Šimazu Narijakira

U japanskoj tradiciji prezime (Šimazu) prethodi imenu.

Šimazu Nariakira (島津 斉彬, 28. april 1809 – 24. avgust 1858) bio je japanski feudalni gospodar (daimjo) kasnog Edo perioda i 28 vođa po redu Šimazu klana oblasti Sacuma. Ostao je zapamćen kao inteligentna i napredna osoba koji se u feudalnom Japanu zanimao za rangaku i modernu tehnologiju. U maju 1863. proglašen je za jedan od šinto božanstava (kami) - Terikuni daimjodžin (Terukuni Daimyōjin (照国大明神)).

Nariakira Šimazu
Šimazu Nariakira
Datum rođenja	(1809-04-28)28. april 1809.
Mesto rođenja	Edo, Japan
Datum smrti	24. avgust 1858.(1858-08-24) (49 god.)
Mesto smrti	Kagošima, Japan

Šuseikan (集成館) – industrijska oblast koju je osnovao Šimazu Nariakira 1852. u Isu (磯), oblast Sacuma. Kuća „zapadnog izgleda“ (異人館) izgrađena je kako bi bila dom sedmorici engleskih tehničara. Fotografija datira iz 1872. godine.

Japanski brod „Šohei maru“ iz 1854. izgrađen je znanjem iz holandskih stručnih knjiga pod pokroviteljstvom Nariakire.

Mladost i postavljanje na vlast

Šimazu Nariakira je rođen 28. aprila 1809. godine u Edu. Na poziciju daimjoa uzdigao se nakon oblasnog i surovog rata u borbi za moć sa svojom porodicom u istoriji poznato pod nazivom „Ojura Sodo“ ili „Takasaki kizure“. Budući da je većinu svog života proveo u Edu a ne u matičnoj oblasti Sacuma, Nariakira se suočio sa velikim protivljenjima žitelja u njegovom odabiru za vođu. Počeo je da svoju vojsku priprema za potencijalnu zapadnu agresiju ojačavajući odbranu obala što suprostavljalo sa lokalnim vojnim školama koji još uvek nisu verovali u planove porodice Šimazu. U donošenju ove odluke Nariakira nije tražio savet svoga oca, Šimazu Narioke ili očevog savetnika Zuša Hirosata budući da su obojica bila na oprezu zbog Tokugave šogunata. Zušo pak, kao savetnik video je mnoge sličnosti u Nariakiri sa njegovim dedom Šimazu Šigehidea koji se takođe u svoje vreme zanimao za inostrane studije i naučne i industrijske projekte što je za posledicu imalo pogoršanje finansijskog položaja domena. Budući da je mnogo radio na rastu i ojačavanju bogatstva Sacume, Zušo nije podržao Nariakirin ambiciozni plan koji je zbog većeg aktiviranja vojske istiskivao veći odliv novca iz budžeta. Narioki i Zušo su zato zbog uzajamnog prezira i nepoverenja izolovali Nariakiru od poslova vezanih za Sacumu pa informacije od zvaničnika koje su se ticale šogunata uopšte nisu stizale do njega.

Još jedna opasna prepreka u Nariakirinoj vladavini stizala je od Jure, majke njegovog polubrata Hisamicua. U vreme kad je Nariakira stigao u Sacumu kako bi se pozabavio krizom u obližnjoj Kraljevini Rjukju (vazalnoj državi pod vođstvom Sacume) koja je izbila 1846. godine, Jura je uz pomoć svog šarma uticala na njegovog oca Nariokija da svoju naklonost pokloni njenom sinu Hisamicuu naspram Nariakire koji je bio legitiman sin i naslednik. Zušo, Narioki, Jura i Hisamicu činili su glavne figure frakcije koja je uz druge birokrate, uplašene njegovom inteligencijom i stavovima, pokušavale da sabotiraju Nariakirino nasleđivanje očeve pozicije kao daimjo.

Nariakira je u Sacumu stigao 25. jula 1864. po nalogu visokog zvaničnika šogunata Abe Masahira kako bi rešio krizu na ostrvima Rjukju. Nešto ranije, 1844. na Rjukju je pristao francuski brod a odmah sledeće i dva britanska tražeći potpisivanje sporazuma o miru i trgovini. U to vreme Japan je bio pod izolacionom politikom – sakoku, a Rjukju kao zasebna država nije bila pod istom zabranom. Budući da ostrva nisu bila potpuno nezavisna već da su bila pod kontrolom Sacume, javila se dilema kako odgovoriti na ovu krizu. Na kraju su Nariakira i Abe Masahiro odlučili su da ne rizikuju konflikt sa zapadnim silama i dozvole mirnu trgovinu na ovim ostrvima.

Datuma, 8. marta 1847, Narioki stiže u Sacumu što Nariakirinu poziciju degradira u neku vrstu zamenika svoga oca. Razočaran time Nariakira napušta oblast i odlazi za Edo, a sav autoritet prebacuje se na njegovog polubrata Hisamicua koji se vrlo brzo uz pomoć svog oca uzdiže na visoke pozicije vlasti. U oktobru 1847. postavljen je da rukovodi novooformljenu kancelariju za vojne poslove oblasti a već sledeće imenovan je upravnikom oblasti Čosa sa odgovornošću da dela u ime daimjoa za sva vojna pitanja dodeljenog dela zemlje. U isto vreme Hisamicu dobija i mesto odbornika za podelu hanova koja je visoko poštovana i obezbeđuje mu moćno mesto na vrhu društvene lestvice. Na ceremonijalnim okupljanjima Narioki bi često naredio Hisamicuu da sedne na mesto predviđeno za više pozicije na vlasti a vremenom dozvoljavao je čak i da naređuje u ime daimjoa svaki put kao feudalni lord bilo zbog posla ili zadovoljstva napusti svoju oblast. Bilo je i više nego očigledno da se Hisamicu priprema da bude sledeći daimjo potpuno ignorišući činjenicu da je po primogenituri, Nariakira bio zakoniti naslednik.

Nariakirine ćerke

Kako bi dodatno diskreditovala i omela Nariakirino ustoličenje na mesto feudalnog gospodara oblasti govorilo se da je Jura zamolila barem petoro duhovnika da bacaju čini na Nariakirinu decu što je navelo mnoge njegove poštovaoce da poveruju da je tim postupcima ona zapravo kriva za preranu smrt njegovog najstarijeg deteta. Zbog tog sujeverja mnogi su pozivali na ubistvo Jure, Hisamicua i Zušoa ali je Nariakira uspeo je da ih obuzda i da ih natera da odustanu od tih planova. Nažalost te priče su dospele i do Nariokijevih ušiju koji u besu traži da Nariakirini podržavaoci izvrše ritualno samoubistvo sepuku.

Konflikt je toliko izmakao kontroli da je Nariakira morao da zatraži pomoć od Abe Masahira. Abe, videvši da je Nariakira rastrzan između problema na Rjukju ostrvima i porodičnih razmirica urgirao je da se Narioki penzioniše i da se Zušo kao savetnik skloni sa pozicije. Abe je u početku hteo samo da skloni Zušoa, koji je imao velike uticaje na Nariokija, pozivajući ga u Edo. Kao razlog za sastanak naveo je krizu na Rjukju ostrvima i želju da se upozna sa trenutnom politikom mesta. Tokom razgovora Abe je postavljao Zušou pitanja koja su jasno ukazivala da je Abe, zajedno sa ostatkom šogunata upoznat sa ilegalnom Sacuma-Rjukju zapadnom trgovinom koja ser obavljala uprkos politici izolacije. Zušova odanost prema Nariokiju dovela ga je do preuzimanja potpune odgovornosti nad situacijom pa kao posledica toga 18. decembra 1848. oduzima sebi život sepukuom. Koji dan ranije Narioki je pozvan u Edo od strane šoguna koji mu kao poklon daje set za čaj koja indikuje šogunovu želju da se Narioki povuče sa pozicije. Datuma 3. februara 1851. Narioki konačno odlazi sa pozicije i Šimazu Nariakira postaje daimjo oblasti Sacume.

Ljubav prema obrazovanju i zapadnoj kulturi

Dagerotipija Nariakire, jedna od najranijih japanskih sačuvanih fotografija nastala od strane njegovog sluge Ičiki Široa.

Nariakira se smatrao jednim od najmudrijih daimjoa svoga vremena, prvenstveno zahvaljujući njegovoj ljubavi prema obrazovanju. Godine 1812, kada je imao samo tri godine života Nariakira je bio određen da kao najstariji sin preuzme titulu daimjoa. Za taj zadatak spremao ga je sam otac a uz tu titulu morao je da ispuni nekoliko obaveznih uslova u obrazovanju kako u klasičnom tako i u borilačkim veštinama. Budući da je nasledio Šigehideovu radoznalost prema zapadnoj kulturi, kao i njegov deda bio je fasciniran predmetima donetih iz inostranstva poput satova, teleskopa, muzičkih instrumenata, mikroskopa i oružja. Tokom kurseva naučen je da piše i koristi latinično pismo koje je koristio da u svojevrsnom kodu zapiše tajne lične zabeleške. Šigehide je takođe predstavio svog unuka nemačkom doktoru Filip Franc fon Ziboldu, koji je tada bio zadužen za predstavništvo Holandske istočnoindijske kompanije (Vereenigde Oostindische Compagnie) u Nagasakiju, čineći ga jednim od retkih Japanaca koji je u to vreme upoznao osobu iz Evrope.

Nakon što je postao daimjo Sacume, Nariakira je zadužio Minajoši Hotokua, lekara oblasti Sacume ali i naučnika i poznatog učenjaka da napravi brod „Iroha maru“, plovilo zapadnog stila. Brod je napravljen po Minajošijevoj maketi veličine 1,8:0,91 m. Nariakira je urgirao da se napravi brodogradilište u Sakuradžimi gde će proizvoditi moderna plovila za potrebe oblasti i države. Nariaki je toliko poštovao zapadnu kulturu da je čak i vojsku unapredio stvarajući konjicu poput zapadne zahtevajući po njenom uzoru godišnje vojne manevre na terenu. Ali bez velikog budžeta okruga, (koje je Zušo uspeo da ojača) ove promene koje su istiskivale puno novca, ne bi bile moguće. U tajnosti Nariakira je preko ostrva Rjukju uspeo da nabavi oko 1000 pušaka koje su kasnije znatno pomogle u borbama Bošin rata.

Nariakira je takođe doneo promene i u obrazovani sistem ubacivajući zapadnu nauku i tehnologiju u program za učenje a van toga osnovao je i posebnu školu „Rangaku košudžo“ koja se bavila proučavanjem holandskog jezika i kulture zapada. Iako veliki ljubitelj zapada stalo je zabeleženo da je Nariakira često dolazio u škole i ispitivao učenike o značenjima klasičnih kinesKih tekstova starajući se da zapadno znanje ne poremeti previše nacionalistički duh. U velikoj želji da stvori dobro obrazovanu omladinu Nariakira iz budžeta odvaja četiri kokua za pomoć siromašnim i izgladnelim učenicima koje je u ono vreme služila kao neka vrsta finansijske pomoći. Kao cilj želeo je da promoviše obrazovanje u Sacumi da bi osigurao da omladina može u budućnosti da postane uspešna koja „ume da vlada sobom, mudro vodi domaćinsto, može da osigura nacionalni mir i da poverenje univerzalnoj vlasti.“

Godine 1848, Šimazu nabavlja dagerotipsku kameru, prvu uvezenu u Japanu. Zaintirigiran za proces naređuje svojim vazalima da aparat prouče i nauče da pomoću nje proizvode fotografije. Zbog ograničenih mogućnosti objektiva i nedostatka obuke za korišćenje bilo je potrebno nekoliko godina za stvaranje kvalitetnih fotografija, ali već 17. septembra 1857. nastaje prvi portret Nariakire u zvaničnoj odeći koji ostaje sačuvan do današnjih dana. Ova fotografija nakon Nariakirine smrti vremenom postaje predmet obožavanja u Terukuni hramu (照国神社, Terukuni jinja) (poznat i kao hram Šokoku) ali posle nekog vremena nestaje bez traga. Nakon jednog veka od nestanka, dagerotipija se pronalazi u jednom skladištu 1975. godine da bi se kao takva proglasila najstarijom dagerotipijom koja je proizvedena u Japanu. Zbog toga je vlada Japana 1999. godine proglasila važnim kulturnim blagom postavši prva fotografija kojoj je dodeljena ta čast.

Saradnici

Tokom svog života Nariakira je stekao puno moćnih prijatelja na visokim položajima u Japanu. Ove veze dobro su mu došle tokom penzionisanja njegovog oca u borbi za poziciju daimjoa čiju je ulogu u intervenisanju imao Abe Masahiro, koji je tada bio „rodžu“, jedan od savetnika i svojevrsni zamenik šoguna. Abe je na šoguna uticao da postavi Nariakiru i zaduži ga za krizu koja je izbila zbog trgovine kraljevine Rjukju i zapada a nakon problema sa njegovim ocem obojica su bili zabrinuti zbog Nariakirinog povlačenja jer nisu želeli da se tim problemom bavi ni Zušo ni Narioki. Razlog prvenstveno leži u tome da se obojica nisu pokazala preterano uspešnim u rešavanju ove krize a Abe, kao prijatelj i savetnik bio je svestan da Nariakira može da se uhvati u koštac sa tim ali samo ako se Zušo i Narioki sklone, što je vremenom uspeo da izdejstvuje.

Kada su Narioki i Zušo prestali da prosleđuju informacije Nariakiri po pitanju poslova u Sacumi i Rjukjuu, Nariakira je bio prinuđen da stvori sopstvenu mrežu za dobijanje informacija. U vezi sa tim ponajviše se oslanjao na Date Munenarija iz Uvadžime da na neki način prenese događaje i probleme sa kojim se suočava Abeu i ostatku šogunata. Naložioje svojim saradnicima Jamaguči Sadajasuu i Šimazu Hisataki da ga obaveste šta se sve dešava u Sacumi i da pripaze na Zušove aktivnosti kao i da posebno obrate pažnju na novac i dobra koje stižu u okrug. Nakon izvesnog vremena kad je Nariakira procenio da može da preuzme vođstvo nad oblasti, oslonio se na Date Munenarija da izvesti o situaciji i pridobije Abeovu naklonost. Ostalo je sačuvano pismo koje je 27. avgusta 1848. Nariakira poslao Dateu, zahvaljujući mu se pridobijanju Abeove garancije da će prevideti prestupe Nariokija i Zuša sve dok se problem sa ostrvima Rjukju uspešno ne reši. Zbog Dateovih prepiski sa Abeom ubrzan je proces penzionisanja Nariokija u zvanično postavljanje Nariakire kao daimjoa Sacume.

Nakon što je Nariakira postao daimjo shvatio je da oko sebe mora da okupi verne ljude koji će se postarati da ga Jura i Narioki više nikad ne sputaju u poslovima. Među njima našao se Saigo Takamori, niže rangirani samuraj iz Sacume koji je promovisan 1854. u službenika i asistenta Nariakire. Osim njega, na mestu pored daimjoa našao se i Okubo Tošimiči koga je Narioki prognao zbog podrške Nariakiri. Po ustoličenju novog daimjoa Okubo se vratio u Sacumu i vrlo brzo napredovao na pozicijama u okrugu. Saigo i Okubo radili su u Nariakirinu korist lobirajući sa Tokugava Narijakijem iz oblasti Mito da je za državnu vlast bolje da se više okrene caru i carskoj vlasti nego šogunu i šogunatu. Saigo i Okubo su prihvatili Nariakirina mišljenja i političke poglede koje su se kasnije odrazile na novu Meidži vladu. Mišljenja koja su delila su se najviše oslonjala na centralizovanje vlasti oko cara i modernizovanje (po ugledu na zapad) japanske vojske. Kada je Metju Peri došao u Japan i podelio državu na one koje su podržavali i osporavali otvaranje granica, šogun Ijemoči, koji je već duže vreme bio bolestan, umire bez naslednika što je uticalo na podelu vlade koji su za njegovog naslednika podržavali druge ljude. Nariakira je bio jedan od ljudi koji su se zalagali da se dopusti otvaranje granica i dopusti potpisivanje sporazuma sve dok japanska vojska i država ne ojača dovoljno da može da parira stranim uticajima i nepoštenim sporazumima. Kao kandidata za novog šoguna podržao je Tokugava Jošinobua koji je naspram Tokugave Ijemočija bio odrastao i zdrav kandidat sa već dobrim iskustvom vođe svoje porodice. Pod uticajem Ii Naosukea za novog šoguna izabran je Tokugava Ijemoči a svi koji su podržavali drugu frakciju potpali su pod Ansei čistku uz koju su mnogi neistomišljenici udaljeni iz politike. Nariakira je zbog toga prisiljen da se povuče.

Smrt i zaostavština

Nariakira je po pravilu morao da proglasi naslednika na mesto daimjoa ali zbog prerane smrti svog najstarijeg deteta ostao je samo sa dvogodišnjim sinom Tecumaruom i osmogodišnjom ćerkom Teruhime. Zbog toga je za imenovanje budućeg naslednika morao da zatraži savet od svog oca da li da naslednikom imenuje brata Hisamicua ili njegovog sina Tadajošija. Saigo i Okubo, kao čelni ljudi okruga smatrali su da je za preranu smrt naslednika kriva Jura koju su hteli da kazne ali Nariakira nije želeo da dozvoli bilo kakvu osvetu. Kada je tokom 8. jula 1858. u Tempozanu Nariakira nadgledao pripremu za zajedničku akciju i manevar 3.000 Sacuma vojnika koji je trebalo da odu u Edo, kolabirao je usled toplotnog udara. Zbog bolesti prebačen je u zamak Curumaru gde je 16. jula umro. Tačan razlog smrti nikad se nije saznao ali jedan od spekulacija bila je da je Nariakira možda umro od trovanja hranom. Ubrzo za njim umire mu i sin, Tecumaru a nekoliko godina kasnije Nariakira se proglašava za jedno od šinto božanstava – Terikuni daimjodžin. Iza njega ostale su četiri kćerke Teruhime, Norihime, Jasuhime i Sadahime koje su se sve udale za visoke zvaničnike u vladi i klanu. Nariakirina usvojena ćerka Acuhime (poznata i kao Tenšoin) udala se za šoguna Tokugavu Ijesada ali nije uspela da mu podari naslednika. Novi daimjo oblasti Sacuma postao je Hisamicuov sin, Šimazu Tadajoši.

Vidi još

• Ansei čistka
• Sacuma (feudalna oblast)

Literatura

• Anne Tucker et al., (2003). The History of Japanese Photography. Yale University Press. ISBN 978-0-300-09925-6. 
• Conant, Ellen P. (2006). Challenging past and present: the metamorphosis of nineteenth-century Japanese art. Honolulu: University of Hawai'i Press. str. 160. ISBN 978-0-8248-2937-7. 
• Gessel, Van C.; Rimer, J. Thomas (2005). The Columbia anthology of modern Japanese literature. New York: Columbia University Press. str. 306. ISBN 978-0-231-13804-8. 
• Sakai, Robert K. "Shimazu Nariakira and the Emergence of National Leadership in Satsuma." in Personality in Japanese History. Comp. Albert M. Craig and Donald H. Shively. Berkeley: University of California P, 1970. 209-233
• Sakai, Robert. "The Satsuma-Ryukyu Trade and the Tokugawa Seclusion Policy." Journal of Asian Studies 23:3, (May 1964). str. 391–403.
• Ravina, Mark (2005). The Last Samurai: The Life and Battles of Saigo Takamori. Hoboken: ohn Wiley & Sons, Inc. str. 43-72. 
• Iwata, Masakazu. Okubo Toshimichi: The Bismarck of Japan. Berkeley: University of California P, 1964. 26-190.
• Yates, Charles L. Saigo Takamori. London: Kegan Paul International Limited, 1995. 34-120.
• Norimasa, Kanbayashi (1993). Shimazu Nariakira. Tokyo: Yoshikawa Kōbunkan. 

Spoljašnje veze

• Biografija Nariakire, slike, spomenici i ostale informacije (jezik: japanski)
• Samurajska Vikipedija
• Enciklopedija Britanika