Solunski proces
Solunski proces je bio sudski proces protiv pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, zamenika načelnika štaba Treće armije i vođe tajnog oficirskog udruženja „Ujedinjenje ili smrt“ (Crna ruka) za navodni pokušaj ubistva srpskog regenta Aleksandra Karađorđevića kod Ostrove 11. septembra 1916. godine. Na smrt su, pored Apisa, osuđeni i streljani major Ljubomir Vulović i dobrovoljac Rade Malobabić. Ostali su osuđeni na zatvorske kazne. Vrhovni sud HP Srbije rehabilitovao je Apisa i njegove sledbenike u obnovljenom procesu 2. juna 1953.
Pozadina uredi
Arčibald Rajs, švajcarski forenzičar nemačkog porekla ovako je obavestio francusku obaveštajnu službu (o delovanju Apisa), u vreme Solunskog procesa: Van sumnje je da su Dimitrijević (Apis) i druge vođe (Crne ruke) sarađivali s neprijateljem. Rajs se pozvao „na glasine koje su kružile u srpskim krugovima”, po kojima je „Dimitrijević potpisao ugovor s Centralnim silama da će posle revolucije i za vreme povratka srpske vojske u Srbiju, kao i posle prinčeve (Aleksandrove) i Pašićeve smrti, sklopiti poseban mir s Centralnim silama i uspostaviti vojnu oligarhiju pod austro-nemačkom zaštitom.
Podaci preuzeti iz knjige Vasa Kazimirovića „Crna ruka” [1]
Za vreme boravka glavnine srpske vojske na Solunskom frontu, regent Aleksandar Karađorđević je izjavio svojim političarima da je pokušan atentat na njega dok se vozio u svojim kolima Solunom.
Odmah je sazvan sastanak političkih rukovodilaca, među kojima su bili prisutni Nikola Pašić, Svetozar Pribićević i Ljuba Jovanović. Za incident je direktno okrivljena grupa koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Zaključeno je da pukovnik Apis planira da izvede vojni puč, da zbaci Regenta i zaključi separatni mir sa Austrougarskom, da je pritom vodio tajne razgovore sa austrijskim poslanikom Sajs Inkartom, da je od njega dobio uverenje da će Austrougarska odmah zaključiti primirje sa Kraljevinom Srbijom, pod uslovom da se on obračuna sa regentom Aleksandrom.
Na sednici je odlučeno da se cela grupa, na čelu sa Dimitrijevićem uhapsi i izvede pred vojni sud zbog veleizdaje. Apis je tada bio pomoćnik načelnika Štaba Treće armije, a vojska ga je razoružala i uhapsila u Štabu Treće armije 28. decembra 1916. godine. Zajedno sa njim, uhapšeni su i pripadnici „Mlade Bosne” Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić. Kasnije su još desetorica pripadnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt” izvedena pred sud.
Suđenje i presude uredi
Ukupno je pod istragu stavljena 124 oficira, a dvadesetorici njih je pretilo da će biti izvedeni pred Vojni sud.[2] Solunski proces je održan pred Velikim Vojnom sudom u kasarni Treće armije u Solunu od 28. maja do 5. juna 1917. godine.
Suđenje je vodio general Miroslav Milisavljević, a javni tužilac je bio pukovnik Ljubomir Dabić.
Na suđenje su kao svedoci dovođeni mnogobrojni vojnici,oficiri i podoficiri koji su potvrdili nalaze optužnice.Krunski svedok tužilaštva bio je dugogodišnji iskusni obaveštajac i član Crne ruke Puniša Račić.
Na procesu su odbili da se pojave oficiri Milan Nedić, Dušan Simović, Milutin Nedić, Draža Mihailović i Mustafa Golubić.
Presuda Vojnog suda je doneta 5. juna 1917. godine. Njome su se na kaznu smrti streljanjem pored pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, vojnog barakera Radeta Malobabića i artiljerijskog majora Ljube Vulovića, osuđeni i: pešadijski pukovnik Radoje Lazić, generalštabni pukovnik Milan Milovanović Pilac, pešadijski pukovnik Čedomir Popović, konjički potpukovnik Vladimir Tucović, konjički potpukovnik Velimir Vemić (učestvovao u ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović) i pešadijski pukovnik Bogdan Radenković (vicekonzul). Na vremenske kazne osuđeni su: poručnik Damjan Popović i potporučnik Muhamed Mehmedbašić (učestvovao u atentatu na Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine).[3]
Presude nisu izvršene odmah. Dosta se razmatralo o žalbama osuđenih, pa je tako Visoku vojni sud preinačio smrtne kazne pukovnicima Popoviću i Radenkoviću na 20 godina i povećao kaznu generalu Popoviću na 20 godina.[3] Zatim je i regent Aleksandar u više navrata dolazio da pomiluje neke osuđenike, pa su tako smrtne kazne pukovnicima Milovanoviću, Laziću i Tucoviću i potpukovniku Vemiću preinačene u dvadeset godina zatvora.[3] Tako su svi osuđeni na smrt, osim Apisa, Malobabića i Vulovića, su umesto smrtne kazne, dobili kazne zatvora, a kasnije su bili svi oslobođeni.
Za vreme svog boravka u vojnom zatvoru, Apis je napisao svoju poslednju volju i testament 11. juna 1917:
Umirem nevin, ali sa saznanjem da je moja smrt potrebna Srbiji za neke više razloge. Možda sam, a ne želeći to, grešio u svome radu kao patriota... Možda nisam znao za srpske interese. Ali, čak i da sam za to kriv, znam da sam jedino radio za dobrobit Srbije.
Apisa su u ranu zoru 26. juna 1917. probudili stražari i pokazali mu da krene sa njima. Prolazeći pored ćelija svojih prijatelja, on je kroz zatvorena vrata pozdravljao svakog po imenu i uzimao poslednje zbogom.
Sve troje su vezani odvedeni na Solunsko polje gde su već bile iskopane rake. Apisa su stavili u sredinu, a Malobabića i Vulovića sa strane i vezali su im oči crnim povezima. Pred samrtni čas, Apisu je pročitana presuda i to čitanje je trajalo puna dva sata. Bilo je 4:45 izjutra, kada je general Dabić dozvolio komandantu streljačkog voda da naredi egzekuciju. Apis je pred samu paljbu uzviknuo: „Živela Velika Srbija! Živela Jugoslavija!“ [traži se izvor]
Kontroverze uredi
Posle izvršenja smrtne kazne, mnogo se polemisalo u vojsci. Međutim, pošto se bližio početak proboja Solunskog fronta, regent Aleksandar je naredio da se svi spisi sklone dok se ne dobije rat. [traži se izvor]
Posle proglašenja države Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi koji je izneo sumnje u vezi sa Solunskim procesom je bio Ljuba Jovanović, koji je rekao da je Apis morao nevin da strada „jer je bio isuviše opasan čovek po dinastiju, a i da bi se održala potrebna disciplina u vojsci“. [traži se izvor]
Za učešće u atentatu je posle rata suđeno i potpukovniku Vojislavu Gojkoviću, oslobođen je u maju 1923.[4]
Revizija suđenja je održana u socijalističkoj Jugoslaviji od 2. do 13. juna 1953. i presuđeno je da se svi osuđenici rehabilituju kao potpuno nevini.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Vasa Kazimirović, „Crna ruka” drugo izdanje, str. 726, IK „Prometej” Novi Sad, 2016.
- ^ Popović 2000.
- ^ a b v Mitrović 2007, str. 183.
- ^ "Politika", 5. maj 1923, str. 4
Literatura uredi
- Mitrović, Andrej (1981). Prodor na Balkan: Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nemačke 1908-1918. Beograd: Nolit.
- Mitrović, Andrej (1984). Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Mitrović, Andrej (2007). Serbia's Great War 1914-1918. West Lafayette: Purdue University Press.
- Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga.
- Radojević, Mira; Dimić, Ljubodrag (2014). Srbija u Velikom ratu 1914-1918: Kratka istorija. Beograd: Srpska književna zadruga, Beogradski forum za svet ravnopravnih.
Spoljašnje veze uredi
- Solunski proces 1917. godine i njegove posledice (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični kanal)
- Apisu - smrt streljanjem!, Đuro Zagorac, Večernje novosti, feljton „Zavere i atentati u Srbiji“, 8 nastavak, 9. april 2003.
- „Solunski proces“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016), Vlada Arsić, Press magazin, 16. novembar 2007.
- Misterija Apisovog priznanja („Večernje novosti“, feljton, septembar 2015) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. septembar 2015)