Википедија

Triton (satelit)

највећи природни сателит планете Нептун

Triton je najveći prirodni satelit planete Neptun, i prvi otkriveni Neptunov mesec. Do otkrića je došlo 10. oktobra 1846. godine, kada je engleski astronom Vilijam Lasel uočio ovaj objekat. To je jedini veliki mesec u Sunčevom sistemu koji ima retrogradnu orbitu, orbitu u smeru suprotnom od rotacije njegove planete.[2][8] Triton je otkrio Vilijam Lasel 1846, samo nekoliko nedelja pošto je otkriven Neptun.[9]

Triton

Triton sa satelita Vojadžer 2
Triton sa satelita Vojadžer 2

Planeta Neptun
Otkriće
Otkrio Vilijam Lasel
Datum otkrića 10. oktobar 1846
Karakteristike orbite
Apoapsis 354.765 km
Ekcentricitet 0.000016[1]
Period revolucije 5.876854 d
(retrogredno)[1][2]
Period rotacije 5 d, 21 h, 2 min, 53 s[3]
Nagib 129,812° (na ekliptici)
156,885° (na Neptunovom ekvatoru)[4][5]
129,608° (do Neptunove orbite)
Fizičke karakteristike
Srednji poluprečnik 1,353,4±0,9 km[6] km
Površina 23,018,000 km2[a] km²
Masa (2,90±0,0028)×1022 kg
(0.00359 Zemlje)[b] kg
Zapremina 10,384,000,000 km3[v] km³
Gustina 2,061 g/cm3[6] g/cm³
Gravitacija 0,779 m/s2 (0,0794 g) (0,48 Mesečeve)[g] m/s²
Magnituda 13,47[7]
Albedo 0,76[6]

Njegova orbitalna perioda je 5.877 dana, prečnik je oko 2706 kilometara,[6] a masa je 2.147x1022 kg. On je sedmi po veličini mesec u Sunčevom sistemu, jedini satelit Neptuna dovoljno masivan da bude u hidrostatičkoj ravnoteži, drugi po veličini planetarni mesec u odnosu na svoj primar (posle zemljinog Meseca) i veći od Plutona. Zbog svoje retrogradne orbite i sastava sličnog Plutonu, smatra se da je Triton patuljasta planeta, zarobljena iz Kojperovog pojasa.[10]

Tritonova gustina je samo 3 g/cm kubnih,[6] što govori da je najverovatnije sastavljen od 25% vodenog leda[3][11] i ostataka kamenog materijala. Triton kruži oko Neptuna na udaljenosti od oko 354 760 km. Rotacija Tritona je sinhrona, i satelit obilazi retrogradno oko Neptuna, za šta mu je potrebno oko pet dana (5.877 dana). Putanja oko Neptuna je nagnuta oko 157°, prema Neptunovom ekvatoru, koji je i sam nagnut 30° prema Neptunovoj putanji oko Sunca. Zbog toga, zavisno od dela putanje, Triton Suncu okreće i ekvator i polove.

Tokom svog proletanja pored Tritona 1989. godine, Vojadžer 2 je izmerio površinske temperature od −235 °C (38 K) i takođe otkrio aktivne gejzire. Vojadžer 2 ostaje jedina svemirska letelica koja je posetila Triton.[12] Triton je jedan od retkih meseci u Sunčevom sistemu za koji se zna da je geološki aktivan (ostali su Jupiterov Ija i Evropa, i Saturnov Enkelad i Titan). Kao posledica toga, njegova površina je relativno mlada, sa malo očiglednih udarnih kratera. Složeni kriovulkanski i tektonski tereni sugerišu složenu geološku istoriju. Deo njegove površine ima gejzire iz kojih izbija sublimirani azotni gas, doprinoseći slaboj atmosferi azota manjoj od 1⁄70,000.

Osnovni podaci uredi

 
Umetnički prikaz Tritona i Neptuna.

Triton kruži oko Neptuna na udaljenosti od oko 354.760 km. Prečnik mu iznosi oko 2.706 km, a masa oko 2,147x1022kg (oko 78% našeg Meseca). Tritonova gustina od samo 2 g/cm3 sugeriše da je verovatno sastavljen od 25% vodenog leda i ostatka kamenog materijala.

Rotacija Tritona je sinhrona. Triton obilazi Neptun retrogradno, za što mu treba 5,877 dana. Putanja oko Neptuna je nagnuta za čak 157° prema Neptunovom ekvatoru, koji je i sam nagnut 30° prema Neptunovoj putanji oko Sunca. Zbog toga, u zavisnosti od dela putanje, Triton Suncu okreće i ekvatorsko područje i polove, što verovatno ima za posledicu radikalne promene vremena u izmeni godišnjih doba. Za vreme posete Vojadžera 2, Suncu je bio okrenut Tritonov južni pol.

Otkrio ga je Lasel 1846. godine, samo par nedelja nakon otkrića Neptuna. Jedine fotografije ovog satelita su, za sada, one koje je poslala letelica Vojager 2, 25. augusta 1989. godine.

Površina uredi

Svi podaci o površini Tritona potiču od jednog jedinog prolaska sonde Vojadžer 2 1989. godine. Sonda je snimila oko 40% površine Tritona, te otkrila stenovitu podlogu, kanjone, smrznuti metan i drugo. Površina Tritona je relativno ravna, uočeno je da topografija ne varira više od 1 kilometra.[13]

Tritonova površina pokazuje vrlo malo kratera, što ukazuje na mladu površinu. Za vreme posete Vojadžera 2, dok je Sunce obasjavalo Tritonov južni pol, cela južna polulopta je bila prekrivena ledenom kapom smrznutog azota i metana. Metan koji je, pod uticajem Sunčevog zračenja, reagovao sa drugim elementima daje polarnoj kapi karakterističnu rozu boju.

Najzanimljiviji detalji slika sa Vojadžera su gejziri tj. „ledeni vulkani”, koji bacaju dim i do 8 km visoko. Vetar kasnije raznosi dim desecima kilometara daleko stvarajući tamne pruge na rozom tlu. Još nije utvrđen sastav eruptivnog materijala, ali se sumnja na tekući azot, prašina i metanska jedinjenja. Vulkanizam nije tako česta pojava u Sunčevom sistemu. Za sada je, osim na Tritonu, otkriven samo na Zemlji, Veneri i Jupiterovom satelitu Iou, a na Marsu su otkriveni ugašeni vulkani. Izvor energije Tritonovog vulkanizma je sunčeva energija.

Polarnu kapu celim obimom okružuje plavo-zeleni pojas koji čini relativno svež talog azotovog mraza. Deo ovog pojasa prekriva tzv. „dinjasti” teren, sistem kružnih udubina okruženih grebenima. Ove strukture su verovatno nastale kao posledica periodičnih smrzavanja i topljenja.

Vojadžer 2 je snimio i vrlo glatke ledene ravnine nastale erupcijama vode ili mešavine vode i amonijaka iz unutrašnjosti. Ovakva vrsta vulkanizma se naziva kriovulkanizam (engl. cryovolcanism, prefiks „cryo” označava vrlo niske temperature).

Severno od plavo-zelenog pojasa je površina nešto tamnija i crvenija, ali reljef je ostaje isti.

Na površini temperatura je oko 38 K (-235 °C). Razlog za ovako niske temperature (kao na Plutonu) je visok albedo (0,7 do 0,8), što znači da se 70 - 80% svetlosti odbije u svemir, a ostatak grije površinu. Pri ovoj temperaturi, metan, azot i ugljen dioksid su u čvrstom stanju (zaleđeni).

Atmosfera uredi

Vojadžer 2 je na Tritonu pronašao i atmosferu, iako vrlo retku, dovoljnu da stvori pritisak od jedva 14 mikrobara (70.000 puta manje nego na površini mora). Atmosfera se proteže do visina od 800 km, a sastoji od azota i manjeg udjela metana (ova jedinjenja imaju mnogo niže tačke topljenja od vode). Temperatura na vrhovima atmosfere je oko 95 K (-180 °C). Čestice azotnog leda čine sloj tankih oblaka nekoliko kilometara iznad površine.

Praćenje promena sjaja i spektra zvezde koju je Triton pomračio tokom 1997. pokazala su da je temperatura nešto porasla od vremena prolaska Vojadžera 2.

Poreklo i budućnost uredi

Triton je jedini veliki satelit u Sunčevom sistemu koji se kreće retrogradno. To je jedan od dokaza da ovaj satelit nije nastao uz svoju matičnu planetu. Pretpostavlja se da je nastao u Kojperovom pojasu, kao i Pluton.[14] Kasnije je prišao bliže, gde ga je zarobila Neptunova gravitacija. Još jedan argument, koji ide u prilog ovoj teoriji, jeste sličnost Tritona i Plutona.

Zbog svoje retrogradne orbite, Neptunove plime sila oduzimaju Tritonu energiju, što smanjuje njegovu energiju. Zbog toga će u dalekoj budućnosti Triton pasti na Neptun, ili se raspasti i stvoriti prsten.

Galerija slika uredi

  •  
    Gejzir na Tritonu.
  •  
    Površina Tritona.
  •  
    Triton.
  •  
    Tragovi oblaka na horizontu.

Napomene uredi

  1. ^ Surface area derived from the radius r:  .
  2. ^ Mass m derived from the density d and the volume v:  .
  3. ^ Volume v derived from the radius r:  .
  4. ^ Surface gravity derived from the mass m, the gravitational constant G and the radius r:  .

Reference uredi

  1. ^ a b Williams, David R. (23. 11. 2006). „Neptunian Satellite Fact Sheet”. NASA. Arhivirano iz originala 20. 10. 2011. g. Pristupljeno 18. 1. 2008. 
  2. ^ a b Overbye, Dennis (5. 11. 2014). „Bound for Pluto, Carrying Memories of Triton”. New York Times. Pristupljeno 5. 11. 2014. 
  3. ^ a b McKinnon, William B.; Kirk, Randolph L. (2014). „Triton”. Ur.: Tilman Spohn; Doris Breuer; Torrence Johnson. Encyclopedia of the Solar System (3rd izd.). Amsterdam; Boston: Elsevier. str. 861—882. ISBN 978-0-12-416034-7. 
  4. ^ Jacobson, R. A. — AJ (3. 4. 2009). „Planetary Satellite Mean Orbital Parameters”. JPL satellite ephemeris. JPL (Solar System Dynamics). Arhivirano iz originala 14. 10. 2011. g. Pristupljeno 26. 10. 2011. 
  5. ^ Jacobson, R. A. (3. 4. 2009). „The Orbits of the Neptunian Satellites and the Orientation of the Pole of Neptune”. The Astronomical Journal. 137 (5): 4322—4329. Bibcode:2009AJ....137.4322J. doi:10.1088/0004-6256/137/5/4322  . 
  6. ^ a b v g d „Planetary Satellite Physical Parameters”. JPL (Solar System Dynamics). Arhivirano iz originala 14. 8. 2009. g. Pristupljeno 26. 10. 2011. 
  7. ^ „Classic Satellites of the Solar System”. Observatorio ARVAL. Arhivirano iz originala 9. 7. 2011. g. Pristupljeno 28. 9. 2007. 
  8. ^ Chang, Kenneth (18. 10. 2014). „Dark Spots in Our Knowledge of Neptune”. New York Times. Pristupljeno 21. 10. 2014. 
  9. ^ Lassell, W. (1846). „Discovery of supposed ring and satellite of Neptune”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 7: 157. Bibcode:1846MNRAS...7..157L. doi:10.1093/mnras/7.9.154  . 
  10. ^ Agnor, C. B.; Hamilton, D. P. (2006). „Neptune's capture of its moon Triton in a binary–planet gravitational encounter” (PDF). Nature. 441 (7090): 192—4. Bibcode:2006Natur.441..192A. PMID 16688170. S2CID 4420518. doi:10.1038/nature04792. Arhivirano iz originala (PDF) 14. 10. 2016. g. Pristupljeno 02. 03. 2021. 
  11. ^ Prockter, L. M.; Nimmo, F.; Pappalardo, R. T. (30. 7. 2005). „A shear heating origin for ridges on Triton” (PDF). Geophysical Research Letters. 32 (14): L14202. Bibcode:2005GeoRL..3214202P. doi:10.1029/2005GL022832. Pristupljeno 9. 10. 2011. 
  12. ^ „In Depth | Triton”. NASA Solar System Exploration. Pristupljeno 2020-02-08. „NASA's Voyager 2―the only spacecraft to fly past Neptune and Triton―found surface temperatures of -391degrees Fahrenheit (-235 degrees Celsius). During its 1989 flyby, Voyager 2 also found Triton has active geysers, making it one of the few geologically active moons in our solar system.” 
  13. ^ William B. McKinnon, Randolph L Kirk (2007). „Triton”. Ur.: Lucy Ann Adams McFadden; Lucy-Ann Adams; Paul Robert Weissman; Torrence V. Johnson. Encyclopedia of the Solar System (2nd izd.). Amsterdam; Boston: Academic Press. str. 483–502. ISBN 0120885891. 
  14. ^ McKinnon, W.B. 1984. On the origin of Triton and Pluto. Nature 311:355-358.

Literatura uredi

  • David R. Vilijams, 23. novembar 2006, Neptunian Satellite Fact Sheet, NASA., Pristupljeno 18. 1. 2008.

Spoljašnje veze uredi

 
Triton na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тритон_(сателит)&oldid=27555311”