Harold Klejton Juri
Harold Klejton Juri (engl. Harold Clayton Urey; Volkerton, 29. april 1893 — La Hoja, 5. januar 1981) je bio američki fizikohemičar. Dobio je Nobelovu nagradu za hemiju 1934. za otkriće deuterijuma.[1][2]
| Harold Juri | |
|---|---|
 Harold Juri, oko 1963. | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Harold Klejton Juri |
| Datum rođenja | 29. april 1893. |
| Mesto rođenja | Volkerton, SAD |
| Datum smrti | 5. januar 1981. (87 god.) |
| Mesto smrti | La Hoja, SAD |
| Obrazovanje | Earlham College, University of Montana, Univerzitet Kalifornije u Berkliju, Univerzitet Kolambija |
Detinjstvo i mladost uredi
Diplomirao je zoologiju na univerzitetu u Montani. Doktorirao je hemiju izučavajući termodinamiku na univerzitetu u Berkliju. Posle Berklija otišao je kod Nilsa Bora u Kopenhagen da radi na atomskoj strukturi na Institutu za teorijsku fiziku. Posle povratka u SAD 1924. predavao je na Džon Hopkins univerzitetu, a zatim u Kolumbiji.
Otkriće deuterijuma uredi
Sa Arturom Ruarkom napisao je na engleskom jeziku jednu od prvih knjiga o kvantnoj mehanici i njenoj primeni na atomske i molekularne sisteme. Zainteresovao se za sistematiku nuklearnih jezgara i to ga je dovelo do otkrića deuterijuma.
Deuterijum je izolovao uzastopnom destilacijom tečnog vodonika. Zajedno sa svojim saradnicima demonstrirao je 1931. postojanje teške vode. Za svoj rad na deuterijumu dobio je 1934. Nobelovu nagradu za hemiju.
Rad na Menhetn projektu uredi
Tokom Drugog svetskog rata radio je sa svojim timom na Kolumbiji na brojnim istraživačkim programima u okviru Menhetn projekta, odnosno razvoja atomske bombe. Razvili su metod gasne difuzije, pomoću koga su razdvajali U-235 od U-238, čime su omogućili proces uranijumskog obogaćenja. Za atomsku bombu je bio potreban uranijum 235, koga je bilo jako malo u prirodnom uranijumu, pa je bilo nužno da se separira od uranijuma 238. Predvodio je sa Pegramom u jesen 1941. diplomatsku misiju u Englesku. Cilj je bio da se uspostavi saradnja na razvoju atomske bombe.
Kasniji rad i Miler-Jurijev eksperiment uredi
Posle rata je postao profesor hemije na Institutu za nuklearna proučavanja, zatim profesor hemije na univerzitetu Čikago. Radio je na razvoju kosmohemije. Radio je na kiseoniku 18 i razvijao je teorije o količini hemijskih elemenata na zemlji i o njihovoj količini u kosmosu i o evoluciji zvezda. Svoj rad je sumirao u knjizi „Planete: poreklo i razvoj“ (1952). Pretpostavljao je sastav rane atmosfere Zemlje bio od amonijaka, metana i vodonika. Stenli Miler iz Čikaga je pokazao da ako se takva mešavina izloži ultraljubičastom zračenju i vodi, da se tada mogu stvoriti aminokiseline (Miler-Jurijev eksperiment).
Reference uredi
- ^ „Harold C. Urey Biographical”. The Nobel Prize. Pristupljeno 18. 1. 2021.(jezik: engleski)
- ^ „Harold C. Urey American chemist”. Britannica. Pristupljeno 18. 1. 2021.(jezik: engleski)
