Википедија

Nacionalna revolucionarna armija

Nacionalna revolucionarna armija (NRA; 國民革命軍), ponekad skraćena na naziv Revolucionarnua armijua(革命軍) pre 1928, a kao Nacionalna armija (國軍) posle 1928, bila je vojna sila Kuomintanga (KMT, ili Kineska nacionalistička partija ) od 1925. do 1947. u Kini tokom republikanske ere. Takođe je postala redovna vojska tokom perioda partijske vladavine Kuomintanga počevši od 1928. godine. Preimenovana je u Oružane snage Republike Kine nakon Ustava iz 1947, koji je uspostavio civilnu kontrolu nad vojskom.

Nacionalna revolucionarna armija
國民革命軍

Zastava
Osnovana16. jun 1924.
Raspuštena25. decembar 1947.
Vođstvo
GlavnokomandujućiČang Kaj Šek
Brojno stanje
Aktivni sastav14.000.000

Prvobitno organizovana uz sovjetsku pomoć kao sredstvo KMT da ujedini Kinu tokom ere gospodara rata, Nacionalna revolucionarna armija se borila u velikim borbama tokom Severne ekspedicije protiv vojskovođa kineske Beiiang armije, u Drugom kinesko-japanskom ratu (1937–1945) protiv carske japanske vojske i u kineskom građanskom ratu protiv Narodnooslobodilačke armije.

Tokom Drugog kinesko-japanskog rata, oružane snage Komunističke partije Kine bile su nominalno uključene u Nacionalnu revolucionarnu armiju (iako su zadržale odvojene komande), ali su se odvojile da formiraju Narodnooslobodilačku armiju ubrzo nakon završetka rata. Proglašenjem Ustava Republike Kine 1947. godine i formalnim prestankom partijske države Kuomintanga, Nacionalna revolucionarna armija je preimenovana u Oružane snage Republike Kine, pri čemu je većina njenih snaga formirala Vojsku Republike Kine, koja se 1949. povukla na ostrvo Tajvan.

Istorija

uredi
 
Ceremonija otvaranja Vojne akademije Vampoa, sa Sun Jat-senom i Čang Kaj Šekom.
 
Trupe NRA protiv privatne vojske Sun Čuanfanga koja se sprema da brani Šangaj.

NRA je osnovao Kuomintang 1925. godine kao vojnu silu koja je bila predodređena da ujedini Kinu u Severnoj ekspediciji. Organizovana uz pomoć Kominterne i vođena doktrinom tri načela naroda, razlika između partije, države i vojske često je bila zamagljena. Veliki broj oficira vojske prošao je kroz vojnu akademiju Vampoa, a prvi komandant Čang Kaj Šek postao je glavni komandant vojske 1925. pre nego što je pokrenuo uspešnu Severnu ekspediciju. Među ostalim istaknutim komandantima bili su Du Juming i Čen Čeng. Kraj Severne ekspedicije 1928. često se uzima kao datum kada je završena era gospodara rata, iako su aktivnosti manjeg obima nastavljene godinama nakon toga.

Godine 1927, nakon raspuštanja Prvog ujedinjenog fronta između nacionalista i komunista, vladajući KMT je očistio svoje levičarske članove i u velikoj meri eliminisao sovjetski uticaj iz svojih redova. Čang Kaj Šek se tada okrenuo Nemačkoj, istorijski velikoj vojnoj sili, radi reorganizacije i modernizacije Nacionalne revolucionarne armije. Vajmarska republika je poslala savetnike u Kinu, ali zbog ograničenja nametnutih Versajskim ugovorom oni nisu mogli da služe u vojnim svojstvima. Čang je u početku tražio poznate generale kao što su Erih Ludendorf i August fon Makenzen za savetnike; Vlada Vajmarske republike ga je odbila, iz straha zbog njihove čuvenosti, te da bi time izazvali gnev saveznika, a osim toga to bi rezultiralo gubitkom nacionalnog prestiža za takve renomirane ličnosti da rade, u suštini, kao plaćenici.

Nankinška dekada

uredi

Neposredno nakon Severne ekspedicije, Nacionalna revolucionarna armija je bila preogromna i zahtevala je smanjenje i demobilizaciju: sam Čang je izjavio da su vojnici kao voda, sposobni da nose državu i da je potope. Ovo se ogledalo u ogromnim brojkama trupa sa 1.502.000 ljudi pod oružjem, od kojih je samo 224.000 bilo pod Čiangovom direktnom kontrolom; ovo su, međutim, bile zvanične brojke kako je Čang kasnije izjavio da je posedovao preko 500.000, a Feng Jusjang koji je zvanično posedovao 269.000 u stvarnosti je imao 600.000, tako da bi prava cifra verovatno dostigla 2.000.000.[1]

Tokom Severne ekspedicije KMT je formirao i granske političke savete: u teoriji, podređene političke organe koji su bili pod Centralnim političkim savetima u Nankingu; u stvarnosti su to bila autonomna politička tela sa sopstvenim vojnim snagama. Feng Jusjang je kontrolisao savet Kajfenga; Ian Sjišan savet u Taijuanu, dok je Guangsi klika kontrolisala dve: Vuhan i Peking; pod Li Zongren i Bai Chongki, respektivno. Li Jišen, koji je bio u srodstvu sa Guangsi klikom, labavo je kontrolisao savet Guangdžoua; a šesto veće u Šenjangu je bilo pod Džang Sjuelijangom.[2] Čang je bio suočen sa dve opcije. Jedna je bila da odmah centralizuje ostale ili da to postepeno uradi, u duhu same ekspedicije koja je trebalo da iskoreni ratni lordizam i regionalizam. Čang je naposletku odlučio da ih odmah centralizuje i gradi sopstvenu snagu.[2] To je učinjeno u julu 1928. na finansijskim konferencijama koje su pozivale na demobilizaciju, a vojni komandanti i politički zvaničnici su ponavljali poziv na demobilizaciju. Čang je pozvao na smanjenje vojske na 65 divizija i prikupio političku podršku da počne sa aktivnim smanjenjem broja trupa i centralizacijom vojske, kao i ukidanjem saveta ogranaka, što je zapretilo regionalnim liderima i Li Zongren je primetio da je namerno osmišljen da prisili regionalni lideri u akciju kako bi Čang mogao da ih eliminiše.[3]

Rat Centralnih ravnica

uredi

Faza 1

uredi

Guangsi klika se pobunila u februaru 1929. kada je otpustila Lu Dipinga, guvernera Hunana koji je promenio stranu i pridružio se Čangu. Guangsi snage su izvršile invaziju na Hunan, međutim Čang je podmitio elemente vojske u Vuhanu da prebegnu i u roku od 2 meseca Guangsi klika je razbijena, u martu partija je izbacila Baj Čongsjija, Li Ćišena i Li Zongdžena i unapredila svoje juniore koji su stali na stranu Čanga kako bi posejali neslaganje unutar klike. Kasnije su se ponovo grupisali i pokušali da povrate Hunan i Guangdong, ali su odbijeni u obe provincije.[4][5][6]

Takođe u maju, Feng Jusijang je ušao u rat i takođe je izbačen iz partije, nakon što je Čang podmitio neprijateljske saveznike i potčinjene Han Fuju i Ši Jusana. Fengove vojske su bile poražene i on je pobegao u Šansi i najavio povlačenje iz politike, do jula Čiangove snage su zauzele Luojang. Pošto je pobedio dva svoja najveća neprijatelja, Čang je nastavio sa demobilizacijom i najavio da će to biti učinjeno do marta 1930. godine.[7] Ovaj potez podstakao je Fenga, Jana i Guangsi kliku da se udruže da se suoče sa Čangom, pošto je Čang oteo izvore prihoda od Jana.[8]

2. faza

uredi

Koalicija protiv Čanga imala je snage od ukupno 700.000 protiv Čangovih 300.000. Njihov plan je bio da zauzmu Šandong i zadrže Čanga južno od pruge Long-Haj i pruge Peking-Vuhan, a zatim će napredovati duž železničkih linija zauzevši Sjudžou i Vuhan, dok su južne snage učinile isto kako bi prisilile povezivanje.

U ratu je učestvovalo preko 1.000.000 boraca, od ​​kojih je 300.000 stradalo. Čangove snage su se pokazale sposobne čak i kada su bile brojčano nadmašene, razbijajući južne snage do jula, međutim na severu su Čangove snage bile poražene i on je sam za dlaku izbegao zarobljavanje u junu. Tek kada su severne snage stale zbog poraza južnih snaga, sever se stabilizovao. Čang je započeo pregovore o miru sa Džangom kao posrednikom, ali su Feng i Jan verujući da su na ivici pobede odbili. Čang je iskoristio zatišje u akciji da prikupi snagu i započne kontraofanzivu duž severnih železnica potpomognuto zatvaranjem borbi u Bengbuu do septembra. Čang se ponovo približio Luojangu i to je zajedno sa mitom podstaklo Džanga Sjuejanga da stane na stranu Čanga što je okončalo rat.[9]

Kada je Adolf Hitler postao nemački kancelar 1933. i dezavuisao Ugovor, antikomunistička nacistička partija i antikomunistički Kuomintang ubrzo su stupile u blisku saradnju. Nemačka je obučavala kineske trupe i širila kinesku infrastrukturu, dok je Kina otvarala svoja tržišta i prirodne resurse Nemačkoj. Maks Bauer je bio prvi savetnik Kine.

Godine 1934, general Hans fon Sekt, koji je bio savetnik Čanga, predložio je „Plan 80 divizija“ za reformisanje cele kineske vojske u 80 divizija visoko obučenih, dobro opremljenih trupa organizovanih po nemačkim standardima. Plan nikada nije u potpunosti ostvaren, pošto se večito svadljivi gospodari rata nisu mogli dogovoriti koje će divizije biti spojene i raspuštene. Štaviše, pošto su pronevere i prevare bile uobičajene, posebno u manjim divizijama, reforma vojne strukture bi ugrozila „dadžbine“ komandantima divizija. Stoga je do jula 1937. samo osam pešadijskih divizija završilo reorganizaciju i obuku. To su bili 3, 6, 9, 14, 36, 87, 88. i Odsek za obuku.

Drugi nemački general, Aleksandar fon Falkenhauzen, došao je u Kinu 1934. da pomogne reformu vojske.[10] Međutim, zbog kasnije saradnje nacističke Nemačke sa Japanskim carstvom, bio je opozvan 1937. godine.

Drugi kinesko-japanski rat

uredi
 
Kineski propagandni poster koji prikazuje Nacionalnu revolucionarnu armiju.

Neko vreme, tokom Drugog kinesko-japanskog rata, komunističke snage su se borile kao nominalni deo Nacionalne revolucionarne armije, formirajući Armiju Osme rute i jedinice Nove Četvrte armije, ali se ova saradnja kasnije raspala. Žene su takođe bile deo vojnog korpusa tokom rata. Godine 1937. Sung Mej-ling je ohrabrila žene da podrže napore u Drugom kinesko-japanskom ratu, formiranjem bataljona, kao što je ženski bataljon Guangsji.[11][12]

Trupe u Indiji i Burmi tokom Drugog svetskog rata uključivale su Kineske ekspedicione snage (Burma), kinesku vojsku u Indiji pod nazivom Iks snage i Kineske ekspedicione snage u Junanu, nazvane Ipsilon snage.[13]

Američka vlada je više puta pretila da će prekinuti pomoć Kini tokom Drugog svetskog rata ukoliko ne predaju potpunu komandu nad svim kineskim vojnim snagama SAD. Posle značajnog odugovlačenja, aranžman je propao samo zbog posebno uvredljivog pisma Amerikanaca Čangu.[14] Do kraja rata, uticaj SAD na političke, ekonomske i vojne poslove Kine bio je veći od bilo koje strane sile u prošlom veku, sa američkim osobljem imenovanim na svim poljima, kao što je načelnik generalštaba kineske vojske, rukovodstvo Kineskog odbora za ratnu proizvodnju i Odbora za transport, treneri tajne policije i Čangov lični savetnik. Ser Džordž Sansom, britanski izaslanik u SAD, izvestio je da mnogi američki vojni oficiri vide američki monopol na trgovinu na Dalekom istoku kao pravu nagradu za borbu protiv rata na Pacifiku,[15] što je osećaj koji se gibao među američkim zvaničnicima.[16]

Nakon izrade i implementacije Ustava Republike Kine 1947. godine, Nacionalna revolucionarna armija je transformisana u ogranak kopnene službe Oružanih snaga Republike Kine – Vojsku Republike Kine.[17]

Reference

uredi
  1. ^ Van de Ven, Hans J. (2003). War and nationalism in China, 1925-1945. RoutledgeCurzon studies in the modern history of Asia. London: RoutledgeCurzon. str. 132—133. ISBN 978-0-415-14571-8. 
  2. ^ a b Van de Ven, Hans J. (2003). War and nationalism in China, 1925-1945. RoutledgeCurzon studies in the modern history of Asia. London: RoutledgeCurzon. str. 133. ISBN 978-0-415-14571-8. 
  3. ^ Van de Ven, Hans J. (2003). War and nationalism in China, 1925-1945. RoutledgeCurzon studies in the modern history of Asia. London: RoutledgeCurzon. str. 134—137. ISBN 978-0-415-14571-8. 
  4. ^ Van de Ven, Hans J. (2003). War and nationalism in China, 1925-1945. RoutledgeCurzon studies in the modern history of Asia. London: RoutledgeCurzon. str. 137. ISBN 978-0-415-14571-8. 
  5. ^ Jowett, Philip S. (2017). The bitter peace: conflict in China 1928-37. Gloucester, UK: Amberley. str. 49—52. ISBN 978-1-4456-5192-7. 
  6. ^ Jowett, Philip S. (2017). The bitter peace: conflict in China 1928-37. Gloucester, UK: Amberley. str. 58. ISBN 978-1-4456-5192-7. 
  7. ^ Jowett, Philip S. (2017). The bitter peace: conflict in China 1928-37. Gloucester, UK: Amberley. str. 52—55. ISBN 978-1-4456-5192-7. 
  8. ^ Van de Ven, Hans J. (2003). War and nationalism in China, 1925-1945. RoutledgeCurzon studies in the modern history of Asia. London: RoutledgeCurzon. str. 138. ISBN 978-0-415-14571-8. 
  9. ^ Van de Ven, Hans J. (2003). War and nationalism in China, 1925-1945. RoutledgeCurzon studies in the modern history of Asia. London: RoutledgeCurzon. str. 139. ISBN 978-0-415-14571-8. 
  10. ^ Liang, Hsi-Huey (1978). The Sino-German Connection: Alexander Von Falkenhausen Between China and Germany 1900-1941 (na jeziku: engleski). Van Gorcum. ISBN 9789023215547. 
  11. ^ Chung, Mary Keng Mun (2005). Chinese Women in Christian Ministry: An Intercultural Study (na jeziku: engleski). Peter Lang. ISBN 978-0-8204-5198-5. 
  12. ^ Women of China (na jeziku: engleski). Foreign Language Press. 2001. 
  13. ^ See for example Charles F. Romanus and Riley Sunderland, [1]United States Army in World War II: China-Burma-India Theater, United States Army, 1952
  14. ^ Taylor, Jay. 2009. The Generalissimo: Chiang Kai-shek and the Struggle for Modern China. Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts ISBN 978-0-674-03338-2, pp. 277-292
  15. ^ Lanxin Xiang (1995). Recasting the Imperial Far East: Britain and America in China, 1945-1950. M.E. Sharpe. str. 23–24. ISBN 1563244608. 
  16. ^ Michael L. Krenn (1998). Race and U.S. Foreign Policy from 1900 Through World War II. Taylor and Francis. str. 171-172, 347. ISBN 9780815329572. 
  17. ^ „National Revolutionary Army Summary – China's Military in WWII”. Totally History (na jeziku: engleski). 2013-06-07. Pristupljeno 2018-05-20. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национална_револуционарна_армија&oldid=28450697”