Митрополит београдски Агатангел
Патријарх Агатангел Константин (Адријанопољ, 1769 — Адријанопољ, 1832) био је епископ Цариградске патријаршије, патријарх цариградски (1826—1830) и митрополит београдски (1816—1825).
Агатангел Цариградски | |
|---|---|
 Агатангел Цариградски | |
| Датум рођења | 1769. |
| Место рођења | Једрене, Османско царство |
| Датум смрти | 1832. |
| Место смрти | Једрене, Османско царство |
Биографија
уредиБио је Грк по националности[1], родом из Једрена.[2] Иако тако наводе сви, бројни извори, међутим само у списку претплатника Доситејевог "Мезимца" 1818. године, он се потписује и као: рождеством Адрианопољац и Болгарин[3]; само ту и нигде више. Као млад је дошао на Афон и ступио у манастир Ивирон, где је припремљен и пострижен у монаха.
У новембру 1815. године као дотадашњи светогорски јеромонах Агатангел Константин, изабран је и рукоположен за митрополита београдског. Титула му је гласила (1818): "Архи-Епископ и Митрополит Београдски и целе Србије високи егзарх". Стигао је у кнежевину Србију у марту 1816. године, где је столовао у Београду и Крагујевцу између 1816-1825. године. Знао је довољно српски језик и био довољно образован, називан "ученопреподобни". Јавља се он као Митрополит целе србије[4] од 1817. године међу београдски претплатницима "Новина сербских", које су излазиле у Бечу. Читао је он у то време и "Франкфуртске новине", на немачком језику.
Следеће, 1817. године, између њега и кнеза Милоша постигнута је сагласност за постављење Јована Томића, свештеника српске народности, за протопрезвитера Саборне цркве у Београду. У време грчког устанка плашећи се за своју безбедност прешао је из Београда 1821. године у Крагујејац, под заштиту кнеза Милоша. Ту је 1822. године образована прва национална духовна Конзисторија, као корак више ка српској самосталности.
За време митрополита Агатангела постављен је 1822. године иконостас у манастиру Љубостињи, подигнуте су ћелије у манастирима Каленићу и Туману.
За десет година митрополитске службе у Србији био је присиљен да сарађује са кнезом Милошем, који се мешао у све црквене послове, не марећи за канонске прописе Православне цркве. Митрополит Агатангел је иначе био учесник скупштине која је 6. новембра 1817. потврдила кнеза Милоша за наследног кнеза у Србији.[5] Сметао је кнезу Милошу јер је инсистирао да се строго поштују његова архијерејска права. Кнез је успео да га компромитује код Турака због тобожње везе са Хетеријом. У договору са београдским везиром Абдулархам-пашом је великом сумом новца оглобљен, толико да је морао да тражи милост, али преко кнеза.[2] Од тад је потпуно зависио о кнеза Милоша и остао без ауторитета, на који се позивао. Писао је Агатангел, Васељенском патријарху 9. фебруара 1823. године о стању у Србији, мерама који спроводи самовољни кнез и молио да га што пре одатле премести.[6] У августу 1825. године је изабран за митрополита халкидонског, а 26. септембра 1826. изабран је за патријарха цариградског.[7]
На овом положају остао је до 5. јула 1830, када је збачен са престола. Био је протеран у Кесарију. Умро је као "патријарх у оставци" 1832. године у Адријанопољу. Својим тестаментом (који се чува у АСАНУ у Београду) је оставио значајан фонд књига грчким школама и библиотекама у Једрену.
Референце
уреди- ^ "Време", Београд 26.октобар 1929.
- ^ а б "Српска револуција и обнова државности Србије...", Београд 2016.
- ^ Доситеј Обрадовић: "Мезимац", Будим 1818.
- ^ "Новине сербске", Беч 21. новембар 1817.
- ^ Маринко Станојевић: "Кнез Милош и Агатангел митрополит београдски", Ниш 1929.
- ^ "Весник српске цркве", Београд 1910.
- ^ "Сион", Београд 31. децембар 1875.
Литература
уреди- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Kiminas, Demetrius (2009). The Ecumenical Patriarchate: A History of Its Metropolitanates with Annotated Hierarch Catalogs. Wildside Press.
- Радосављевић, Недељко В. (2007). Православна црква у Београдском пашалуку 1766-1831: Управа Васељенске патријаршије. Београд: Историјски институт.
- Runciman, Steven (1968). The Great Church in Captivity: A Study of the Patriarchate of Constantinople from the Eve of the Turkish Conquest to the Greek War of Independence (1. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
Спољашње везе
уреди- И. И. Соколов. Константинопольская церковь въ XIX вѣкѣ. Опытъ историческаго изслѣдованія. Т. I, СПб., 1904.
- Савва, еп. Шумадийский, Б. А. Нелюбов АГАФАНГЕЛ // Православная энциклопедия. Том I. — М.: Церковно-научный центр «Православная энциклопедия», 2000. — С. 234. — 752 с.
