Танхојзер (опера)

Tanhojzer (nem. Tannhäuser, pun naziv Tannhäuser und der Sängerkrieg auf der Wartburg - Tanhojzer i pevačko nadmetanje u Vartburgu) je opera nemačkog kompozitora Riharda Vagnera. Premijerno je izvedena 19. oktobra 1845. u Drezdenu. Dirigovao je kompozitor.

Tanhojzer (opera)
Wagner Tannhäuser 1845.jpg

Vagner je libreto napisao prema srednjovekovnoj legendi o Tanhojzeru, vitezu i minezengeru. Osnovni motiv opere je iskupljenje kroz ljubav (motiv koji se provlači kroz gotovo sva njegova dela). Jedan od likova opere je i Volfram fon Ešenbah, čovek koji je spevao Parsifala, temu Vagnerove poslednje opere.

Postoje dve verzije ove opere, originalna drezdenska i novija pariska[1]. Danas se izvode obe verzije. Najpoznatiji muzički deo ove opere je čuveni hor hodočasnika iz trećeg čina.

VerzijeUredi

DrezdenskaUredi

Ovo je originalna verzija „Tanhojzera“. Libreto je završen u aprilu 1843, dok je partitura završena 13. aprila 1845. Premijera je bila 19. oktobra 1845. u Drezdenu. Delo nije doživelo uspeh „Rijencija“, pa je Vagner odmah počeo da koriguje i menja pojedine delove[2].

Delo je napisano po uzoru na francusku operu, budući da je odatle preuzeta instrumentacija (što se ogleda u prisustvu harfe).

PariskaUredi

Vagner je petnaestak godina kasnije napravio značajnu reviziju opere za parisku publiku. Opera prevedena na francuski (mada se danas pariska verzija izvodi na nemačkom), a najznačajniji dodatak je balet koji se ogleda u sceni orgije u prvom činu. Balet je bio neizostavan element francuske opere i po pravilu se javljao u drugom činu[2]; Vagner je, međutim, hteo da svom baletu da dramatski smisao, pa ga je zato stavio u prvi[2].

Ova Vagnerova odluka ga je skupo koštala kada su na premijeri, 13. marta 1861, pripadnici aristokratskog francuskog Džokej kluba (nem. Jockey Club), koji su imali običaj da tokom prvog čina neke opere večeraju, a zatim dođu na balet u drugom činu, upropastili izvođenje tako što su povicima i zviždanjem oterali pevače s bine[2]. Vagner je, kao posledica, odlučio da više nikada ne pravi produkciju u Francuskoj[3][1].

LicaUredi

  • Tanhojzer, vitez i minezenger, tenor.
  • Elizabeta, nećaka landgrafa, sopran.
  • Venera, sopran.
  • Volfram fon Ešenbah, vitez i minezenger, bariton.
  • Herman, landgraf Turingije, bas.
  • Valter fon der Fogelvajde, vitez i minezenger, tenor.
  • Biterolf, vitez i minezenger, bas.
  • Hajnrih Pisar, vitez i minezenger, tenor.
  • Rajnmar fon Cveter, vitez i minezenger, bas.
  • Mladi pastir, sopran.
  • Plemići, vitezovi, dame, hodočasnici, sirene, najade, nimfe, bahanalistkinje, tri Gracije, mladići, kupidoni, satiri, panovi.

SinopsisUredi

Radnja se odvija u blizini Ajzenaha u ranom 13. veku.

Čin prviUredi

Opera se otvara čuvenom baletskom scenom bahanalije u Venusbergu, legendarnom planinskom domu boginje Venere. Nakon orgije, u kojoj učestvuju mnoga mitska bića i bahanalisti, vidimo mladog viteza Tanhojzera koji kleči pred Venerom. Tanhojzer je pronašao Venusberg i, nakon što je proveo godinu dana obožavajući Veneru u svojstvu njenog ljubavnika, njegova požuda je konačno zasićena, i sada žudi za slobodom. U strasnoj ljubavnoj pesmi slavi boginju, ali istovremeno je moli da mu podari slobodu. Venera pokušava da ga ponovo ostrasti i šarmira, ali Tanhojzer ne posustaje u svojoj molbi. Venera naposletku pobesni i istera ga, ali tek tada shvata da je zaljubljena u njega i moli ga da ostane, upozoravajući ga da su ljudi arogantni i da neće ponovo biti dobrodošao među njima. Tanhojzer izjavljuje da njegovo spasenje leži uz Mariju, majku Božju. Time je Venerina čin slomljena i ona i njeni sledbenici nestaju, a Tanhojzer se više ne nalazi u Venusbergu, već na padini kraj zamka Vartburg.

Proleće je; mladi pastir svira frulu, a nailazi i kolona hodočasnika koji su se zaputili u Rim. Tu Tanhojzera pronalaze landgraf i Tanhojzerovi nekadašnji prijatelji, Volfram, Valter, Biterolf, Rajmar i Hajnrih. Oduševljeni su što su pronašli mladog pevača, koji je davno napustio Vartburg nakon što je sramno pobeđen u pevačkom takmičenju. Opraštaju mu gordost i nude mu da se vrati; Tanhojzer najpre odbija, ali kada ga obaveštavaju da je njegova pesma osvojila srce mlade Elizabete, mlade plemkinje u koju je Tanhojzer bio zaljubljen, odlučuje da im se pridruži i ode u zamak.

Čin drugiUredi

Dvorana u Vartburgu, gde sama stoji Elizabeta. Nakon Tanhojzerovog odlaska, ona je živela povučeno, ali kada je čula da se vratio, radosno je došla u Vartburg da posmatra pevačko takmičenje u kojem će on učestvovati. Dolazi Tanhojzer, koji je još uvek zaljubljen u nju, ali nema hrabrosti da joj prizna u kakvom je zlu proveo prethodnu godinu. Zatim Elizabeta i landgraf dočekuju mnogobrojne plemiće koji su došli da posmatraju takmičenje, a landgraf izjavljuje da će tema takmičenja biti „buđenje ljubavi“, a kao nagradu će Elizabeta pobedniku ispuniti jednu želju, ma šta ona bila.

Volfram prvi nastupa i uzvišava ljubav kao čist potok koji se ne sme uznemiravati; ostali pevači je veličaju na sličan način. Tanhojzer, međutim, svakome od njih žustro odgovara da najviša ljubav leži u čulnom i fizičkom zadovoljstvu; kada svi pevači stanu na Volframovu stranu, Tanhojzer uzbuđeno zapeva pesmu u Venerinu slavu i objavi vitezovima da, ako žele da spoznaju istinsku ljubav, treba da odu u Venusberg. Oni besno isuku mačeve, a sve žene, osim Elizabete, zgroženo napuste dvoranu. Elizabeta se baci pred Tanhojzera i zaštiti ga, gnevno govoreći vitezovima kako oni nisu njegove sudije. Nakon što Tanhojzer izrazi kajanje, landgraf mu dozvoli da se pridruži hodočasnicima koji idu u Rim, te da tamo traži oproštaj od pape.

Čin trećiUredi

 
Poslednji prizor Vagnerovog „Tanhojzera“; Bajrojt, 1930. godina.

Jesen u dolini Vartburga, gde se Elizabeta tiho moli u večernjim časovima. Dolazi Volfram i posmatra je; on je i sam duboko zaljubljen u nju, ali zna da ona voli Tanhojzera i da mu nije suđeno da bude s njom. Tada nailaze hodočasnici koji se vraćaju iz Rima, pevajući o svom spasenju. Elizabeta ih uzbuđeno posmatra, nadajući se da će ugledati Tanhojzera, ali kada shvati da on nije među njima, pada na kolena pred statuu Bogorodice i moli je da je liši života kako bi mogla, na onom svetu, da je moli za Tanhojzerovo spasenje. Zatim slomljenog srca odlazi u Vartburg, nemo, ali nežno odbijajući Volframov pokušaj da je uteši i stavljajući mu do znanja da je očekuje uzvišena dužnost.

On ostaje sam, tužno shvatajući da se Elizabetina smrt bliži. Na harfi svira nežnu himnu večernjoj zvezdi kojom je moli da bdi nad Elizabetinom dušom dok se uzdiže u nebesa. Volfram zatim ugleda hodočasnika u pohabanoj odori i shvata da je to Tanhojzer; ljutito ga kori što se vratio a da mu nije oprošteno, ali Tanhojzer mu skrušeno odgovara da je došao samo da bi ponovo pronašao Venusberg. Objašnjava Volframu kako je papa odbio da mu oprosti, stavljajući mu do znanja da će pre njegov papski štap da prolista nego što će Bog da oprosti Tanhojzeru.

Tanhojzer očajno, na Volframov užas, počne da priziva Veneru; ružičasto svetlo ispunjava dolinu, a začuju se razigrane nimfe. Tada se pojavljuje i sama Venera, koja Tanhojzera prima u svoje carstvo. Tada, međutim, Volfram poviče kako se jedan anđeo moli za Tanhojzera pred Božjim prestolom: Elizabeta. Tanhojzer smesta napušta Venerin zagrljaj i, kao probuđen iz sna, priseća se Elizabete. Tada se ponovo začuje pesma hodočasnika, a Venera očajno zakuka kako je izgubila svog ljubljenog i nestane.

Hodočasnici donose Elizabetino telo na odru, a Tanhojzer im pohita u susret. S rečima: „Sveta Elizabeto, moli se za mene“, Tanhojzer pada na njeno telo i umire. Dolaze mlađi hodočasnici, noseći Tanhojzerov štap koji je prolistao: znak da mu je Bog oprostio.

ReferenceUredi

  1. ^ a b Harold C. Schonberg, The Lives of Great Composers, W. W. Norton & Company, 1997
  2. ^ a b v g Tannhäuser: Wagner's "problem" opera by Richard Lehnert, July, 1990, Pristupljeno 25. 4. 2013.
  3. ^ The History of 'Tannhäuser', Pristupljeno 25. 4. 2013.

Spoljašnje vezeUredi