Fontana Mediči

Fontana Mediči (franc. la fontaine Médicis) je monumentalna fontana u Luksemburškom parku u 6. arondismanu Pariza. Sagradila ga je oko 1630. godine Marija Mediči, udovica francuskog kralja Anrija IV i regent francuskog kralja Luja XIII. Preseljena je na sadašnju lokaciju i opsežno obnovljena 1864-1866.

Italijanski uticaj u Parizu u 17. veku uredi

Period između regentstva Katarine Mediči u Francuskoj (1559–1589) i Marije Mediči (1610–1642) doživeo je veliki procvat italijanskog manirističkog stila u Francuskoj. Zajednica umetnika iz Firence, uključujući vajara Frančeska Bordonija, koji je pomogao u dizajnu statue francuskog kralja Anrija IV podignutu na Pont Neufu, i tehničara za fontane Tomasa Frančinija, koji je radio na fontanama u novim baštama vila Mediči u Firenci i Rimu, našli su kraljevske pokrovitelje u Francuskoj. Ubrzo su se u prvim vrtovima francuske renesanse u Fontenblou i drugim kraljevskim rezidencijama pojavile karakteristike italijanskog renesansnog vrta, kao što su složene fontane i pećina groto, simulirana pećina ukrašena skulpturama. ^[1]

Konstrukcija uredi

Marija Mediči, kao udovica Anrija IV i majka i regenta francuskog kralja Luja XIII, između 1623. i 1630. godine, na levoj obali Pariza, započela je izgradnju sopstvene palate, koju je nazvala Palata Medičija. Nova palata je napravljena po uzoru na Palaco Piti u njenoj rodnoj Firenci, a bašte oko palate napravljene su po uzoru na vrtove Boboli u Firenci. Palata je delo arhitekte Salomona de Brosa, ali fontana i pećina su najverovatnije delo Tomasa Frančinija, generalnog intendanta za vode i fontane kralja. ^[2] Frančini, koji je emigrirao u Francusku na poziv Anrija IV 1598, naturalizovan 1600. godine, sagradio je pećine i fontane u italijanskom stilu za markiza de Gondija i za kraljevski dvorac Anrija IV u Sen Žermen an Leu.

Prva poteškoća u izgradnji bio je nedostatak vode na levoj obali Pariza. Za razliku od Desne obale, gde je podzemna voda bila blizu površine, a postojalo je mnogo bunara i dva akvadukta koji su opsluživali grad, nivo vode na levoj obali je bio duboko pod zemljom i sva voda je morala da se nosi iz Sene. Kao rezultat toga, grad se proširio daleko od desne obale Sene, ali skoro da nije rastao na levoj obali. Ovaj problem je konačno rešen izgradnjom akvadukta Arkel, između 1613. i 1623. godine ^[3]

Modifikacije iz 19. veka uredi

Nakon smrti Marije Mediči, palata i fontana su prošli kroz ruke niza vlasnika. Sredinom 18. veka, kada su fontane Versaja i Francuski park bile u modi, fontana Mediči je propala. Dve originalne statue na vrhu fontane, vajara Pjera Bijara, dve nimfe koje sipaju vodu iz vrčeva, nestale su, a zid Oranžerije, uz koji je postavljena fontana, se rušio.

Godine 1811, po uputstvu Napoleona Bonaparte, pećinu je obnovio neoklasični arhitekta Žan Šalgrin, arhitekta Trijumfalne kapije, koji je zamenio jednostavnu fontanu u niši pećine sa dva toka vode i dodao statuu od belog mermera koja predstavlja Veneru u njenoj kadi. ^[4]

Godine 1864, tokom Drugog francuskog carstva, baron Osman je planirao da izgradi ulicu Mediči kroz prostor koji je zauzimala fontana. Bočne arkade fontane i stare oranžerije u ruševinama iza nje već su srušene 1855. godine. Od 1858. do 1864. godine, novi arhitekta, Alfons de Žizor, pomerio je fontanu za trideset metara da bi napravio mesta za ulicu i radikalno promenio njenu postavku i izgled.

Pošto fontana više nije stajala uza zid, Fontana Leda, izmeštena iz drugog naselja, postavljena je direktno iza nje. Zamenio je dve originalne statue nimfi na vrhu statue sa dve nove statue, koje predstavljaju reke Ronu i Senu. Obnovio je grb porodice Mediči nad fontanom, koji je bio oštećen tokom Revolucije. U niše je ubacio dve statue, jednu koja predstavlja fauna, a drugu ženu lovca, iznad kojih su dve maske, jedna koja predstavlja komediju, a druga tragediju. Uklonio je jednostavan umivaonik i izliv za vodu koji su se nalazili u niši i zamenio ih dugačkim bazenom u senci drveća. Konačno, uklonio je kip Venere i zamenio je grupom statua Ogista Otina, koja je predstavljala diva Polifema, u bronzi, koji otkriva ljubavnike Akida i Galateju, u belom mermeru. Fontana je kompletno očišćena tokom leta 2021. godine. ^[5]

Skrivena fontana - Fontana Leda uredi

Fontana koju je Gizor postavio iza fontane Mediči imala je svoju istoriju. Fontana Leda je izgrađena 1806-1809, tokom Prvog carstva. To je bilo delo arhitekte Fransoa-Žana Brala i vajara Ahila Valoa. Bareljef fontane prikazuje priču o Ledi i labudu; Leda drži labuda na kolenima, a lik Amora gađa je strelom iz ugla skulpture. Voda je tekla iz labudovog kljuna u poluloptasti bazen u podnožju fontane.

Godine 1856, kada je baron Osman želeo da proširi ulicu Ren, šef službe za šetališta i plantaže Pariza Gabrijel Daviju, koji je projektovao većinu gradskih fontana, klupa, kapija i drugih urbanih arhitektonskih ukrasa tokom Drugog carstva, i koji je i sam bio vajar, želeo je da sačuva fontanu i 1858. naredio da se premesti u Luksemburški vrt. Pošto je to bila zidna česma, morala je da se zakači za nešto, pa ju je postavio na poleđinu fontane Mediči, gde i danas stoji, neprimećena od prolaznika. ^[6]

Vidi još uredi

Fountains in Paris

Reference uredi

^ Luigi Gallo, La présence italianne au 17e siècle, in Paris et ses fontaines de la Renaissance à nos jours, Collection Paris et son patrimoine, Delegation a l'action artistique de la Ville de Paris.
^ See Yves Marie Allain and Janine Christiany, L'art des jardins en Europe, and Luigi Gallo in Paris et ses Fontaines, both of which attribute the fountain to Francini. De Brosse is sometimes credited with designing the fountain, but he died in the same year the fountain was built, and before his death he was involved in a lawsuit with Marie de' Medici over non-payment of his fee; court documents detailed all the work he had done for the Queen, and there was no mention of the fountain. See Luigi Gallo, pg. 56.
^ For a description of the water shortage on the Left Bank, see Philippe Cebron de Lisle, Paris en quête d'eau, in Paris et ses Fontaines
^ A. Duval, Fontaine Medicis, Les fontaines de Paris, 1813.
^ Luigi Gallo, pg. 57
^ See Katia Frey, L'enterprise napoléonienne, in Paris et ses fontaines, pg. 115.

Literatura uredi

Paris et ses fontaines, de la Renaissance à nos jours, texts assembled by Dominque Massounie, Pauline-Prevost-Marcilhacy and Daniel Rabreau, Délegation à l'action artistique de la Ville de Paris, Collection Paris et son Patrimoine, Paris, 1995.
L'Art des jardins en Europe, Yves-Marie Allain and Janine Christiany, Citadelles & Mazenod, Paris, 2006

[1] Luigi Gallo, La présence italianne au 17e siècle, in Paris et ses fontaines de la Renaissance à nos jours, Collection Paris et son patrimoine, Delegation a l'action artistique de la Ville de Paris.

[2] See Yves Marie Allain and Janine Christiany, L'art des jardins en Europe, and Luigi Gallo in Paris et ses Fontaines, both of which attribute the fountain to Francini. De Brosse is sometimes credited with designing the fountain, but he died in the same year the fountain was built, and before his death he was involved in a lawsuit with Marie de' Medici over non-payment of his fee; court documents detailed all the work he had done for the Queen, and there was no mention of the fountain. See Luigi Gallo, pg. 56.

[3] For a description of the water shortage on the Left Bank, see Philippe Cebron de Lisle, Paris en quête d'eau, in Paris et ses Fontaines

[4] A. Duval, Fontaine Medicis, Les fontaines de Paris, 1813.

[5] Luigi Gallo, pg. 57

[6] See Katia Frey, L'enterprise napoléonienne, in Paris et ses fontaines, pg. 115.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]