Википедија

Банзаи јуриш

Банзаи јуриш или Банзаи напад (јап. バンザイ突撃 or 万歳突撃) је израз који су користиле савезничке снаге у Другом светском рату за означавање јапанских напада у људским таласима и ројевима које су организовале пешадијске јединице.[1][2] Овај термин је дошао из јапанског борбеног поклича tennōheika banzai (天皇陛下万歳) и скраћен је на једну реч, банзаи, која се посебно односи на тактику коју је користила јапанска царска војска током рата на Пацифику. Ова тактика је коришћена када су јапански команданти пешадијских батаљона увиђали да ће битка бити изгубљена, као последњи покушај да се осујете савезничке снаге.[3][4]

Јапански дрворез који приказује јуриш пешадије у руско-јапанском рату

Порекло

уреди
 
Јуриш Саигоа Такаморија инспирисао је мишљење да је последњи јуриш једина часна акција.

Банзаи јуриш се сматра једном од метода самоубилачког напада или самоубиства пре заробљавања од стране непријатеља[5] Порекло израза је класична кинеска фраза у Књизи северног Ки -а из 7. века, која каже: „Прави човек би [радије] био разбијени драгуљ, стидећи се што је нетакнута плочица.“[6] Међу правилима постојао је и кодекс части који су касније користиле јапанске војне владе.

Са револуционарном променом у Меиџи обнови и честим ратовима против Кине и Русије, милитаристичка влада Јапана је усвојила концепте Бушидоа како би условила становништво земље да буде идеолошки послушно цару. Импресионирана како су самураји обучени да изврше самоубиство када их је задесило велико понижење, влада је подучавала трупе да је веће понижење предати се непријатељу него умрети. Самоубиство Саигоа Такаморија, вође старих самураја током Меиџи обнове, такође је инспирисало нацију да идеализује и романтизује смрт у борби и да сматра самоубиство последњим часним потезом.[7]

Током опсаде Порт Артура, Јапанци су извршили нападе у људским таласима на руску артиљерију и митраљезе, који су на крају постали самоубилачки.[8] Пошто су Јапанци претрпели огромне жртве у нападима,[9] један од описа последица је био да је „дебела, непрекидна маса лешева прекривала хладну земљу као покривач“.[10]

Током 1930-их, Јапанци су у Кини открили да је овај тип напада ефикасан. То је постала прихваћена војна тактика у царској јапанској војсци, где су бројчано слабије јапанске снаге, користећи своју супериорну обуку и бајонете, могле да победе веће кинеске снаге. Због ниске стандардизације кинеске опреме у Националној револуционарној армији, Јапанци су се овде ретко суочавали са масовним аутоматским оружјем и чешће су наилазили на кинеске јединице наоружане само полуаутоматским пушкама, које нису могле да пуцају тако брзо као аутоматске.[11]

Други светски рат

уреди
 
Јапански војници одају почаст цару узвицима „Банзаи“ током Другог кинеско-јапанског рата (1938).
 
Мртви војници царске јапанске војске на пешчаној плажи након битке код Тенаруа, 21. август 1942.

Током ратног периода, јапанска милитаристичка влада је ширила пропаганду која је романтизовала самоубилачке нападе, користећи једну од врлина Бушида као основу за кампању. Јапанска влада је представила рат као прочишћавајући, а смрт је дефинисана као дужност.[12] Крајем 1944. године влада је објавила протокол који је захтевао вољу да се целокупна јапанска популација од 100 милиона жртвује, ако је потребно, у сврху отпора непријатељским снагама.

Јапанци су га увелико користили у Кини, посебно против кинеских војника без аутоматског оружја, иако је био неефикасан против оних јединица које су имале аутоматско оружје или биле боље укупане.[13]

Током америчког напада на острво Макин, 17. августа 1942. године, амерички маринци који су напали острво су прво уочили, а затим убили јапанске митраљезаце. Јапански браниоци су тада покренули банзаи јуриш са бајонетима и мачевима, али је зауставила америчка ватра. Образац се понављао у даљим нападима, са сличним резултатима.[14]

Током кампање на Гвадалканалу, 21. августа 1942, пуковник Кијонао Ичики је предводио 800 војника у директном нападу на америчку линију која је чувала Хендерсон Филд у бици код Тенаруа. Након малог борбеног сукоба у џунгли, Ичикијева војска је кренула у напад на непријатеља; међутим, против организоване америчке одбрамбене линије, већина јапанских војника је убијена, а Ичики је након тога извршио самоубиство.[15]

Дана 29. маја 1943. године, на крају битке код Атуа, преостали Јапанци на острву Ату на Аљасци, предвођени пуковником Јасуом Јамасакијем, напредовали су на америчке линије близу залива Масакр. Јапанске снаге су пробиле америчку линију фронта и стигле до трупа задњег ешалона на Инжењер Хилу. У интензивним борбама које су трајале цео дан, јапанске снаге су збрисане. До следећег дана, остало је само 28 јапанских војника, од отприлике 2.600 - остали су погинули у борби или су извршили самоубиство, док су Американци изгубили 549 бораца од 15.000 припадника 7. пешадијске дивизије која је искрцала да поврати острво.[16]

Највећи банзаи јуриш у рату догодио се током битке код Сајпана. Генерал Јошицугу Саито је окупио око 4.300 јапанских војника, рањеника способних да ходају и неколико цивила, од којих су много били ненаоружани, и наредио напад. Дана 7.. јула 1944. директно је напао 1. и 2. батаљон 105. пешадијског пука америчке војске, који је изгубио скоро 2.000 људи[17] Након 15-часовне борбе, напад је на крају одбијен, а скоро сви јапански војници који су учествовали у нападу су убијени.

Током совјетске инвазије Манџурије, када је 1. армија црвене армије извршила инвазију на Мутанчијанг, совјетска 5. армија на југу наставила је напредовање ка западу, оматајући и уништавајући јапански 278. пешадијски пук, чији су преживели кренули у последњи банзаи јуриш, уместо предаје. До краја дана, цео Мутанчијанг је пао у совјетске руке, а битка за град је завршена.[18] Убрзо након тога, јапанска војска је положила оружје у знак предаје, након цареве радио поруке. Битка код Мутанчијанга и Други светски рат су се завршили.

Неки јапански команданти, попут генерала Тадамичија Курибајашија, забранили су својим људима да врше банзаи јурише. Штавише, Американци су били изненађени тиме што Јапанци нису употребили банзаи јуриш у бици код Иво Џиме.[19][20]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Godbey, Holly (5. 9. 2017). „Banzai Cliff, The Site of Hundreds of Suicides at the End of the Battle of Saipan”. War History Online. Приступљено 19. 8. 2018. 
  2. ^ Ryall, Julian (19. 4. 2016). „Japan plans final push to bring home its war dead”. Deutsche Welle. Приступљено 19. 8. 2018. 
  3. ^ „Banzai Attack: Saipan”. The National WWII Museum | New Orleans (на језику: енглески). 7. 7. 2020. Приступљено 2021-12-15. 
  4. ^ „8: Legendary Battle Cries”. www.history.com. Приступљено 2021-12-15. 
  5. ^ Sato, Hiroaki (1. 2. 2008). „Gyokusai or "Shattering like a Jewel": Reflection on the Pacific War”. The Asia-Pacific Journal. Приступљено 16. 10. 2022. 
  6. ^ „Chinese Notes”. 
  7. ^ Hoffman, Michael (10. 12. 2016). „Meiji Restoration leader's lessons of sincerity” . The Japan Times. Приступљено 16. 10. 2022. 
  8. ^ John H. Miller (2014). American Political and Cultural Perspectives on Japan: From Perry to Obama. Lexington Books. стр. 41—. ISBN 978-0739189139. 
  9. ^ Robert B. Edgerton (1997). Warriors of the Rising Sun: A History of the Japanese Military . Norton. стр. 167–. ISBN 978-0393040852. 
  10. ^ Robert L. O'Connell; John H. Batchelor (2002). Soul of the Sword: An Illustrated History of Weaponry and Warfare from Prehistory to the Present. Simon and Schuster. стр. 243—. ISBN 978-0684844077. 
  11. ^ Carmichael, Cathie; Maguire, Richard C. (2015). The Routledge History of Genocide. Routledge. ISBN 978-1317514848. 
  12. ^ „BBC – History – World Wars: Japan: No Surrender in World War Two” (на језику: енглески). Приступљено 2018-05-23. 
  13. ^ Carmichael, Cathie; Maguire, Richard C. (2015). The Routledge History of Genocide. Routledge. ISBN 978-1317514848. 
  14. ^ U.S. Marine Corps Andrew A. Bufalo (2004). Hard Corps: Legends of the Marine Corps. S&B Publishing. ISBN 978-0974579351. Приступљено 26. 2. 2013. 
  15. ^ Staff (2000—2012). „The Battle of Guadalcanal”. History Learning Site. HistoryLearningSite.co.uk. Приступљено 13. 6. 2012. 
  16. ^ „Battle of Attu: 60 Years Later”. US National Park Service. 
  17. ^ Harold Goldberg, D-Day in the Pacific: The Battle of Saipan, Indiana University Press, 2007. pp. 167–194
  18. ^ Glantz & June 1983, стр. 95.
  19. ^ Derrick Wright, The Battle for Iwo Jima, Sutton Publishing, 2006. Page 80.
  20. ^ According to military historian Shigetoki Hosoki, "This writer was stunned to find the following comments in the 'Iwo Jima Report,' a collection of memoirs by Iwo Jima survivors. 'The men we saw weighed no more than thirty kilos and did not look human. Nonetheless, these emaciated soldiers who looked like they came from Mars faced the enemy with a force that could not be believed. I sensed a high morale.' Even under such circumstances, the underground shelters that the Japanese built proved advantageous for a while. Enemy mortar and bombing could not reach them ten meters underground. It was then that the Americans began to dig holes and poured yellow phosphorus gas into the ground. Their infantry was also burning its way through passages, slowly but surely, at the rate of ten meters per hour. A telegram has been preserved which says, 'This is like killing cockroaches.' American troops made daily advances to the north. On the evening of 16 March, they reported that they had completely occupied the island of Iwo Jima."Picture Letters from the Commander-in-Chief, p. 237.

Литература

уреди
  • Glantz, David (јун 1983). August Storm: Soviet Tactical and Operational Combat in Manchuria, 1945. Fort Leavenworth: Combat Studies Institute, US Army Command and General Staff College. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Банзаи_јуриш&oldid=28318901”