Википедија

Cincari

романски народ, који живи на Балканском полуострву
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Armani.

Cincari (Armani, Aromuni, Vlasi; cinc. Armãnji, Rrãmãnji, Vlahi) su romanski narod, koji živi na Balkanskom poluostrvu. Sami sebe na cincarskom jeziku zovu "Arm'n"[2]. Žive pretežno u severnoj Grčkoj, Albaniji, Severnoj Makedoniji i Bugarskoj, a veliki broj ih se odselio sa pomenutih područja u Rumuniju i jedan broj u Srbiju.

Cincari
Ukupna populacija
250.000 (procena)[1]
Regioni sa značajnom populacijom
 Grčkaoko 40.000 (1951)
 Albanija8.266 (2011)
 Rumunija28.600 (procena)
 Bugarska3.684 kao Vlasi (2011)
 Severna Makedonijaoko 10.000 (2002)
 Srbija327 (2022)
Jezici
cincarski
Religija
pravoslavlje
Srodne etničke grupe
Vlasi

Nemaju svoju državu, a ime su dobili (i to Trakijski Vlasi - od Slovena) "zbog njihovog izgovora broja "5" - "cinc" umesto "ćinć" (po dako-vlaškom jeziku).[3] Feliks Kanic u svojoj etnološkoj studiji o njima, među Cincare grupiše i Kucovlahe [hr] (Mavrovlahe) ali primećuje: "I uopšte se drži, da su oni Grci". U Makedoniji su koncentrisani oko Bitolja, Kruševa i Ohrida. U prošlosti, centralno mesto im je bio grad Moskopolje u istočnoj Albaniji.

Srpski stručni list "Težak" je 1881. godine pišući o stočarstvu, pomenuo Kucovlahe ili Ašane. Radilo se o porodici od 24 osobe, koje su tu blizu Ribarske banje, privremeno živeli u šest zemunica. Bavili su se sa čuvanjem stoke (muškarci) i tkanjem vunenih stvari (žene). Došli su sa svojom stokom, početkom proleća sa juga iz okoline Prilepa, i tu na vrhu Jastrepca zvanom "Ravna Gora", su držali jednu bačiju. Starac Kosta Mihajlović je pričao o svojoj porodičnoj zadruzi, koja je imala 600 muznih ovaca i 200 "jalovih", sa pride 25 jahaćih konja. Vraćali su se ti nomadi u svoju postojbinu pred zimu, gde će prodavati svoje proizvode.[4]

Bilo ih je u Kraljevini Srbiji 1895. godine, u 78 gradova (varoši i varošica) samo 438 muških i 252 ženskih stanovnika, ukupno 690 osoba Cincara ili 0,04% stanovništva.[5]

Cincari govore cincarskim jezikom, koji pripada romanskoj skupini indoevropske porodice jezika. Religiozno opredeljeni Cincari su uglavnom pravoslavne veroispovesti. Nekada su bili poznati po bavljenju trgovinom, ekstenzivnim stočarstvom (feta sir), ugostiteljstvom, itd. Cincara ukupno ima oko 250.000, od toga u Grčkoj 65.000, Rumuniji 50.000, Albaniji 22.000, Makedoniji 10.000, Bugarskoj 4.000. U Rumuniju su se Cincari preselili, najvećim delom u Dobrudžu, nakon Prvog svetskog rata gde su se kao kolonisti naselili iz Egejske Makedonije.

Manji broj Cincara živi i u Srbiji, gde su od strane Republičkog zavoda za statistiku službeno priznati pod tim imenom, dok su u Makedoniji priznati pod imenom Vlasi. Prema popisu stanovništva 2002. godine u Republici Srbiji živelo je 293 pripadnika cincarske nacionalnosti, na popisu 2011. godine bilo je 243 Cincara,[6] a prema popisu iz 2022. godine bilo je 327 Cincara.[7] U Bosni je cincarska naseobina bila selo Čipuljić. Ivan Franjo Jukić je zapisao da je u njegovo doba u tom selu samo još po koja baba znala cincarski.[8]

Adelina Paulina Irbi je o Cincarima zapisala: Istorija Cincara vrlo je zanimljiva... poslednjih godina zavedoše se među njima grčke škole, i Jelini su tako vešti bili da ih ubede da su oni stari maćedonski Grci pa samo romanisani za vreme carevine rimske. Tako oni dele s Grcima jedne iste simpatije i antipatije i pristaju uz fanariotske vladike te im pomažu da gaze slovenski živalj. Lukavi, podmukli i uslužljivi karakter Cincara u Turskoj potire sasvim ono poštovanje koje bi čovek inače imao prema njihovome trudu i okretnosti.[9]

Nacionalno osećanje Cincara uredi

U doba kada su ostali balkanski narodi razvili nacionalni korpus i definisali nacije, Cincari su kao manja etnička grupa hrišćanske vere učestvovali u nacionalnim pokretima drugih, bliskih, naroda. Autori iz XIX veka Cincare opisuju na sledeći način:

Cincari se nisu izgradili kao narod sve do 20 veka. Njima je nedostajalo nekoliko bitnih elemenata koje čine neku grupu narodom (veći broj, kultura, prošlost, teritorija i dr.) Nisu imali svoje pismo te, prirodno, nisu izradili ni zajednički književni jezik. U svom nacionalnom osećanju oni su se međusobno bitno razlikovali: osećali su se bliskim ili i isto što i Grci, Makedonci, Arbanasi, Srbi, Bugari ili Rumuni. Ali bilo ih je koji su želeli da budu samo Cincari. U jedno vreme osećala se i među njima težnja da postanu narod. To se desilo, kao i kod drugih naroda, u doba prosvećenosti a posle francuske revolucije i ustanaka grčkih i srpskih. Nekoliko činjenica ukazuju na ovaj pokret. Jedan Cincarin, Teodor Kavaliotis, moskopoljski pravoslavni sveštenik i učitelj (koji se upoznao sa Dositejem Obradovićem u Veneciji), izdao je 1770. godine trojezični rečnik - grčki, albanski i cincarski. Drugi Cincarin, Danil Moskopoljac, preveo je jevanđelje na cincarski. Mihajlo Bojadžić štampao je 1813. gramatiku maćedonsko-cincarskog jezika, a pre njega napisao je jedan sasvim mlad čovek neku vrstu istorije Cincara, sa željom da pokaže da Cincari nisu „ljudi poslednje vrste“, nego da imaju lepu prošlost, i da su i oni narod ili, kako on kaže, „nacija“ lepih, možda i izuzetnih osobina.

Ipak narodnost kod Cincara nije igrala neku naročitu ulogu, pogotovo ako se radilo o nekoj drugoj balkanskoj grupi. Dok su neke porodice u dve generacije izmenile po dve, pa i tri, pa šta više i četiri nacionalne ideje a neki pojedinci napravili od nacionalizma objekat od koga su živeli, dotle su neki znali biti vatrene nacionaliste i grčke i srpske, i bugarske, i rumunske; neki od njih postali su u ovim grupama nacionalni junaci. Prema Grcima ih je opredeljivala prošlost, prema Albancima i Rumunima jezik, a prema Slovenima okolina. Njihova je uža domovina u kraju gde će se razviti slovenska kultura, u kraju oko Ohrida.

Po popisu "Maćedonije" objavljenom 1903. godine vidi se da su cincarska središta tada: Bitolj sa 7000 Cincara, zatim Kruševo sa 4000 i Klisura sa 3400 duša. Drugde ih ima mnogo manje; u Ohridu (navodnom središtu) samo 460, Hrupištu 720, Resenu 520, Prilepu 480 itd. U Solunu međutim nije zapisan ni jedan Cincarin, takođe ni u Serezu, Strumici, Debru, Strugi, Kičevu, Štipu, Tetovu, Kosturu...[10]

Očevidno su u njihovim naseljima stanovali Sloveni, ali u ranije doba. Na slovensko stanovništvo ukazuju i nazivi naselja: Vlahoklisura, Selica, Trnovo. Ni uticaj nove slovenske kulture nije bio tako neznatan.

Prvi umetnički film na cincarskom jeziku bio je „Nisam slavan, ali sam Arman (Cincar)“ koji je režirao Toma Enake iz Rumunije.[11]

Poznate ličnosti cincarskog porekla uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „RECOMMENDATION 1333 (1997), European Assembly”. Pristupljeno 30. 4. 2013. 
  2. ^ "Srpski letopis", Budim 1830
  3. ^ "Srbadija", Beč 1875. godine
  4. ^ "Težak", Beograd 10. januar 1881. godine
  5. ^ "Politika", Beograd 2. januar 1929. godine
  6. ^ „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova 2011. u Republici Srbiji: Stanovništvo prema nacionalnoj pripadnosti - „Ostali“ etničke zajednice sa manje od 2000 pripadnika i dvojako izjašnjeni” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 17. 04. 2016. g. Pristupljeno 26. 2. 2018. 
  7. ^ Stanovništvo prema nacionalnoj pripadnosti sa Popisa stanovništva, domaćinstava i stanova 2022.
  8. ^ Ivan Frano, Jukić (1851). Zemljopis i poviestnica Bosne. Zagreb. str. 27. 
  9. ^ Irbi, Adelina Paulina (1868). Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi. Beograd. str. 57. 
  10. ^ "Delo", Beograd 1. april 1903. godine
  11. ^ R. R. „Cincari postoje i stvaraju („Večernje novosti“, 31. januar 2016)”. Novosti.rs. Pristupljeno 26. 2. 2018. 
  12. ^ „Mile Radenkovic - Cincari, Balkanski Hazari | PDF”. Scribd (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-04-15. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Цинцари&oldid=27708023”