Википедија

Temperament

Temperament ili temperamenat (lat. temperare — „mešati”) jeste sklop urođenih predispozicija emocionalnog doživljavanja i reagovanja. Temperament je određen nasleđem, telesnom konstitucijom i, posebno, građom i funkcionisanjem autonomnog nervnog i endokrinog sistema. Prvu i najpoznatiju teoriju i tipologiju temperamenta dali su Hipokrat i rimski lekar Galen (2. v. n. e.). Prema ovoj teoriji, u zavisnosti od toga koji od četiri telesna soka preovlađuje u organizmu, ispoljiće se jedan od četiri tipa temperamenta: flegmatičan (miran), koleričan (neobuzdan), melanholičan (slab) ili sangviničan (živahan).

Neki istraživači ukazuju na povezanost temperamenta sa formalnim dinamičkim karakteristikama ponašanja, kao što su energetski aspekti, plastičnost, osetljivost na specifična pojačanja i emocionalnost.[1] Osobine temperamenta (kao što su neuroticizam, društvenost, impulsivnost, itd) su različiti obrasci ponašanja tokom celog života, ali su najuočljiviji i najviše proučavani kod dece. Bebe se obično opisuju temperamentom, ali longitudinalna istraživanja 1920-ih su počela da utvrđuju temperament kao nešto što je stabilno tokom životnog veka.[2]

Definicija uredi

Temperament je definisan kao „sazvežđe urođenih osobina koje određuju jedinstveni stil ponašanja deteta i način na koji ono doživljava svet i reaguje na njega.“[3]

Klasifikacione šeme uredi

Razvijene su mnoge šeme klasifikacije za temperament i ne postoji konsenzus.[4][5][6][7] Latinska reč temperamentum znači 'mešavina'.

Temperament protiv ličnosti uredi

Neki komentatori vide temperament kao jedan faktor u osnovi ličnosti.[8]

Glavni modeli uredi

Model sa četiri temperamenta uredi

Istorijski gledano, u drugom veku nove ere, lekar Galen je opisao četiri klasična temperamenta (melanholik, flegmatik, sangvinik i kolerik), kojima odgovaraju četiri raspoloženja ili telesnih tečnosti.[9] Ovaj istorijski koncept istraživali su filozofi, psiholozi, psihijatri i psihofiziolozi iz veoma ranih vremena psihološke nauke, sa teorijama koje su predložili Imanuel Kant, Hermann Loce, Ivan Pavlov, Karl Jung, Gerardus Hejmans, između ostalih. U novijoj istoriji, Rudolf Štajner je isticao važnost četiri klasična temperamenta u osnovnom obrazovanju, u vreme kada je verovao da je uticaj temperamenta na ličnost najjači.[10][11] Ni Galen, ni Štajner se generalno ne primenjuju na savremeno proučavanje temperamenta u pristupima moderne medicine ili savremene psihologije.

Rasalov-Trofimova neurofiziološki model temperamenta uredi

Ovaj model se zasniva na najdužoj tradiciji neurofizioloških eksperimenata započetih u okviru istraživanja tipova i svojstava nervnog sistema od strane škole Ivana Pavlova. Ova eksperimentalna tradicija je započela sa studijama sa životinjama tokom 1910-20-ih, ali je proširila svoju metodologiju na ljude od 1930-ih, a posebno od 1960-ih, uključujući EEG, testove na kofein, evocirane potencijale, zadatke u ponašanju i druge psihofiziološke metode.[12]

Kejganovo istraživanje uredi

Džerom Kejgan i njegove kolege koncentrisali su empirijska istraživanja na temperamentnu kategoriju koja se naziva „reaktivnost“. Četvoromesečna novorođenčad koja su postala „motorički uzbuđena i uznemirena“ na predstavljanje novih stimulusa nazivana su visoko reaktivnom. Oni koji su ostali „motorički opušteni i nisu plakali ili se nervirali zbog istog skupa nepoznatih događaja“ nazivani su slabo reaktivnim.[13] Ove visoko i nisko reaktivne bebe ponovo su testirane sa 14 i 21 mesecom „u različitim njima nepoznatim laboratorijskim situacijama“. Visoko reaktivna novorođenčad uglavnom se karakteriše profilom visokog straha od nepoznatih događaja, koje je Kagan nazvao inhibiranim. Nasuprot tome, nisko reaktivna deca su se minimalno plašila novih situacija, a karakteriše ih nesputan profil (Kagan). Međutim, kada je ponovo posmatrano u uzrastu od 4,5 godina, samo je skroman procenat dece zadržao svoj očekivani profil zbog faktora posredovanja kao što su intervenišuća porodična iskustva. Oni koji su ostali visoko inhibirani ili neinhibirani nakon 4,5 godine imali su veći rizik od razvoja anksioznosti i poremećaja ponašanja.[14]

Kagan je takođe koristio dve dodatne klasifikacije, jednu za bebe koje su bile neaktivne, ali su često plakale (uznemirene) i jednu za one koje su pokazivale energičnu aktivnost, ali malo plakale (uzbuđene). Posle 14-17 godina, ove grupe dece su pokazale različite ishode, uključujući i neke razlike u aktivnosti centralnog nervnog sistema. Tinejdžeri koji su bili klasifikovani kao visoko reaktivni dok su bili bebe su imali veću verovatnoću da budu „potčinjeni u nepoznatim situacijama, da prijavljuju loše raspoloženje i anksioznost zbog budućnosti, [i] da budu religiozniji“.[15]

Devet karakteristika temperamenta Tomasa i Šaha uredi

Aleksander Tomas, Stela Čes, Herbert G. Birč, Margaret Hercig i Sem Korn započeli su klasičnu njujoršku longitudinalnu studiju tokom ranih 1950-ih o temperamentu novorođenčadi.[16] Studija se fokusirala na to kako temperamentni kvaliteti utiču na prilagođavanje tokom života. Šah, Tomas i dr. ocenili su malu decu na osnovu devet karakteristika temperamenta, od kojih svaka, sama po sebi ili u vezi sa drugom, utiče na to koliko se dete uklapa u školu, sa svojim prijateljima i kod kuće. Ponašanje za svaku od ovih osobina je u kontinuitetu. Ako se dete naginje ka visokom ili donjem kraju skale, to može biti razlog za zabrinutost. Specifična ponašanja su: nivo aktivnosti, pravilnost načina spavanja i ishrane, početna reakcija, prilagodljivost, intenzitet emocija, raspoloženje, rastresenost, upornost i raspon pažnje, i senzorna osetljivost. Pronađeni su viškovi između kategorija i danas psiholozi obično koriste redukovanu listu.[17]

Istraživanje Tomasa i Česa koristilo je sledećih devet osobina temperamenta kod dece[18][19][20][21][22] na osnovu klasifikacione šeme koju je razvio dr Herbert Birč.[23] Tomas, Šah, Birč, Hercig i Korn su otkrili da se mnoge bebe mogu kategorisati u jednu od tri grupe: lake, teške i spore za zagrevanje (Thomas & Chess 1977).[18] Ne mogu sva deca biti smeštena u jednu od ovih grupa. Otprilike 65% dece odgovara jednom od obrazaca. Od 65%, 40% odgovara lakom obrascu, 10% je ušlo u težak obrazac, a 15% se sporo zagrevajući. Svaka kategorija ima svoju snagu i slabost i jedna nije superiornija od druge.[24]

Tri dimenzije temperamenta prema Meri K. Rotbart uredi

Meri K. Rotbart posmatra temperament kao individualne razlike ličnosti kod novorođenčadi i male dece koje su prisutne pre razvoja viših kognitivnih i društvenih aspekata ličnosti.[25] Rotbart dalje definiše temperament kao individualne razlike u reaktivnosti i samoregulaciji koje se manifestuju u domenima emocija, aktivnosti i pažnje. Udaljavajući se od klasifikacije beba u kategorije, Meri Rotbart je identifikovala tri osnovne dimenzije temperamenta.[26] Koristeći faktorsku analizu na podacima za decu uzrasta od 3 do 12 meseci, pojavila su se tri široka faktora koja su označena kao hitnost/ekstraverzija, negativan uticaj i naporna kontrola.[25]

Hirurgija/ekstraverzija uredi

Surgenost/ekstraverzija uključuje pozitivno iščekivanje, impulsivnost, povećan nivo aktivnosti i želju za traženjem senzacija.[27] Ovaj faktor odražava stepen do kojeg je dete generalno srećno, aktivno i uživa u vokalizaciji i traženju stimulacije.[26] Povećani nivoi nasmejanosti i smeha se primećuju kod beba sa visokim stepenom surgenosti/ekstraverzije.[25] Deca uzrasta od 10 do 11 godina sa višim nivoom surgentnosti/ekstraverzije imaju veću verovatnoću da razviju probleme eksternalizacije kao što je su ispadi; međutim, manja je verovatnoća da će razviti unutrašnje probleme kao što su stidljivost i nisko samopoštovanje.[28]

Negativan uticaj uredi

Negativan afekt uključuje strah, frustraciju, tugu, nelagodnost[27] i bes.[25] Ovaj faktor odražava stepen do kojeg je dete stidljivo i nije ga lako smiriti.[26] Bes i frustracija se vide već od 2 do 3 meseca života. Bes i frustracija, zajedno, predviđaju poteškoće koje se eksternalizuju i internalizuju. Sam bes je kasnije povezan sa eksternalizujućim problemima, dok je strah povezan sa unutrašnjim poteškoćama. Strah, o čemu svedoči inhibicija ponašanja, primećuje se već u uzrastu od 7-10 meseci, a kasnije predviđa strah i niži nivo agresivnosti kod dece.[29]

Reference uredi

  1. ^ Rusalov, VM; Trofimova, IN (2007). Structure of Temperament and Its Measurement. Toronto, Canada: Psychological Services Press. 
  2. ^ Friedman, Schustack, Howard S., Miriam W. (2016). Personality: Classic Theories and Modern Research. USA: Pearson Education. ISBN 9780133829808. 
  3. ^ Kristal, J. (2005). The temperament perspective: Working with children's behavior styles. New York, NY: Brookes Publishing Co.
  4. ^ Kagan, Jerome. „Temperament”. Encyclopedia of Early Childhood Development. Encyclopedia of Early Childhood Development. Pristupljeno 17. 3. 2018. 
  5. ^ Trofimova, IN (2016). „The interlocking between functional aspects of activities and a neurochemical model of adult temperament”. Ur.: Arnold, M.C. Temperaments: Individual Differences, Social and Environmental Influences and Impact on Quality of Life. New York: Nova Science Publishers. str. 77—147. 
  6. ^ Trofimova, IN; Robbins, TW (2016). „Temperament and arousal systems: a new synthesis of differential psychology and functional neurochemistry”. Neuroscience and Biobehavioral Reviews. 64: 382—402. PMID 26969100. S2CID 13937324. doi:10.1016/j.neubiorev.2016.03.008. hdl:11375/26202  . 
  7. ^ Trofimova, IN (2018). „Functionality vs dimensionality in psychological taxonomies, and a puzzle of emotional valence”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences. 373 (1744): 20170167. PMC 5832691  . PMID 29483351. doi:10.1098/rstb.2017.0167. 
  8. ^ Irina Trofimova (2010). „An investigation into differences between the structure of temperament and the structure of personality”. The American Journal of Psychology. 123 (4): 467—480. JSTOR 10.5406/amerjpsyc.123.4.0467. PMID 21291163. doi:10.5406/amerjpsyc.123.4.0467. 
  9. ^ „Temperament | personality”. 
  10. ^ Steiner, Rudolf (1909). „The Four Temperaments: Lecture in Berlin”. Pristupljeno 2009-04-21. [mrtva veza]
  11. ^ Steiner, Rudolf (1985). The Four Temperaments. ISBN 978-0-910142-11-3. 
  12. ^ Rusalov, Vladimir (26. 2. 2018). „Functional systems theory and the activity-specific approach in psychological taxonomies”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences. 373 (1744): 20170166. PMC 5832690  . PMID 29483350. doi:10.1098/rstb.2017.0166. 
  13. ^ Kagan, J. (1997). „Temperament and the reactions to unfamiliarity”. Child Development. 68 (1): 139—143. JSTOR 1131931. PMID 9084130. doi:10.2307/1131931. 
  14. ^ Jerome Kagan (2005), Encyclopedia on Early Childhood Development 
  15. ^ Kagan, Jerome; Snidman, Nancy; Kahn, Vali; Towsley, Sara; Steinberg, Laurence; Fox, Nathan A (2007). „The Preservation of Two Infant Temperaments into Adolescence”. Monographs of the Society for Research in Child Development. 72 (2): i—95. JSTOR 30163598. 
  16. ^ Thomas, Chess & Birch, 1968
  17. ^ Zentner, Marcel; Bates, John E. (1. 1. 2008). „Child Temperament: An Integrative Review of Concepts, Research Programs, and Measures”. International Journal of Developmental Science. 2 (1–2): 7—37. CiteSeerX 10.1.1.598.1517  . doi:10.3233/DEV-2008-21203. 
  18. ^ a b „PsychPage.com Child Temperament”. Pristupljeno 2009-04-21. 
  19. ^ Firchow, Nancy M.L.S. „Your Child's Temperament: Some Basics”. Arhivirano iz originala 17. 5. 2006. g. Pristupljeno 2009-04-21. 
  20. ^ „Ohio State University Extension: Understanding Your Child's Temperament”. Arhivirano iz originala 2009-04-21. g. Pristupljeno 2009-04-21. 
  21. ^ „University of Maine Cooperative Extension: Family Issues Facts”. Arhivirano iz originala 2009-01-07. g. Pristupljeno 2009-04-21. 
  22. ^ „KeepKidsHealthy.com Temperament and Personality”. Arhivirano iz originala 2009-02-07. g. Pristupljeno 2009-04-21. 
  23. ^ Stella Chess and Alexander Thomas, Temperament, Routledge: 1996. ISBN 978-0-87630-835-6. str. 31.
  24. ^ „Raising Children – Temperament and Personality”. Rookie Parenting. 29. 9. 2014. Pristupljeno 12. 10. 2014. 
  25. ^ a b v g Rothbart, M.K; Hwang, J. (2005). Temperament and the development of competence and motivation. In A.J. Elliot & A.C. Dweck (Eds.), Handbook of competence and motivation. New York: Guilford Press. str. 167—184. ISBN 978-1-59385-606-9. 
  26. ^ a b v Kail RV, Barnfield A (2011). Children and Their Development, Second Canadian Edition with MyDevelopmentLab. Toronto: Pearson Education Canada. ISBN 978-0-13-255770-2. 
  27. ^ a b Rothbart, M K (oktobar 2004). „Temperament and the pursuit of an integrated developmental psychology”. Merrill-Palmer Quarterly. 50 (4): 492—505. S2CID 144970654. doi:10.1353/mpq.2004.0035. 
  28. ^ Ormel, J; Oldehinkel, A. J; Ferdinand, R. F; Hartman, C. A; De Winter, A. F; Veenstra, R; Vollebergh, W; Minderaa, R. B; Buitelaar, J. K; Verhulst, F. C (2005). „Internalizing and externalizing problems in adolescence: General and dimension-specific effects of familial loadings and preadolescent temperament traits”. Psychological Medicine. 35 (12): 1825—35. PMID 16300695. S2CID 10109488. doi:10.1017/S0033291705005829. 
  29. ^ Rothbart, M. K. (2007). „Temperament, development and personality” (PDF). Current Directions in Psychological Science. 16 (4): 207—212. S2CID 15994633. doi:10.1111/j.1467-8721.2007.00505.x. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Temperament na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Темперамент&oldid=27734632”