Ера господара̂ рата
Ера господара̂ рата је био период у историји Републике Кине када је контрола над земљом била подељена између бивших војних клика Беијаншке армије и других регионалних фракција од 1916. до 1928. године.
У историографији, ера господара̂ рата почела је 1916. године након смрти Јуан Шикаја, де факто диктатора Кине након што је Синхајска револуција збацила династију Ћинг и успоставила Републику Кину 1912. годијне. Јуанова смрт је створила вакуум моћи који се проширио Сечуаном, Шансијем, Ћингајем, Нингсијаом, Гуангдонгом, Гуангсијем, Гансуом, Јунаном и Синђијангом. Националистичка влада Куоминтанга председника Сун Јат-сена са седиштем у Гуангџоуу почела је да оспорава Јуанову Беијаншку владу са седиштем у Пекингу која је била легитимна влада Кине. Еру господара̂ рата карактерисао је стални грађански рат између различитих фракција, од којих је највећи био Рат Централних равница (1929–1930) који је укључивао више од милион војника.[1]
Након смрти Јуан Шикаја, наследили су га Ли Јуанхонг на месту председника, Дуан Ћируи на месту премијера и Фенг Гуожанг као потпредседник, али нису могли да се договоре око поделе овлашћења између својих канцеларија, а Фенг је такође био ривал Дуану у контроли над Јуановом Беијаншком армијом. Ово је довело до тога да се Беијаншка влада поделила између две фракције, Дуанове Анхуеј клике и Фенгове Џили клике. У лето 1917. Ли је покушао да уклони Дуана са премијерске функције, а други генерал, Џанг Сун, стигао је у Пекинг да посредује у њиховом спору. Уместо тога, приморао је Лија да поднесе оставку и накратко покушао да обнови династију Ћинг, пре него што су Дуанове трупе стигле у престоницу да окончају рестаурацију. Након тога, Фенг је постао вршилац дужности председника због Лијеве оставке, али стварну власт је имао Дуан, који је натерао Фенга да оде са власти крајем 1918. Фенг је убрзо умро, али средином 1920. нови шеф клике Џили, Цао Кун , предводио је своје снаге да поразе Дуана у Џили-Анхуеј рату, у савезу са Џанг Зуолином из Фенгцијан клике. Тада је избила борба за власт између Цаоа и Џанга, која се завршила тако што је Цао победио Џанга у Првом Џили-Фенгцијан рату, 1922. године. Он је остао под контролом до 1924, када га је током Другог Џили-Фенгцијан рата издао његов подређени Фенг Јусијанг, који се придружио Џангу и извршио државни удар против Цаоа. Њих двојица су делили власт годину дана, а такође су вратили Дуана Ћируија да буде председник, пре него што је Џанг одлучио да их обојицу уклони, уз помоћ Цаоовог бившег подређеног, Ву Пејфуа. Џанг Зуолин је потом водио владу Беијанга до 1928. године.[2][3]
Ратни господари јужних провинција Кине сарађивали су против Јуанове диктатуре, а потом и покушаја Дуан Ћируија да прошири контролу Бејанга на југ, али су такође били подељени између клика Јунан, Гуангси, Гуиџоу и Сечуан.[4][5] Сун Јат-сен је створио алтернативну владу у Гуангџоу (Кантон) како би се супротставио војсковођама Бејанга, али је она имала локалну подршку само у Гуангдонгу, а не и других лидера на југу.[6] Гуангси клика Лу Чонгтинга се такмичила са Суном за контролу над владом Гуангџоуа,[7] и њихов спор је довео до тога да су је Сун и његове присталице Куоминтанга напустили 1918. године. Јужна влада је одржала мировну конференцију са представницима Бејанга, али договор није могао бити постигнут. 1920. војсковођа Чен Ђионгминг напао је Гуангдонг и окончао Луову контролу у рату Гуангдонг-Гуангси, након чега се Сун вратио. Али нису се сложили око стратегије, с тим што Чен није желео да изврши инвазију на север, а њихово неслагање је довело до тога да се Чен окренуо против Суна.[8] Ратни господари Јунана су интервенисали да подрже Сун Јат-сена, победивши његовог ривала, али су учинили да Сун постане зависан од њихове подршке. Да би решио овај проблем, прихватио је совјетску помоћ у изградњи сопствене партијске и војне инфраструктуре, стварајући војну академију Вампоа и Националну револуционарну армију. Након што је Сун умро 1925. године, шеф академије Вампоа, Чанг Кај Шек, постао је војни вођа Куоминтанга.[9]
Ера господара̂ рата је формално завршена 1928. када је Куоминтанг под Чанг Кај Шеком званично ујединио Кину кроз Северну експедицију, означивши почетак Нанкиншке декаде. Међутим, неколико господара рата наставило је да одржава свој утицај током 1930-их и 1940-их, што је било проблематично за националистичку владу током Другог кинеско-јапанског рата и Кинеског грађанског рата.
Референце
уреди- ^ Min, Mao (2017). The Revival of China, Volume 1. CreateSpace Independent Publishing Platform. стр. 126. ISBN 9781976739583.
- ^ Rhoads, Edward J. M. (2000). Manchus and Han: Ethnic Relations and Political Power in Late Qing and Early Republican China, 1861–1928. Seattle: University of Washington Press. стр. 239—242, 247, 250. ISBN 978-0-295-99748-3.
- ^ McCord 1993, стр. 246–250.
- ^ McCord 1993, стр. 245–250.
- ^ McCord 1993, стр. 288.
- ^ McCord 1993, стр. 254.
- ^ McCord 1993, стр. 295.
- ^ Zhao, Xuduo (2023). Heretics in Revolutionary China: The Ideas and Identities of Two Cantonese Socialists, 1917–1928. Germany: Brill. стр. 73—74, 112—114. ISBN 9789004547148.
- ^ Jordan, Donald A. (1976). The Northern Expedition: China's National Revolution of 1926–1928. University of Hawaii Press. стр. 4—6, 32—39. ISBN 9780824880866.
Литература
уреди- Billingsley, Phil (1988). Bandits in Republican China. Stanford, California: Stanford University Press.
- Chan, Anthony B. (1. 10. 2010). Arming the Chinese: The Western Armaments Trade in Warlord China, 1920–28, Second Edition. UBC Press. стр. 69—. ISBN 978-0-7748-1992-3.
- Chesneaux, Jean (1972). „Secret Societies in China's Historical Evolution”. Ур.: Jean Chesneaux. Popular Movements and Secret Societies in China 1840-1950. Stanford, California: Stanford University Press. стр. 1—21.
- McCord, Edward A. (1993), The Power of the Gun: The Emergence of Modern Chinese Warlordism, Berkeley, CA: University of California Press
- Fenby, Jonathan (2004). Generalissimo: Chiang Kai-shek and the China He Lost. London. ISBN 9780743231442.
- Jowett, Philip. Chinese Warlord Armies 1911–30 (Men-at-Arms Series 2010)
- Lary, Diana. “Warlord Studies.” Modern China 6#4 (1980), pp. 439–470. online
- Lary, Diana (1985). Warlord Soldiers: Chinese Common Soldiers 1911–1937. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-13629-7.
- McAleavy, Henry. "China Under The Warlords, Part I." History Today (Apr 1962) 12#4 pp 227–233; and "Part II" (May 1962), 12#5 pp 303–311.
- Michael, Franz H. “Military Organization and Power Structure of China during the Taiping Rebellion.” Pacific Historical Review 18#4 (1949), pp. 469–483. online
- Novikov, Boris (1972). „The Anti-Manchu Propaganda of the Triads, ca. 1800–1860”. Ур.: Jean Chesneaux. Popular Movements and Secret Societies in China 1840–1950. Stanford, California: Stanford University Press. стр. 49—63.
- Sheridan, James E. (1975). China in Disintegration: The Republican Era in Chinese History, 1912–1949
. New York: Free Press. ISBN 978-0029286104. - Waldron, Arthur (1991). „The Warlord: Twentieth Chinese Understandings of Violence, Militarism, and Imperialism”. American Historical Review. 96 (4): 1073—1100. JSTOR 2164996. doi:10.2307/2164996.
- —— (1995). From War to Nationalism: China's Turning Point, 1924–1925. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52332-5.
- Jowett, Philip S. (1997). Chinese Civil War Armies 1911–49. Osprey Publishing. ISBN 978-1-85532-665-1.[мртва веза]
- Jowett, Philip S. (2014). The Armies of Warlord China 1911–1928. Atglen, Pennsylvania: Schiffer Publishing. ISBN 978-0764343452.
- Jowett, Philip S. (2017). The Bitter Peace. Conflict in China 1928–37. Stroud: Amberley Publishing. ISBN 978-1445651927.
- Perry, Elizabeth J. (1980). Rebels and Revolutionaries in North China, 1845-1945. Stanford, California: Stanford University Press.
