Османски словенски језик

Османски словенски језик (или османлијски словенски језик), или рашки језик, је језик османске султанове канцеларије од времена Мехмеда Освајача до краја 16. века с млетачким Валиде (Султанија Нурбану и Султанија Сафија) и градњом луке у Сплиту.[1]

Према бугарској историографији, то је средњобугарски језик, који је уједно и језик влашке кнежевске владе Басарабе (старорумунски jезик) у овом периоду, или језик влашкобугарских повељи.[2]

Заправо, питање етничке припадности на овом језику у контексту времена нема никакву вредност. Просечни бугарски стандард у 13. веку — првој половини 14. века је рашко писмо. Онда, као резултат такозване реформе Јевтимија Трновског, књиге у Ресавској школи се поправљају и овај језик познат као рашки или бугарски на Раци. Ово је изричито забележено у првој светској лингвистичкој енциклопедији — „Mithridates: De differentia linguarum, tum veterum, tum que hodie apud diversas nations in toto orbe terrarium in usu sunt” од Конрад Геснер (1555) /Енциклопедија под Бугарима разуме Поволшке Прабугаре/ као и „De ratione communi omnium linguarum & literaru(m)” од Теодор Библијандер (1548).[3][4]

Језик, као нестандардизовани, попут канцеларије отоманског султана и халифа, нестао је током дугог рата да би га у наредном 17. веку заменио илирским језиком.

Споменик на којем се одражава овај језик, заједно са литургијским, је чувена Острошка Библија. Друг споменик je Буквар Саве Инока Дечанца.

Види још уреди

Референце уреди