Национална револуционарна армија
Национална револуционарна армија (НРА; 國民革命軍), понекад скраћена на назив Револуционарнуа армијуа(革命軍) пре 1928, а као Национална армија (國軍) после 1928, била је војна сила Куоминтанга (КМТ, или Кинеска националистичка партија ) од 1925. до 1947. у Кини током републиканске ере. Такође је постала редовна војска током периода партијске владавине Куоминтанга почевши од 1928. године. Преименована је у Оружане снаге Републике Кине након Устава из 1947, који је успоставио цивилну контролу над војском.
| Национална револуционарна армија | |
|---|---|
| 國民革命軍 | |
 Застава | |
| Основана | 16. јун 1924. |
| Распуштена | 25. децембар 1947. |
| Вођство | |
| Главнокомандујући | Чанг Кај Шек |
| Бројно стање | |
| Активни састав | 14.000.000 |
Првобитно организована уз совјетску помоћ као средство КМТ да уједини Кину током ере господара рата, Национална револуционарна армија се борила у великим борбама током Северне експедиције против војсковођа кинеске Беиианг армије, у Другом кинеско-јапанском рату (1937–1945) против царске јапанске војске и у кинеском грађанском рату против Народноослободилачке армије.
Током Другог кинеско-јапанског рата, оружане снаге Комунистичке партије Кине биле су номинално укључене у Националну револуционарну армију (иако су задржале одвојене команде), али су се одвојиле да формирају Народноослободилачку армију убрзо након завршетка рата. Проглашењем Устава Републике Кине 1947. године и формалним престанком партијске државе Куоминтанга, Национална револуционарна армија је преименована у Оружане снаге Републике Кине, при чему је већина њених снага формирала Војску Републике Кине, која се 1949. повукла на острво Тајван.
Историја
уредиНРА је основао Куоминтанг 1925. године као војну силу која је била предодређена да уједини Кину у Северној експедицији. Организована уз помоћ Коминтерне и вођена доктрином три начела народа, разлика између партије, државе и војске често је била замагљена. Велики број официра војске прошао је кроз војну академију Вампоа, а први командант Чанг Кај Шек постао је главни командант војске 1925. пре него што је покренуо успешну Северну експедицију. Међу осталим истакнутим командантима били су Ду Јуминг и Чен Ченг. Крај Северне експедиције 1928. често се узима као датум када је завршена ера господара рата, иако су активности мањег обима настављене годинама након тога.
Године 1927, након распуштања Првог уједињеног фронта између националиста и комуниста, владајући КМТ је очистио своје левичарске чланове и у великој мери елиминисао совјетски утицај из својих редова. Чанг Кај Шек се тада окренуо Немачкој, историјски великој војној сили, ради реорганизације и модернизације Националне револуционарне армије. Вајмарска република је послала саветнике у Кину, али због ограничења наметнутих Версајским уговором они нису могли да служе у војним својствима. Чанг је у почетку тражио познате генерале као што су Ерих Лудендорф и Аугуст фон Макензен за саветнике; Влада Вајмарске републике га је одбила, из страха због њихове чувености, те да би тиме изазвали гнев савезника, а осим тога то би резултирало губитком националног престижа за такве реномиране личности да раде, у суштини, као плаћеници.
Нанкиншка декада
уредиНепосредно након Северне експедиције, Национална револуционарна армија је била преогромна и захтевала је смањење и демобилизацију: сам Чанг је изјавио да су војници као вода, способни да носе државу и да је потопе. Ово се огледало у огромним бројкама трупа са 1.502.000 људи под оружјем, од којих је само 224.000 било под Чианговом директном контролом; ово су, међутим, биле званичне бројке како је Чанг касније изјавио да је поседовао преко 500.000, а Фенг Јусјанг који је званично поседовао 269.000 у стварности је имао 600.000, тако да би права цифра вероватно достигла 2.000.000.[1]
Током Северне експедиције КМТ је формирао и гранске политичке савете: у теорији, подређене политичке органе који су били под Централним политичким саветима у Нанкингу; у стварности су то била аутономна политичка тела са сопственим војним снагама. Фенг Јусјанг је контролисао савет Кајфенга; Иан Сјишан савет у Таијуану, док је Гуангси клика контролисала две: Вухан и Пекинг; под Ли Зонгрен и Баи Цхонгки, респективно. Ли Јишен, који је био у сродству са Гуангси кликом, лабаво је контролисао савет Гуангџоуа; а шесто веће у Шењангу је било под Џанг Сјуелијангом.[2] Чанг је био суочен са две опције. Једна је била да одмах централизује остале или да то постепено уради, у духу саме експедиције која је требало да искорени ратни лордизам и регионализам. Чанг је напослетку одлучио да их одмах централизује и гради сопствену снагу.[2] То је учињено у јулу 1928. на финансијским конференцијама које су позивале на демобилизацију, а војни команданти и политички званичници су понављали позив на демобилизацију. Чанг је позвао на смањење војске на 65 дивизија и прикупио политичку подршку да почне са активним смањењем броја трупа и централизацијом војске, као и укидањем савета огранака, што је запретило регионалним лидерима и Ли Зонгрен је приметио да је намерно осмишљен да присили регионални лидери у акцију како би Чанг могао да их елиминише.[3]
Референце
уреди- ^ Van de Ven, Hans J. (2003). War and nationalism in China, 1925-1945. RoutledgeCurzon studies in the modern history of Asia. London: RoutledgeCurzon. стр. 132—133. ISBN 978-0-415-14571-8.
- ^ а б Van de Ven, Hans J. (2003). War and nationalism in China, 1925-1945. RoutledgeCurzon studies in the modern history of Asia. London: RoutledgeCurzon. стр. 133. ISBN 978-0-415-14571-8.
- ^ Van de Ven, Hans J. (2003). War and nationalism in China, 1925-1945. RoutledgeCurzon studies in the modern history of Asia. London: RoutledgeCurzon. стр. 134—137. ISBN 978-0-415-14571-8.