Hloroza

Hloroza (od grčkog χλωρίς = svetlozelen, zelenkast, žut) je patološka ili normalna fiziološka pojava kada lisno tkivo zelenih biljaka delimično ili potpuno postaje bledo ili žuti. Hloroza se javlja zbog razlaganja hlorofila i/ili nemogućnosti njegove sinteze što dovodi do opadanja nivoa ovog biljnog pigmenta u ćeliji. Uzroci hloroze mogu da budu različiti.

Različite vrste hloroze (objašnjenje u tekstu).

Uzroci hloroze

Pesticidi i toksini kao uzrok hloroze

Neletalne povišene koncentracije pesticida (herbicida, insekticida, fungicida...) i toksičnih supstanci u zemljištu (boja, ulja, hemijskih rastvarača...) i vazduhu (sumpordioksid, oksidi azota, ozon...) mogu izazvati žutilo asimilacionih organa (slika A: sadnica smrče sa hlorozom nastalom zbog povišene koncentracije herbicida (Casoron)) .

Hloroza kao posledica neadekvatne mineralne ishrane

Nedostatak nekih ključnih mineralnih nutrijenata izaziva hlorozu u biljkama. Često žuti list ukazuje na nedostatak azota i/ili magnezijuma (koji ulaze u sastav molekula hlorofila) ali i gvožđa (neophodnog za sintezu prekursora hlorofila), sumpora ili mangana kada je lisni parenhim žut, a nervi ostaju zeleni. Nedostatak magnezijuma manifestuje se hlorozom starijih listova. S druge strane, nedostatak gvožđa ispoljava se kao hloroza mlađih listova. Suvišna količina nekih metala kao što je mangan, može takođe da izazove simptome slične hlorozi izazvanoj nedostatkom gvožđa. Pretpostavlja se da mangan dvovalentni jon gvožđa (Fe++) oksiduje u trovalentni (Fe+++) koji nema dejstvo u sintezi hlorofila. Biljke kod kojih se javlja hloroza usled nedostatka nekog elementa, mogu se oporaviti ako im se taj elemenat doda u dovoljnoj količini (slika B: hlorotični listovi likvidambra zbog nedostatka gvožđa).

Hloroza kao reakcija na svetlost

U mraku nema sinteze hlorofila, a pri slaboj svetlosti (dubokoj senci) biljke, posebno heliofite, pate od hloroze, odnosno etioliranosti koja se pored hlorotičnih i manjih listova ispoljava i izduženošću internodija (slika C: ponik poncirusa – beli klijavci iznikli u mraku i zeleni iznikli na svetlosti). Sciofite, naprotiv postaju hlorotične pri punoj izloženosti sunčevoj radijaciji (slika G: listovi hoste, sciofite, izloženi suncu).

Somatske mutacije uzročnici hloroze

Spontani prelazak hloroplasta, plastida koji sadrže hlorofil, u leukoplaste, plastide bez pigmenata, izaziva hlorozu koja najčešće obuhvata delove lista ili biljke (biljke su panaširane) (slika D: pajavac sa panaširanim listovima).

Bolesti kao izazivači hloroze

Hlorozu izazvanu biotičkim faktorima najčešće prouzrokuju virusi. Bakterijski patogen Pseudomonas syringae pv. tagetis izaziva potpunu hlorozu kod vrsta porodice Asteraceae, a često je hloroza i posledica napada štetočina, najčešće biljnih vaši (slika E: alteracije četine ariša posle napada biljnih vaši).

pH zemljišta kao uzrok hloroze

Kiselost ili alkalnost zemljišta može da utiče na pristupačnost makro i mikro elemenata mineralne ishrane jer i optimalna količina nekog nutrijenta može da bude nepristupačna biljci pri visokim ili niskim vrednostima pH (slika F: promena boje crvenog hrasta zbog alkalnosti zemljišta).

Hlorotična reakcija na vlagu

Hloroza može da se javi i kao posledica viška ili manjka vlage u zemljištu, pri čemu strada korenov sistem pa se hloroza javlja kao sekundarna manifestacija oštećenja korena (slika H: crna topola sa hlorotičnim listovima kao reakcije na povišeni nivo podzemne vode).

Fiziološka hloroza

Žutilo proksimalnih listova zdrave biljke javlja se često kod znatnog broja zeljastih biljka, posebno posle cvetanja jer koriste azot i magnezijum za sintezu hlorofila u mlađim, vršnim, a ne u starijim, bazalnim, listovima. Pojava kod drvenastih listopadnih vrsta, kojima list žuti pre opadanja u jesen, takođe se naziva hlorozom (slika I: američki jasen krajem oktobra sa žutim krunom).

Literatura

• Tootill, E. (1984): The Penguin Dictionary of Botany. Market House Books Ltd.
• Rot, H. (1973): Enciklopedijski leksikon mozaik znanja - Biologija, Tom 19. Interpres, Beograd