Hari Hes
Hari Hes (engl. Harry Hammond Hess; Njujork, 24. maj 1906 — Vuds Houl, 25. avgust 1969) je bio američki geolog, profesor geologije na Univerzitetu Prinston, imao je dosta uticaja u postavljanju teorije tektonike ploča, u ranim šezdesetim godinama 20. veka. Verovao je u mnoga Vegenerova razmatranja, koja je koristio u odbrani svoje teorije o kretanju kontinenata, ali je imao veoma različite poglede na veličinu pokreta Zemljine kore.
| Hari Hes | |
|---|---|
 Hari Hes | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 24. maj 1906. |
| Mesto rođenja | Njujork, SAD |
| Datum smrti | 25. avgust 1969. (63 god.) |
| Mesto smrti | Vuds Houl, SAD |
| Obrazovanje | Univerzitet Jejl |
Hes je, u toku Drugog svetskog rata, služio u Američkoj mornarici. I u to vreme, on je bio zainteresovan za strukturu okeanskog dna. Nakon odigravanja bitaka na Marijanskim ostrvima, Lejetu, Linguonu i Ivodžimi, Hes je, uz saradnju svoje posade, bio u mogućnosti da vrši ispitivanja morskog dna u Pacifiku, pomoću sonara, principom odbijanja zvučnih talasa. Nadograđujući rad engleskog geologa Artura Holmsa, Hesova istraživanja rezultovala su postavkom o cepanju Zemljine kore, koja je kasnije nazvana širenje morskog dna. On je, 1959. godine, i formalno prezentovao ovu tezu, u svom rukopisu, koji je široko rasprostranjen. Hes je, kao i Vegener, naišao na otpor usled postojanja suviše malo podataka o okeanskom dnu, koji bi mogli da potvrde njegovu teoriju.
Njegove ideje su, 1962. godine, objavljene u časopisu „Istorija okeanskog basena“, koji je predstavljao veliki doprinos kasnijem razvoju teorije tektonike ploča. U ovom časopisu Hes je objasnio kako dolazi do širenja morskog dna: istopljena stena (magma) izlazi iz Zemljine unutrašnjosti duž centralnih okeanskih grebena, stvarajući novo morsko dno, koje se širi i udaljava od okeanskih grebena i na kraju tone u duboke okeanske rovove.
Hesov koncept pokretnog morskog dna je objasnio nekoliko zagonetnih geoloških pitanja. Ukoliko okeani postoje barem 4 milijarde godina, kao što većina geologa veruje, zašto je toliko malo sedimenata smešteno na okeanskom dnu? Hes objašnjava da se sedimenti akumuliraju najviše 300 miliona godina, što je otprilike isto vreme koje je okeanskom dnu potrebno da se pomeri od grebena do rovova, gde okeanska kora tone i nestaje. U međuvremenu magma kontinuirano izbija duž centralnih okeanskih grebena, gde se proces recikliranja završava stvaranjem nove okeanske kore. Ovo recikliranje morskog dna je takođe objasnilo zašto najstariji fosili pronađeni na morskom dnu nisu stariji od 180 miliona godina. Kao suprotnost tome, fosili pronađeni na kopnu, i oni pronađeni na Himalajima, na visini preko 8000 metara su znatno stariji.
Međutim, najvažnija je Hesova ideja da reši pitanje koje je mučilo Vegenerovu teoriju o kretanju kontinenata: kako se kontinenti kreću? Vegener je imao teoriju da kontinenti moraju jednostavno da plutaju kroz okeansko dno, koju je njegov kritičar sa pravom prokomentarisao kao fizički nemoguću. Sa širenjem okeanskog dna, kontinenti nisu morali da budu gurnuti po okeanskom dnu, ali su bili poneseni kako se okeansko dno širilo od grebena.
Hes je 1962. godine, bio svestan da njegovi dokazi još uvek nisu dovoljno čvrsti, da bi ubedio još uvek skeptično naučno društvo u svoju teoriju. Ali objašnjenje magnetskih traka okeanskog dna, godinu dana kasnije, i dodatna istraživnja tokom kasnijih godina, napokon su omogućila da se potvrdi Hesov model širenja okeanskog dna. Teorija je potvrđena kada su dalja proučavanja pokazala da okeansko dno postaje starije sa udaljavanjem od okeanskog grebena. Najzad, savremeni seizmički podaci potvrdili su da je okeanska kora stvarno tone u zonama subdukcije, u potpunosti dokazavši Hesovu hipotezu, koja se bazira uglavnom na intuitivnom geološkom zaključivanju. Njegova osnovna ideja o širenju okeanskog dna duž srednjookeanskog grebena se dobro suprotstavila probi vremena.
Za razliku od Vegenera, Hes je doživeo da se njegova hipoteza širenja okeanskog dna prihvati i potvrdi u široj naučnoj javnosti.
Hes je, takođe, bio zainteresovan i za ostale nauke, pored geologije. U priznanje širokoj rasprostranjenosti njegove teorije, Džon Kenedi ga je postavio na prestižno mesto predsednika Svemirskog istraživačkog odeljenja Nacionalne akademije nauka. Stoga, pošto je bio glavni pokretač u razvoju teorije tektonike ploča, igrao je i važnu ulogu u dizajniranju nacionalnih svemirskih programa.
