Fonologija

Fonologija je deo nauke o jeziku koji proučava glasove kao govorne jedinice za obeležavanje razlike u značenju. Glas s tom funkcijom u jeziku se naziva fonema. Fonologija proučava unutrašnji sastav nekog jezika, odnosno skup razlikovnih znakova ili fonema, promenom kojih se menja ili se može promeniti značenje. U rečima pet i put, e i u bile bi dve različite foneme, jer njihova zamena uslovljava razliku značenja. Fonologija, dakle, proučava glasovni sistem posebnog jezika, npr. srpskog jezika.

Znakovni jezik ima fonološki sistem koji je ekvivalentan sistemu zvukova u govornom jezicima. Gradivni blokovi znaka su specifikacije za pokrete, lokacije i oblike ruku.

Nastanak glasova

Artikulacija glasova je vrlo složen proces u kome učestvuje ljudski organizam od trbušnih mišića do usta i nosa. Prema posebnim funkcijama koje pri tome imaju govorni organi se dele u tri grupe:

• organi koji skupljaju vazduh (pluća), istiskuju (trbušni mišići i dijafragma) i sprovode vazduh (dušnik);
• organi koji stvaraju pojedine elemente glasova (glasne žice, jezik, donja vilica, prednje i zadnje nepce, alveole, zubi i usne);
• organi koji pojačavaju glasove i daju im poseban ton i boju, tj. oni koji imaju ulogu rezonatora (ždreona, usna i nosna duplja).

Radom trbušnih mišića i dijafragme vazduh se potiskuje iz pluća i dušnikom dospeva do organa pravog govornog aparata gde proizvodi zvuk, koji se u fonetici zove glas. Glas se u fonetici opisuje kao proizvod druge i treće skupine organa. Prolazeći kroz grkljan vazdušna struja može da pokrene dva elastična mišićna nabora, glasne žice, i da na njima proizvede zvuk. Na taj način nastaju zvučni glasovi. Međutim, vazdušna struja može i slobodno da prostruji kroz glasnik ne izazivajući nikakvo treperenje glasnih žica pa se tek u ustima, usled pokreta jezika i usana ustalasa vazduh i tako se stvaraju bezvučni glasovi. Naročito važnu ulogu pri stvaranju glasova ima jezik koji se jednim svojim delom pokreće ka ustima, alveolama ili nepcu. Svoj oblik i boju glasovi uglavnom dobijaju u rezonatorima.

S obzirom na to da glas nastaje mehanički, prenošenjem treperenja vazdušnih čestica, svaki glas karakterišu: jačina, visina i boja.

1. Jačina glasa zavisi od snage ili jačine podsticaja koji pokreće trepereće telo, što znači da zavisi od amplitude (razdaljine između normalnog položaja treperećeg tela i najdalje tačke do koje ono u treperenju stiže). Ukoliko je amplituda veća, glas je jači.
2. Visina glasa zavisi od brzine kojom trepereće telo treperi; ukoliko je veći broj treptaja u jedinici vremena, utoliko je glas viši.
3. Boja glasa određena je oblikom rezonatora (ždreona duplja, usta, nos). Svaki čovek, uz to, ima i svoju posebnu boju glasa jer je oblik govornih rezonatora kod svakog pojedinca različit.

Kriterijumi za podelu glasova

• Prema položaju govornih organa - postojanje/nepostojanje prepreke u govornom aparatu:

1. Vokali (nelokalizovani): A, E, I,O, U;
2. Sonanti(polulokalizovani - postoji slaba prepreka koja se savladava): V, R, J, L, Lj, M, N, Nj;
3. Konsonanti (lokalizovani): svi ostali glasovi srpskog jezika;

• Zvučnost - treperenje glasnih žica:

1. Zvučni: B, G, D, Đ, Ž, Z, Dž;
2. Bezvučni: P, K, T, Ć, Š, S, Č, F, H, C

• Mesto artikulacije - na kom se mestu prepreka savladava:

1. Usneni (labijalni): B, P, M;
2. Usneno-zubni (labiodentalni): V, F;
3. Zubni (dentalni): D, T, Z, S, C;
4. Nadzubni (alveolarni): L, R, N;
5. Prednjonepčani (palatalni): Č, Đ, Ž, Š, Nj, Ć, Lj, J, Dž;
6. Zadnjonepčani (velarni): K, G, H;

• Način artikulacije - način na koji se prepreka savladava:

1. Praskavi (eksplozivni): B, P, D, T, G, K;
2. Strujni (frikativni): Z, S, Ž, Š, F, H;
3. Sliveni (afrikate): Č, Dž, Ć, Đ, C;

• Mekoća:

1. Meki: J, Lj, Nj, Ć, Đ;
2. Tvrdi: svi ostali konsonati i sonanti;

Foneme kao glasovi u distinktivnoj funkciji

Fonologija je praktično funkionalna fonetika jer proučava funkcionalna značenja glasova. Aleksandar Belić smatra da nije moguće odvojiti fonologiju od fonetike jer su one, kako kaže, dva vida jedne iste pojave. Srpski književni jezik ima trideset fonema, što znači da svi u njegovoj fonetici opisani glasovi, suprotstavljeni - služe za razlikovanje značenja.

Distinktivna (razlikovna) obeležja fonema zasnovana su na artikulaciono-akustičkim osobinama glasova. Za foneme srpskog književnog jezika najbitnije su artikulacione osobine zvučnost/bezvučnost glasova i mekoća/tvrdoća glasova. S obzirom na ove karakteristike, foneme se u potpunosti razlikuju (na primer, b i k - jer je b eksplozivni, dvousneni zvučni suglasnik, a k je eksplozivni, zadnjonepčani bezvučni suglasnik). Kada je reč o vokalima, dužina i kratkoća takođe mogu imati službu označavanja razlike u značenju. Celinom samoglasničke foneme razlikuju se reči, na primer kad i kud, jer je u prvoj a - niski vokal zadnjeg reda, akustički otvoren, a u drugoj u - visoki vokal zadnjeg reda, akustički zatvoren. Kada su u pitanju vokali, treba reći da i akcenat i kvantitet(dužina i kratkoća njihova) imaju službu označavanja razlike u značenju reči. Na primer, zbog različitog akcenta reči grȁd i grȃd imaju različito značenje: prva označava vremensku nepogodu, tuču, a druga naseljeno mesto. Taman su krenuli u grȃd, a grȁd poče tući svom silinom.

Može se reći da su akcenat i dužina, odnosno kratkoća kod samoglasnika, distinktivno obeležje, često i ono minimalno. Dijalekatske i pojedinačne razlike uslovljene fiziološko-anatomskim karakteristikama jedinke, u standardnom jeziku se ne uzimaju u obzir. Kvalitet (intonacija ili melodijsko kretanje, ili uzlaznost i silaznost) akcenta takođe može uticati na razlike u značenju reči istog glasovnog sastava.

Distinktivan je adj < l. distinctivus (razlikovan, koji ima sposobnost razlikovanja, u našem slučaju: koji je sposoban da se pomoću njega razlikuju dva jezička elementa jedan od drugog).

Fonema obeležava razlike među rečima svojom celinom, tj. svim delovima artikulacije i akustičkog utiska, ili delom svoje artikulacije. U odnosu dveju reči rob i bob početno r u prvoj reči je glasnik koji se potpuno, u svim elementima artikulacije, razlikuje od početnog eksplozivnog usnenog b u drugoj reči. S druge strane, između reči gad i kad razlika je samo u zvučnosti prve foneme, to jest, g i k imaju sve artikulacione elemente jednake, osim zvučnosti (g je zvučno, a k bezvučno).

Razvoj fonološke teorije

Roman Jakobson zauzima mesto najistaknutijeg inovatora u lingvistici. Jakobsonova Selected Writings (SW - Odabrana dela) jesu najdragocenije svedočanstvo o razvoju lingvistike u XX veku i bogat izvor podsticajnih ideja. Roman Jakobson imao je tu privilegiju da odraste u jednoj od intelektualno najživljih sredina, u eliti mlade ruske inteligencije i to u periodu koji je prethodio revoluciji. Bio je uvek svestan važnosti problema kojih se latio i duboko uveren u vrednost rešenja koje nudi, pa nije ostavljao prostora za ignoramus i ignorabimus (lat. ignoramus et ignorabimus - Ne znamo niti ćemo znati).

Prvi tekst u Jakobsonovom delu je The Concept of the Sound Law and the Teleological Criterion (Koncept glasovnog zakona i teološki kriterijum), jedan kratak izvod iz rada koji je predstavljen u Praškom lingvističkom krugu 13. januara 1927. godine. U ovom tekstu nalazi se određeni broj osnovnih načela buduće Praške škole. Proglašena je važnost fonoloških sistema (repertoar značenjskih distinkcija u akustičkomotornim slikama svojstvenim datom jeziku), ne samo za statičku lingvistiku, već i za istoriju jezika koja je u suprotnosti sa Sosirovim učenjem. Tu anatomiju između sinhronih i dijahronih lingvističkih istraživanja bilo je moguće prevazići transformacijom istorijske fonetike u istoriju fonoloških sistema, odnosno da se fonetske promene mogu objasniti na osnovu sistema u kojem su se javile. Ova Jakobsonova ideja postaje jedan od vodećih principa Praške lingvističke škole i polazna osnova istorijske fonologije.

U prethodno navedenom tekstu pojam teleologije nedovoljno je objašnjen i nepotkrepljen primerima, ali je svakako između redova mnogo toga rečeno. Ceo tekst Jakobsonog predavanja (13. januar 1927. godine) nikada nije objavljen. Teleologija bi značila ponovno uspostavljanje reda u jezičkom sistemu, s tim u vezi da je nedovoljno objašnjeno šta bi taj red podrazumevao, a ni šta je ono što narušava isti. Jakobson daje nekoliko zakona implikacije i inkontabilnosti pojedinih fenomena, ali kasnije odustaje od ovog pojma. Ovaj termin se ne javlja u njegovim radovima posle 1932. godine, čak se i ideja o svrsishodnosti glasovnih promena javlja veoma retko. I pored problema sa teleologijom, nesumnjivo je reći da je predavanje održano 13. januara 1927. prekretnica u istoriji fonologije, a od 1923. godine Jakobson je bio borbeno nastrojen fonolog.

U Jakobsonovom tekstu iz 1928. godine Proposition au Premier Congrѐs International de Linguistes (Predlog Prvom međunarodnom kongresu lingvista) nalazi se objašnjenje glasovnih alternacija ,, u funkciji sistema koji ih trpi", teleologija, pravila implikacije i kompatibilnsti i distinkcija između korelativnih i disjunktivnih opozicija. Time je bio postavljen temelj Praške lingvističke škole. Praški fonolozi zamišljali su fonološki sistem ,, kao zakonitu strukturalnu celinu" pa su pristupili analizi i klasifikovanju fonoloških opozicija, a s tim u vezi i primenili fonologiju i na dijahrone probleme. Oni su takođe, naglasili distinktivnu funkciju foneme i razradili temeljna načela fonologije.

Koncept korelacije koji je Jakobson uveo u navedenom tekstu podrazumeva koncept distinktivnih obeležja. Fonološku korelaciju čini niz binarnih opozicija definisanih jednim opštim principom, koja se mogu zamisliti nezavisno od svakog para suprotnih pojmova. U delima posle 1930. godine, Roman Jakobson više ne koristi termin ,, korelacija" (Trubeckoj ga zadržava), što ne znači da napušta ovaj koncept. On ga proširuje primenivši načelo binarnih distinktivnih obeležja na ceo materijal fonoloških opozicija.

Roman Jakobson je po prvi put primenio svoje fonološke građe u tekstu Remarques sur l’évolution phonologique du russe comparée à celle des autres langues slaves (Zapažanja o fonološkom razvoju ruskog u poređenju sa onim u drugim slovenskim jezicima). Jakobson nema pozitivan stav prema Lajpciškoj školi, ali se činjenica da su oni otkrili karakter jezičkih promena ne može osporiti. U ovom su tekstu prikazana osnovna načela fonologije i praktična primena gledišta da glasovni razvoj treba objasniti na osnovu sistema, koji su od neprocenjive vrednosti.

Literatura

• Anderson, John M.; and Ewen, Colin J. (1987). Principles of dependency phonology. Cambridge: Cambridge University Press.
• Bloch, Bernard (1941). „Phonemic overlapping”. American Speech. 16 (4): 278—284. JSTOR 486567. doi:10.2307/486567. 
• Bloomfield, Leonard. (1933). Language. New York: H. Holt and Company. (Revised version of Bloomfield's 1914 An introduction to the study of language).
• Brentari, Diane (1998). A prosodic model of sign language phonology. Cambridge, MA: MIT Press.
• Chomsky, Noam. (1964). Current issues in linguistic theory. In J. A. Fodor and J. J. Katz (Eds.), The structure of language: Readings in the philosophy language (pp. 91–112). Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.
• Chomsky, Noam; and Halle, Morris. (1968). The sound pattern of English. New York: Harper & Row.
• Clements, George N. (1985). „The geometry of phonological features”. Phonology Yearbook. 2: 225—252. S2CID 62237665. doi:10.1017/S0952675700000440. 
• Clements, George N.; and Samuel J. Keyser. CV phonology: A generative theory of the syllable. Linguistic inquiry monographs (No. 9). Cambridge, MA. . MIT Press. 1983. ISBN 978-0-262-53047-7.  (pbk). ISBN 978-0-262-03098-4. (hbk).
• de Lacy, Paul, ur. (2007). The Cambridge Handbook of Phonology. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-84879-4. Pristupljeno 8. 1. 2011. 
• Donegan, Patricia. On the Natural Phonology of Vowels. New York: Garland. 1985. ISBN 978-0-8240-5424-3..
• Firth, J. R. (1948). „Sounds and prosodies”. Transactions of the Philological Society. 47 (1): 127—152. doi:10.1111/j.1467-968X.1948.tb00556.x. 
• Gilbers, Dicky; de Hoop, Helen (1998). „Conflicting constraints: An introduction to optimality theory”. Lingua. 104 (1–2): 1—12. doi:10.1016/S0024-3841(97)00021-1. 
• Goldsmith, John A. (1979). The aims of autosegmental phonology. In D. A. Dinnsen (Ed.), Current approaches to phonological theory (pp. 202–222). Bloomington: Indiana University Press.
• Goldsmith, John A. (1989). Autosegmental and metrical phonology: A new synthesis. Oxford: Basil Blackwell.
• Goldsmith, John A. (1995). „Phonological Theory”. Ur.: John A. Goldsmith. The Handbook of Phonological Theory. Blackwell Handbooks in Linguistics. Blackwell Publishers. ISBN 978-1-4051-5768-1. 
• Gussenhoven, Carlos & Jacobs, Haike. "Understanding Phonology", Hodder & Arnold, 1998. 2nd edition 2005.
• Hale, Mark; Reiss, Charles (2008). The Phonological Enterprise. Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-953397-8. 
• Halle, Morris (1954). „The strategy of phonemics”. Word. 10 (2–3): 197—209. doi:10.1080/00437956.1954.11659523. 
• Halle, Morris. (1959). The sound pattern of Russian. The Hague: Mouton.
• Harris, Zellig. (1951). Methods in structural linguistics. Chicago: Chicago University Press.
• Hockett, Charles F. (1955). A manual of phonology. Indiana University publications in anthropology and linguistics, memoirs II. Baltimore: Waverley Press.
• Hooper, Joan B. (1976). An introduction to natural generative phonology. New York: Academic Press. ISBN 9780123547507. 
• Jakobson, Roman (1949). „On the identification of phonemic entities”. Travaux du Cercle Linguistique de Copenhague. 5: 205—213. doi:10.1080/01050206.1949.10416304. 
• Jakobson, Roman; Fant, Gunnar; and Halle, Morris. (1952). Preliminaries to speech analysis: The distinctive features and their correlates. Cambridge, MA: MIT Press.
• Kaisse, Ellen M.; and Shaw, Patricia A. (1985). On the theory of lexical phonology. In E. Colin and J. Anderson (Eds.), Phonology Yearbook 2 (pp. 1–30).
• Kenstowicz, Michael. Phonology in generative grammar. Oxford: Basil Blackwell.
• Ladefoged, Peter. (1982). A course in phonetics (2nd ed.). London: Harcourt Brace Jovanovich.
• Martinet, André (1949). Phonology as functional phonetics. Oxford: Blackwell. 
• Martinet, André (1955). Économie des changements phonétiques: Traité de phonologie diachronique. Berne: A. Francke S.A. 
• Napoli, Donna Jo (1996). Linguistics: An Introduction. New York: Oxford University Press.
• Pike, Kenneth Lee (1947). Phonemics: A technique for reducing languages to writing. Ann Arbor: University of Michigan Press. 
• Sandler, Wendy and Lillo-Martin, Diane. 2006. Sign language and linguistic universals. Cambridge: Cambridge University Press
• Sapir, Edward (1925). „Sound patterns in language”. Language. 1 (2): 37—51. JSTOR 409004. doi:10.2307/409004. 
• Sapir, Edward (1933). „La réalité psychologique des phonémes”. Journal de Psychologie Normale et Pathologique. 30: 247—265. 
• de Saussure, Ferdinand. (1916). Cours de linguistique générale. Paris: Payot.
• Stampe, David. (1979). A dissertation on natural phonology. New York: Garland.
• Swadesh, Morris (1934). „The phonemic principle”. Language. 10 (2): 117—129. JSTOR 409603. doi:10.2307/409603. 
• Trager, George L.; Bloch, Bernard (1941). „The syllabic phonemes of English”. Language. 17 (3): 223—246. JSTOR 409203. doi:10.2307/409203. 
• Trubetzkoy, Nikolai. (1939). Grundzüge der Phonologie. Travaux du Cercle Linguistique de Prague 7.
• Twaddell, William F. (1935). On defining the phoneme. Language monograph no. 16. Language.

Spoljašnje veze

• Phonetics and phonology na sajtu Curlie