutra sa USB utičnicom.

Uprkos brojnim pokušajima — kartonske kuće Šigeru Bana, sklonište Better Shelter, Superadobe i još mnogim — projektovanje odgovarajućeg skloništa koje obuhvata sve neophodne karakteristike za izbeglice nastavlja da bude kontinuiran proces koji uključuje i arhitekte i psihologe.[12]

Reference uredi

  1. ^ a b UNHCR: The UN Refugee Agency." UNHCR News. N.p., n.d. Web. 13 Nov. 2013. <http://www.unhcr.org/cgi-bin/texis/vtx/home>.
  2. ^ a b Yuksel, B. and Hasirci D. "An Analysis of Physical and Psychological Expectations of Earthquake Victims from Temporary Shelters: A Design Proposal." METU JFA . 29 (2012): 225—40.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  3. ^ Yuksel, B. and Hasirci D. "An Analysis of Physical and Psychological Expectations of Earthquake Victims from Temporary Shelters: A Design Proposal." METU JFA . 29 (2012): 225—40.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  4. ^ Al-Khatib, Issam A., and Ahmad Ju'ba. "Impact of Housing Conditions on the Health of the People at Al-Ama'ri Refugee Camp in the West Bank of Palestine."International Journal of Environmental Health Research. . 13 (4). 2003: 315—26.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). Print.
  5. ^ a b Murphy, Denis, and David Ndegwa. "Mental Health of Refugees in Inner-London."Psychiatric Bulletin 26.6 (2002): n. pag. Print.
  6. ^ Evans & Wells 2003, str. 485
  7. ^ Rueff, H., and A. Viaro. "Palestinian Refugee Camps: From Shelter to Habitat." Refugee Survey Quarterly 28.2–. 3 (2010): 339—59.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  8. ^ Halsell, Grace. Journey to Jerusalem. New York: Macmillan, 1999. Print.
  9. ^ Wardak, Zabihullah S. "Rebuilding Housing after a Disaster: Factors for Failure." (2012): 292–99.
  10. ^ Wardak, Zabihullah S. "Rebuilding Housing after a Disaster: Factors for Failure." (2012): 292–99.
  11. ^ Arslan, Hakan; Ünlü, Alper (2008). „The Role of NGO's in the Context of Post-Disaster Housing in Turkey” (PDF). humanitarianlibrary.org. i-Rec 2008. 
  12. ^ Arslan, Hakan; Ünlü, Alper (2008). „The Role of NGO's in the Context of Post-Disaster Housing in Turkey” (PDF). humanitarianlibrary.org. i-Rec 2008. 

Dodatna literatura uredi

  • Evans, Gary W., and Nancy M. Wells. "Housing and Mental Health: A Review of the Evidence and a Methodological and Conceptual Critique.". Journal of Social Issues. 59 (3): 475—500. 2003.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). Print.
  • Levine, J. N., A.-M. Esnard, and A. Sapat. "Population Displacement and Housing Dilemmas Due to Catastrophic Disasters.". Journal of Planning Literature. 22 (1): 3—15. 2007.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). Print.
  • Gold, S. J. "Mental Health and Illness in Vietnamese Refugees." West J Med. . 157 (3). 1992: 290—94.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). Print.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Склоништа_за_избеглице&oldid=27007463”