Starogrčko pozorište

Starogrčko pozorište, ili drevni grčka, drama, pozorišni kultura, koje je postojala u Staroj Grčkoj oko 550. do oko 220. p. n. e. Grčki grad-država Atina, koja je postala značajna kulturna, politička i vojna sila u ovom periodu, bio je njegov centar. Pozorište u Atini, u posebnom objektu, kao deo festivala Dionisija u čast grčkog boga vina, Dionisa. Tragedija (na kraju 6. v. p. n. e.), komedija (486. p. n. e.), i satira su tri dramatične žanra, koja su nastala upravo u klasičnoj Atini. Iz Atine se šire svečanosti u brojne grčke kolonije, i gradovi njenih saveznika, u cilju promovisanja zajedničkog kulturnog identiteta. Novovekovno evropsko pozorište je zasnovano upravo na atinskoj drami, koja je značajno obeležila svetsku kulturu u celini.

Tragična i komičana pozorišna maska u mozaiku Hadrijanove vile u Tivoliju . Maske (grčki: persona) su veoma važne u Dionisovim svečanostima, a glumci su ih koristili kao pomoć da udaljenim gledaocima prenesu  osećanja.

U početku je pozorište bilo jednostavan krug usred neke ravnice, u kojoj se pevalo i plesalo. Publika je stajala sa strane, a u cilju da se bolje vide. U kasnije vreme su počeli da se postavljaju na okolnim brdima. Tamo su vremenom počeli da grade i mesta, prvo, drvena, a kasnije kamena i tako je nastalo polukružno pozorište ili theatron. Grčko pozorište je veoma cenjeno; u dvoranama je bilo i do 25.000 mesta, a u Atini čak 30.000 mesta.

Poreklo

Pogled na antičko pozorište u Epidauru

Klasični Grci su cenili moć izgovorene reči i ona je bila njihov glavni metod komunikacije i pripovedanja. Ban i Ban pišu: „Za Grke je izgovorena reč bila živa stvar i beskrajno draža od mrtvih simbola pisanog jezika. Sam Sokrat je verovao da kada se nešto zapiše, gubi sposobnost promene i rasta. Iz ovih razloga, između mnogih drugih, u Grčkoj je cvetalo usmeno pripovedanje.

Grčka tragedija, kako je danas poznata, nastala je u Atini oko 532. godine pre nove ere, kada je Tespis bio prvi snimljeni glumac. Kao pobednik prvog pozorišnog takmičenja održanog u Atini, on je bio predvodnik, ditiramba koji su se izvodili u Atici i okolini, posebno u ruralnoj Dioniziji. Do Tespisovog vremena, ditiramb je evoluirao daleko od svojih kultnih korena. Pod uticajem herojske epike, dorske horske lirike i inovacija pesnika Ariona, postao je narativni žanr balada. Zbog njih se Tespis često naziva „ocem tragedije“; međutim, njegova važnost je sporna, a Tespis se ponekad navodi čak i na 16. mestu u hronološkom redu grčkih tragičara; državnik Solon je, na primer, zaslužan za stvaranje pesama u kojima likovi govore sopstvenim glasom, a govorno izvođenje Homerovih epova rapsoda bilo je popularno na festivalima pre 534. godine pre nove ere. Dakle, Tespisov pravi doprinos drami je u najboljem slučaju nejasan, ali je njegovom imenu dat duži život, na engleskom, kao uobičajeni izraz za izvođača — tj. „thespian“.

Dramske predstave bile su važne za Atinjane – to je jasno vidljivo stvaranjem tragedijskog takmičenja i festivala u gradskoj Dioniziji (ili Velikoj Dioniziji). Ovo je organizovano verovatno radi negovanja lojalnosti među plemenima Atike (koju je nedavno stvorio Klisten). Festival je nastao otprilike 508. godine pre nove ere. Iako ne postoje dramski tekstovi iz šestog veka pne, poznata su imena trojice takmičara pored Tespisa: Čoerilus, Pratinas i Frinih. Svaki od njih je zaslužan za različite inovacije u ovoj oblasti.

O Frinihu su poznati neki podaci. Pobedio je na svom prvom takmičenju između 511. p. n. e. i 508. p. n. e. Proizveo je tragedije na teme i subjekte koji su kasnije eksploatisani u zlatnom dobu, kao što su Danajde, Feničanke i Alkestida. Bio je prvi pesnik za koga se zna da je koristio istorijsku temu – njegov Pad Mileta, nastao 493–492, beleži sudbinu grada Mileta nakon što su ga osvojili Persijanci. Herodot izveštava da su „Atinjani na mnogo načina pokazali svoju duboku tugu zbog zauzimanja Mileta, a posebno na ovaj način: kada je Frinih napisao dramu pod naslovom Pad Mileta i izveo je, celo pozorište je plakalo; kaznili su Friniha novčanom kaznom od hiljadu drahmi za podsećanje na nesreću koja ih je tako lično pogodila i zauvek su zabranili izvođenje te predstave.“ Takođe se smatra da je on prvi koji je koristio ženske likove (mada ne i ženske izvođačice).

Pozorišni tekstovi

Pozorišne tekstovi u početku su se izvodili samo povodom verskih praznika u čast boga Dionisa.

Atinski dramaturzi su se dva puta godišnje takmičili na dramskim takmičenjima za prestižnu nagradu-lovorov venac..

Tragedije, su govorile priče o herojima i moćnicima, koji su primorani da se suoče sa izazovima sudbine i teškim odlukama.

Komedija su predstavljale značajne građane u neobičnim i smešnim situacijama, u kojima se nije baš držalo  do poštovanja prema bogovima.

Program bi počeo u zoru i sadržao bi pet izvođenja. Sve aktivnosti u gradu bi prestale kako bi građani mogli prisustvovati predstavama, i tih dana, su i zatvorenici pušteni na slobodu.

Pozorište je bilo jedno od retkih javnih mesta, gde je pristup bio dozvoljen i ženama. Publika je negodovala u slučajevima loših predstava i to bacanjem hrane ili kamenja. Svi akteri su bili muškarci i oni su nosili maske. Prvi tekstovi su zahtevali samo jednog glumca, i hor od 12-15 ljudi, koji su plesali i pevali. Sa vremenom je rastao broj uloga i broj glumaca. Eshil, Sofoklo i Euripid pisali su neke od najlepših grčkih tragedija, a Aristofan je bio najpopularniji pisac komedija.

Arhitektura

Pozorište u Epidauru, 350. p. n. e., prečnika 114 m.

Svoju jedinstvenost Grci su potvrdili i pronalaskom arhitekture pozorišta. Jasno je, da je njihovo razumevanje arhitekture dalo rešenje pozorišta isključivo na otvorenom prostoru. Izabrali bi padinu brda, u koji su usecali pravilni stepenici kako bi napravili sedišta za gledaoce (kaveje). Sedišta su kreirana polukružno u ravni polja, a u centru su pravili  okrugli ili polukružni orkestar za hor i kretanje glumaca. Na nju se nastavljao treći deo pozorišta – skena. Ona je u početku bila zaklon u obliku šatora koji je služio glumcima, a kasnije se pretvorio u pravougaoni oblik okružen stubovima i korišćen je isključivo za potrebe radnje. Akustika u grčkim pozorištima bila toliko dobra, da je u poslednjem redu gledalac čuo isto tako dobro kao i u prvom. Najpoznatije je bilo Atinsko pozorište, a najveće u Epidauru.

U kasnijim projektima pozorišta naglašavala se uzdignuta scena, na račun orkestra, odražavajući smanjivanje značaja hora i rast glumca pojedinca.

Literatura

• Brockett, Oscar G. (1999). History of the Theatre (8th izd.). Allyn and Bacon. ISBN 9780205290260. 
• Brockett, Oscar G.; Ball, Robert (2000). The Essential Theatre (7th izd.). Orlando, FL: Harcourt Brace. 
• Brooke, Iris (1962). Costume in Greek Classical Drama. London: Methuen. 
• Jansen, Jan (2000). Lebensqualität im Theater des demokratischen Athen: Kult, Politik und Alte Komödie [Quality of life in the theatre of Democratic Athens: cults, politics and ancient comedy] (PDF) (na jeziku: nemački). Munich, Germany: GRIN. ISBN 9783638291873. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 11. 2008. g. Pristupljeno 15. 10. 2022. 
• Kuritz, Paul (1988). The Making of Theatre History. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall. ISBN 9780135478615. 
• Pathmanathan, R. Sri (1965). „Death in Greek tragedy”. Greece and Rome. 12 (1): 2—14. JSTOR 642398. S2CID 162902790. doi:10.1017/S0017383500014704. 
• Ridgeway, William (1910). Origin of Tragedy with Special Reference to the Greek Tragedians. 
• Varakis, Angie (2004). „Research on the Ancient Mask”. Didaskalia. 6 (1). 
• Vervain, Chris; Wiles, David (2004). The Masks of Greek Tragedy as Point of Departure for Modern Performance. New Theatre Quarterly. 67. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Vovolis, Thanos; Zamboulakis, Giorgos (2007). „The acoustical mask of Greek tragedy”. Didaskalia. 7 (1). 
• Bosher, Kathryn G. 2021. Greek Theater in Ancient Sicily. Cambridge University Press.
• Buckham, Philip Wentworth, gb IjAZAAAAYAAJ https://archive.org/details/bub gb IjAZAAAAYAAJ.  , London 1827.
• Davidson, J.A., Literature and Literacy in Ancient Greece, Part 1, Phoenix, 16, 1962, pp. 141–56.
• Davidson, J.A., Peisistratus and Homer, TAPA, 86, 1955, pp. 1–21.
• Easterling, P.E., ur. (1997). The Cambridge Companion to Greek Tragedy. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. ISBN 0-521-41245-5. 
• Easterling, Patricia Elizabeth; Hall, Edith (eds.), Greek and Roman Actors: Aspects of an Ancient Profession, Cambridge University Press. 2002. ISBN 0-521-65140-9.
• Else, Gerald F.
  • Aristotle's Poetics: The Argument, Cambridge, Massachusetts 1967.
  • The Origins and Early Forms of Greek Tragedy, Cambridge, Massachusetts 1965.
  • The Origins of ΤΡΑΓΩΙΔΙΑ, Hermes 85, 1957, pp. 17–46.
• Flickinger, Roy Caston, The Greek theater and its drama, Chicago, University of Chicago Press, 1918
• Foley, Helene, Female Acts in Greek Tragedy, Princeton: Princeton University Press 2001.
• Freund, Philip (2003). The Birth of Theatre. London: Peter Owen. ISBN 0-7206-1170-9. 
• Haigh, A. E., The Attic Theatre, 1907.
• Harsh, Philip Whaley, A handbook of Classical Drama, Stanford University, California, Stanford University Press; London, H. Milford, Oxford University Press, 1944.
• Lesky, A. Greek Tragedy, trans. H.A., Frankfurt, London and New York 1965.
• Ley, Graham. A Short Introduction to the Ancient Greek Theatre. University of Chicago, Chicago: 2006
• Ley, Graham. Acting Greek Tragedy. University of Exeter Press, Exeter: 2015
• Loscalzo, Donato, Il pubblico a teatro nella Grecia antica, Roma 2008
• McDonald, Marianne, Walton, J. Michael (editors), The Cambridge companion to Greek and Roman theatre, Cambridge ; New York: Cambridge University Press. 2007. ISBN 0-521-83456-2.
• McClure, Laura. Spoken Like a Woman: Speech and Gender in Athenian Drama, Princeton: Princeton University Press, 1999.
• Moulton, Richard Green, The ancient classical drama; a study in literary evolution intended for readers in English and in the original, Oxford, The Clarendon Press, 1890.
• Padilla, Mark William (editor), Bucknell University Press. "Rites of Passage in Ancient Greece: Literature, Religion, Society". 1999. ISBN 0-8387-5418-X. 
• Pickard-Cambridge, Sir Arthur Wallace
  • Dithyramb, Tragedy, and Comedy , Oxford 1927.
  • The Theatre of Dionysus in Athens, Oxford 1946.
  • The Dramatic Festivals of Athens, Oxford 1953.
• Rabinowitz, Nancy Sorkin (2008). Greek Tragedy. Malden, MA: Blackwell Publishers. ISBN 978-1-4051-2160-6. 
• Riu, Xavier, Dionysism and Comedy, 1999. review
• Ross, Stewart. Greek Theatre. Wayland Press, Hove: 1996
• Rozik, Eli, Iowa City: University of Iowa Press. The roots of theatre: rethinking ritual and other theories of origin. 2002. ISBN 0-87745-817-0. 
• Schlegel, August Wilhelm, Lectures on Dramatic Art and Literature, Geneva 1809.
• Sommerstein, Alan H., Greek Drama and Dramatists, Routledge, 2002.
• Sourvinou-Inwood, Christiane, Tragedy and Athenian Religion, Oxford: University Press 2003.
• Tsitsiridis, Stavros, "Greek Mime in the Roman Empire (P.Oxy. 413: Charition and Moicheutria", Logeion 1 (2011) 184-232.
• Wiles, David. Greek Theatre Performance: An Introduction. Cambridge University Press, Cambridge: 2000
• Wiles, David. The Masks of Menander: Sign and Meaning in Greek and Roman Performance, Cambridge, 1991.
• Wiles, David. Mask and Performance in Greek Tragedy: from ancient festival to modern experimentation, Cambridge, 1997.
• Wise, Jennifer, Dionysus Writes: The Invention of Theatre in Ancient Greece, Ithaca 1998. review
• Zimmerman, B., Greek Tragedy: An Introduction, trans. T. Marier, Baltimore 1991.

Spoljašnje veze

• Stara Grčka
• Ancient Greek Theatre Starogrčko pozorište (eng.)
• Atlas arhitekture
• Ancient Greek theatre history and articles
• Drama lesson 1: The ancient Greek theatre
• The Ancient Theatre Archive, Greek and Roman theatre architecture – Dr. Thomas G. Hines, Department of Theatre, Whitman College
• Greek and Roman theatre glossary
• Illustrated Greek Theater – Dr. Janice Siegel, Department of Classics, Hampden–Sydney College, Virginia
• Searchable database of monologues for actors from Ancient Greek Theatre
• Logeion: A Journal of Ancient Theatre with free access which publishes original scholarly articles including its reception in modern theatre, literature, cinema and the other art forms and media, as well as its relation to the theatre of other periods and geographical regions.