Султанија Сафије

(преусмерено са Султанија Сафија)

Сафије-султанија (тур. Safiye Sultan) била је Валиде-султанија Османског царства, супруга султана Мурата III и мајка султана Мехмета III.

Султанија Сафије
Портрет Сафије-султанијe
Лични подаци
Датум рођења12 Јун 1548
Место рођењаAлбанија,
Датум смрти1621.(1621-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (70/71 год.)
Место смртиИстанбул, Османско царство
ГробАја Софија
Породица
СупружникМурат III
ПотомствоМехмед III
4 сина и 4 кћери
султанија Османског царства
ПретходникНурбану
НаследникХандан
Хасеки-султанија (1575-1595)
Валиде-султанија (1595-1604)

Порекло и одрастање

уреди

Процењује се да је Сафије рођена око 1550. године[1].

Сакаоглу и Улучај примећују да је широко распрострањено да је Сафије била пореклом из венецијанске племићке породице Бафо[2], коју су заробили турски пирати[3]. Међутим, венецијански извештаји из тог времена упућују да је Сафије била Албанка из села Рези у Дукађинској висоравни[4].

Сафије је као робиња продата Ферхад-паши, супругу ћерке шехзаде Мехмеда, султанији Хумашах, у чијој је Сафије била служби[5]. Верује се да је сама унука Сулејмана Величанственог заслужна за Сафијин одгој[5][6].

Миљеница султана Мурата

уреди

Током 1563. године, султанија Хумашах је послала Сафије као дар принцу Мурату у Маниси[5]. Улучај извештава да је Сафије тада имала петнаест година[1]. Сафије се истакла својим манирима које је научена у домаћинству султаније Хумашах, као и изузетном лепотом и интелигенцијом[2]. Мурат је био толико очаран њоме да, као шехзаде, није гледао друге конкубине током целог боравка у Маниси. Добила је статус султаније када је у мају 1566. године Мурату родила сина Мехмета[3].

Хасеки-султанија

уреди

Након ступања Мурата III на престо, Сафије се преселила са децом из палате у Маниси и настанила се у Топкапи-палати. Како је имала синове, Сафије је добила титулу Хасеки-султаније. Сафије је и током првих седам година Муратовог султаната наставила да буде једина наложница и једина жена у султановом животу, са којом је проводио већину времена[7]. Ово је створило љубомору и анимозитет између Муратове мајке, Валиде Нурбану-султаније према Сафије, што је довело до лоших односа међу њима[8]. Поред тога, Муратове сестре Исмихан и Гевхерхан су стале на мајчину страну и покушавале да дискредитују Сафије у султановим очима[3][9].

Прогонство

уреди

Како је 1581. године остао само један жив престолонаследник – Шехзаде Мехмед, Нурбану-султанија је вршила притисак на Мурата да узима друге конкубине из харема за добробит династије[10][3]. Након покушаја сексуалног односа са њима, који су били неуспели, из харема су почеле да се шире гласине да је султан импотентан[11]. Валиде-султанија и Муратове сестре су веровале да га је Сафије зачарала[2].

Како Мурат није могао да има односе ни са једном женом без са својом Хасеки-султанијом, за кога су се шириле приче да га Сафије преко вештица чини импотентним, Нурбану је, ослањајући се на гласине које је сама ширила, покушавала да убеди Мурата да прогна Сафије. Међутим, током 1582. године, Нурбану-султанија је успела да пресретне писмо које је било послато Сафији, које је Валиде-султанија показала султану Мурату, што је пољуљало његово поверење и љубав према Сафији, што је напослетку довело до њеног прогона у Стару палату[12].


Муратова сестра Исмихан му је поклонила две прелепе конкубине, које је он прихватио[13]. Султанија Исмихан је била љути противник Сафије султаније након своје мајке, јер је Сафије наручила убиство њеног супруга Мехмед-паше Соколовића 1579. године, којег је Сафије видела као највећу политичку претњу њеном успону. Верује се да је можда у томе учествовала и султанија Ајше Хумашах, да би њен супруг Шемси-бег постао Велики везир[14].

Повратак у Топкапи-палату и склапање брака

уреди

Током 1584. године, Сафије-султанија је помилована и вратила се у Топкапи-палату[15].Окакшавајућа околност за Сафије је била та што је Нурбану-султанија преминула у децембру 1583. године. Према неким изворима, Нурбану је неко време трована по Сафијином наређењу[16], а султанија Исмихан је умрла на порођају у августу 1585. године[17]. Могуће да је повод за помирење био када је у Маниси њихов син Мехмед добио прво дете – кћи[18].

Сафије је постављена на чело харема 1584. године[10]. Током овог периода, харемом су поред Сафије управљале Џанфеда-хатун и Разије-хатун , а ван палате јој је помагала кира Естер Хандали[19]. Поред њих, Сафијин велики присталица био је Газанфер-ага, главни евнух у харему.

Након Хурем-султаније и Нурбану-султаније, Сафије-султанија је такође успела да се уда за султана[20]. Мустафа Селаники је Сафије називао славном и поштованом законском супругом Сафије-хатун, из чега можемо закључити да јој је Мурат III дао слободу и ступио у законски брак са њом[21][22]. Амбасадор Лоренцо Бернардо је у октобру 1585. добио информацију од кире Естер Хандали да се спрема венчање Муратове ћерке султаније Ајше са везиром Ибрахим-пашом и да Сафије жели да се у исто време уда за Ајшиног оца[23]. Поред тога, султан Мурат и Сафије-султанија су примили дарове у децембру 1585. године поводом брака[24].

Политички утицај за време Мурата III

уреди

Мурат је поново разговарао о свим стварима са Сафије-султанијом и дозволио јој је да добије власт. Била је утицајна и моћна као Хасеки-султанија, нарочито након смрти Нурбану-султаније. Сафије више није била љубоморна на Мурата и затварала је очи пред телесним задовољствима султана; поред тога, држала га је неактивним и мешала се у процес политичког одлучивања наредних десет година[10][25]. Венецијански извештаји наводе да је након првобитне горчине, Сафије задржала своје достојанство и није показала љубомору према Муратовим конкубинама. Сафије је до тада можда била разочарана Муратом и била је заинтересована само за освајање власти и осигуравање престола за њеног јединог преживелог сина[26]. Није ни приближно као пре боравила у Главним одајама, чак му је и сама прибављала наложнице. Током Муратових последњих година, Сафије је поново постала његов једини пратилац.

Као што је Ђовани Моро известио 1590. године са ауторитетом који {Сафије} ужива као мајка принца, она повремено интервенише у државним пословима, иако је у томе веома поштована, и слуша је Његово Величанство које је сматра разумном и мудром. Током овог периода, Сафије је такође изградила сопствени систем оданих паша и почела да се урања у сваки кутак политике. Уз подршку главног евнуха, Газанфер-аге, све је лакше и лакше утицала на Муратове одлуке и добијала више моћи што је неким великим везирима чинило веома непријатно. Џанфеда-хатун јој је била десна рука у харему. Наравно, њен присталица је био Коџа Синан-паша , који је био велики везир у три мандата за време Муратове владавине. Уз то, гледала је да осигура лојалност њених највернијих паша удајом њених кћери за утицајне паше; њени зетови су били Ибрахим-паша, Ферхат-паша и Халил-паша, који су заузималои највише позиције у држави за време Муратове владавине. Сафије је наставила своју про-Венецијанску политику. Иако је на много начина могла да утиче на султана, није увек успевала да уобличи догађаје по свом укусу. Тако је, на пример, 1593. године покушала да убеди Мурата у корист енглеског амбасадора којег је фаворизовала. Међутим Мурад, једва слушајући, одбио је Сафијину понуду. Дакле, иако су њена моћ и утицај расли током Муратове владавине, султан јој је поставио и границе.

Пред крај владавине Мурата III, његов однос са најстаријим сином почео је да се погоршава, а шириле су се гласине да шехзаде Мехмед планира да отрује свог оца како би преузео престо. Осим тога, млетачки изасланици су известили да је Мурад био веома љубоморан на популарност свог сина међу становништвом, што је био један од разлога зашто је султан све ређе напуштао зидове палате. Сафије је почела да се плаши за живот свог сина и, према извештају из 1594. године, замолила је Мехмеда да се утиша, саветујући га да се посвети задовољствима[15].

Валиде султанија

уреди

Сафије-султанија је одиграла кључну улогу у догађајима који су уследили након смрти Мурада III средином јануара 1595. Сафије је 11 дана, док њен син Мехмед није стигао у престоницу, скривала султанову смрт, јер се плашила устанка[10]. Сафије је у међувремену послала њеног зета Ферхад-пашу и још једног пашу да доведу шехзаде Мехмета у престоницу[27].

Мехмед, који се вратио из Манисе, након сусрета са мајком, видео је тело свог оца и већ прве ноћи боравка у Топкапи-палати, уз подршку мајке, наредио је да се задави 19-оро његове полубраће[10]. Сама Сафије је добила титулу Валиде-султаније[28]. Доласком њеног сина на престо, Сафије је била никад јача[29].

Сафије-султанија је имала огроман утицај на свог сина[30][29] – од великог везира до шеик-ул-ислама, ни један званичник није добио и није изгубио функцију без Сафијиног мишљења[29]. Речено је да је Сафије-султанија потпуно преузела узде власти у своје руке и понашала се као да је „важећи падишах“[30]. Имала је велике приходе: у другој половини владавине Мехмеда III, Сафије је примала 3.000 акчи дневно. Сафије је имала још већи утицај на свог сина него на супруга, али не и потпуни[31].


Када је Мехмед III кренуо у поход на Угарску 1596. године, дао је својој мајци право да управља ризницом и државом[32]. Касније, Сафије је убедила свог сина да постави њеног зета Ибрахим-пашу, супруга њене ћерке Ајше на место великог везира[33].

Забележено је да је султан са својом мајком, женама, децом и сестрама провео сезону трешања 1598. године ван града због куге која је харала и однела животе четири сина Мехмета III[34].

Немири 1600-1603

уреди

Сакаоглу је написао да је Сафијино подмићивање достигло несагледиве размере, уз помоћ кире Естер Хандали и Есперанзе Малхи[35]. Резултат акција Валиде-султаније и њене пратње био је војни устанак 1. априла 1600. године, где су побуњеници захтевали главу кире Есперанзе Малхе и њених синова и немешање Валиде-султаније у државне послове. Кира је потражила уточиште у палати, али ни султан ни Мајка-султанија јој нису дозволили да уђе[36]. Да би смирила негативну реакцију људи усмерену на себе, Сафије је окривила своје зетове за побуну и осудила бруталан начин на који је убијена њена кира[37].На крају, било је могуће смирити побуњенике, али не захваљујући смакнућима, већ кроз тајну расподелу новца од стране Сафије-султаније вођама побуњеника[38].

Када је Ибрахим-паша умро 1601. године, Сафије је преудала своју кћи, удовицу Ибрахим-паше за Јемишчи Хасан-пашу, који је био Сафијин даљи рођак. Уз његову помоћ, као и помоћ другог зета Халил-паше, Сафије је наставила са коруптивним радњама[39].

Почетком 1603. поново су се побунили јаничари и спахије због корупције, мита и превисоких цена. Пошто је велики везир Хасан-паша био далеко од Истанбула, султан је за све окривио заменика великог везира Сатчи Хасан-пашу, који је смењен са положаја[39]. У то време побуњеници су већ хтели да свргну султана Мехмеда и поставе његовог сина Махмуда на престо; нису инсистирали на погубљењу Сафије-султаније, већ су тражили њен прогон. Истовремено су инсистирали на погубљењу њених оданих присталица, а султан им је учинио уступке[39]: из Сафијиног ужег круга погубљени су Газанфер-ага и Осман-ага[29]. Истовремено, у замену за укидање изгнанства своје мајке, султан је показао милост према побуњеницима[40]. Током нереда, сама Сафије-султанија је посматрала шта се дешава са осамљеног места у палати.

Сафије је након првих нереда априла 1600. године, по наређењу свог сина, протерана у Стару-палату, да би се након неколико дана вратила у Топкапи-палату. Након ових нових нереда 1603. године, Сафије је једва успела да избегне да буде поново протерана у Стару палату због захтева војника да је пошаљу што даље од палате, иако нису хтели њену смрт. Овај пут је накратко отишла у Једрене, док се ситуација не стабилизује[41].

Погубљење шехзаде Махмуда

уреди

После свих ових догађаја, Сафије је почела да губи поверење свог сина, које је успела да поврати само учешћем у погубљењу њеног унука Махмуда[29]. Сафије је била у веома непријатељским односима са мајком принца Махмуда, Хасеки Халиме-султанијом, јер је првенствено била забринута за интересе сопственог сина, султана, а не њених унучади. Сукоб између две генерације мајки најјасније илуструје оно што се догодило Махмуду и његовој мајци[42].

Шехзаде Махмуд, најстарији наследник, био је ватрени 18-годишњи младић који је још увек живео у Топкапију због побуна у Анатолији, па је његов полазак у санџак привремено одложен[43]. Осим тога, Мехмед је последњих година постао веома дебео и нездрав, па су му лекари забранили учешће у војним походима[42]. Махмуд, забринут због онога што се дешава, предложи да га отац именује за сердара и пошаље у Анадолију[43][44].

Пошто Сафије није волела мајку њеног унука Махмуда, упозорила је Мехмеда III да Халиме жели да њеног сина постави на престо[43]. Халиме-султанија се обратила шеику са питањем да ли ће њен син ступити на престо и када ће султан Мехмед умрети. Абдурезак-ага,који је био у служби Сафије, предао је Валиде-султанији и падишаху цедуљу са одговорима на ова питања. На комаду папира, писало је да ће за мање од шест месеци Мехмед III умрети, а Халимин син постати нови падишах[42]. Падишах је казнио његовог сина, наредивши да га бичују неколико дана, а затим га утамничио[43]. Махмудови и Халимини одговори приликом испитивања нису убедили султана да говоре истину, након чега је Мехмед затрачио од теолога фетву за његово погубљење. У ноћи 7. јуна 1603. године, шехзаде Махмуд је задављен, а Халиме-султанија протерана у Стари двор[45].

Погубљење Хасан-паше

уреди

Након погубљења шехзаде Махмуда, Сафије-султанија је била уверена да ни она ни њен син немају више непријатеља и да може да настави своју доминацију. Међутим, Јемишчи Хасан-паша је известио султана Мехмеда да Валиде-султанија обмањује падишаха, да је интересује само пуњење сопствене ризнице и предложио је да се Сафије-султанија протера из палате. Султан Мехмет је све испричао мајци. Она га је убедила да му је највећи непријатељ овај издајнички паша. Њени слуг, јањичари и шеик-ул-ислам потврдили су да је Хасан-паша издајник. Већ 4. октобра 1603. године, Јемишчи је смењен са места великог везира, и убрзо је погубљен.[46]

Смрт Мехмета III

уреди

Пророчанство које је неуспешно достављено Халиме-султанији се обистинило; Мехмед је умро у децембру 1603. године и наследио га је његов четрнаестогодишњи син Ахмет. Сафије је успела да остане у Топкапију непуне три недеље. Под инсистирањем Хандан-султаније — прогнана је у Стари двор у петак, 9. јануара 1604. године. Ово је био крај њене владавине, која је трајала 20 година[47].

Смрт

уреди

Сафије је умрла у јануару 1619[29]. Сахрањена је у Аја Софији, у гробници Мурата III. Пре њене смрти, довршена је изградња њене џамије у Каиру априла 1610. године.

 
Al-Malika Safiyya Mosque, Cairo (Exterior view)


Потомство

уреди

Сви венецијански амбасадори су извештавали да је султан Мурат осамнаест година (1564 — 1582) имао моногамну везу само са султанијом Сафије.[48][49][50][51][52] Сафије је за живота родила шесторо деце следећим редоследом:

Према редоследу, Сафије је родила:

  • Михримах-султанија (1564 — након 1618); најстарије десте својих родитеља. Удавана за живота шест пута.
  • Мехмед III (26. мај 1566 — 21. децембар 1603)
  • Ајше-султанија (1567 — 15. мај 1605); удавана три пута.
  • шехзаде Махмуд (11. јул 1568 — 1581);
  • Фатма-султанија (1575 — 1620); удавана пет пута.
  • Хумашах-султанија (1582 — након 1648); најмлађе дете својих родитеља. Удата фебруара 1605. године за Накаш Хасан-пашу и остатак живота је провела као удовица. Умрла је почетком владавине султана Мехмета IV.

Спољашње везе

уреди
турска султанија
  1. ^ а б Uluçay 2011, стр. 72.
  2. ^ а б в Sakaoğlu 2015, стр. 279.
  3. ^ а б в г Akyıldız 2008, стр. 472.
  4. ^ Амерички професор Лесли Пирс и италијански турколог Марија Педани потврђују ове наводе[1][2]
  5. ^ а б в Pedani 2000, стр. 11.
  6. ^ Стефан Герлах, у склопу делегације извештава ,,Жена падишаха султана Мурата је пореклом Босанка. Раније је била слушкиња покојног Ферхад-паше, чија ју је жена, која је сада удата за Мустафа-пашу, дала Мурату док је био шехзаде и санџакбег Манисе[3]
  7. ^ Стефан Герлах током 1577. године извештава „Султан Мурат воли да слуша музику и гледа разне представе. Скоро сваког дана вешти јеврејски музичари, разни акробати и циркуски извођачи приређивали су представе у палати. Ове представе су посматрале и супруга падишаха, султанија, и његова деца... Ова султанија се, као и друге харемске жене, облачила исто као и свака Туркиња. Једина разлика је била што је на врату и прстима имала накит са драгим камењем. А на глави јој је дијадема, у складу са њеним статусом.“[4]
  8. ^ Првих неколико година, чак и ако је било тензија у харему, није било отвореног рата између Нурбану и Сафије. Међутим, Сафије је настојала да стекне политичку моћ, што је за мајку принчева био потпуно логичан потез. Међутим, Нурбану-султанији су сметале Сафијине тежње у политичком животу, као и њен утицај на Мурата, па је у Сафији видела претњу њеном утицају на Династију, породицу и Мурата.[5]
  9. ^ Поред султаније Хумашах, Сафије је имала пријатеље и савезнике и у султанији Михримах[6], као и у њеној ћеркци султанији Ајше, са којом је Сафије-султанија формирала политички савез који је био против Нурбану-султаније и њених присталица.
  10. ^ а б в г д Sakaoğlu 2015, стр. 281.
  11. ^ Felek, Özgen. (2010). Re-creating image and identity: Dreams and visions as a means of Murad III's self-fashioning. PhD Thesis. University of Michigan. Ann Arbor: ProQuest/UMI. (Publication No. 3441203).
  12. ^ Према писањима, Нурбану је пресрела писмо супруге Сулејман-чавуша, исцелитељице, која се Сафији најпре жалила да јој је Мајка-султанија забранила да се виђа са њом. Поред тога, напомиње да је припремила афродизијак за султана, што је негирало чињеницу да Сафије-султанија врши магијске обреде над Муратом. Нурбану-султанија је показала ово писмо свом сину-султану. Прочитавши писмо, султан Мурат се, поовређен својом мушкошћу, разбеснео и дозволио мајци да изврши испитивање у циљу сазнавања истине. Валиде-султанија је злоупотребила поверење које јој је указао син, где је Нурбану наредила Газанфер-аги и другим оданим евнусима да утамниче и муче робиње које су биле у служби Хасеки-султаније. На крају је и сам султан наредио својој мајци да отпреми Сафије и њене две млађе кћери у стари двор.[7]
  13. ^ Pedani 2000, стр. 13.
  14. ^ Pinar Kayaalp (9. 4. 2018). The Empress Nurbanu and Ottoman Politics in the Sixteenth Century: Building the Atik Valide. Taylor & Francis. стр. 32, 45 n. 125. ISBN 978-1-351-59661-9. 
  15. ^ а б Peirce 1993, стр. 97.
  16. ^ Alphonse de Lamartine, History of Turkey (translated from the French) (D. Appleton and Company, 1855) p. 82.
  17. ^ Uluçay 2011, стр. 69.
  18. ^ P. Naratovich, Relazioni degli stati europei lette al Senato dagli ambasciatori Veneti nel secolo decimosettimo, Venezia, 1866, Vol. X, pag. 38
  19. ^ Ове жене су контролисале шта се дешавало у палати и ван ње и узимале мито за сва питања која су зависила од палате. Док је Џанфеда одвлачила пажњу падишаха лепим конкубинама, Разије-хатун, супруга Јахја-ефендије, постала је саветница Сафије-султаније, а за Мурада III је вршила гатање и тумачила будућност[8]
  20. ^ Alderson 1956, table XXXII (note 3).
  21. ^ Sakaoğlu 2015, стр. 280.
  22. ^ Peirce 1993, стр. 94.
  23. ^ Pedani 2000, стр. 18.
  24. ^ Pedani 2000, стр. 18–19.
  25. ^ Uluçay 2011, стр. 73.
  26. ^ Peirce 1993, стр. 95.
  27. ^ Сафије-султанија није могла да сачува Муратову смрт у апсолутној тајности: венецијански изасланик Марко Вениер је написао да су се гласине прошириле палатом и убрзо допрле до ушију мајки других принчева. Чак је Сафије наредила погубљење неколико људи који су знали за султанову смрт[9]
  28. ^ Alderson 1956, стр. 117.
  29. ^ а б в г д ђ Akyıldız 2008, стр. 473.
  30. ^ а б Sakaoğlu 2015, стр. 282.
  31. ^ Kада је султан Мехмет 1595. године осудио на смрт великог везира Сердар Ферхат-пашу, који је био ожењен његовом сестром, Сафије је молила сина да одустане од замисли да погуби Ферхат-пашу и поштеди га. Сам Ферхат-паша је био омиљени зет Сафије-султаније, кога је планирала да врати на место Великог везира. Међутим, Сафијин други зет, Ибрахим-паша, хтео је по сваку цену да се домогне места Великог везира. Ухвативши Ферхат-пашу на његовој фатми у Ливтрофу где се скривао, затворио га је у тврђаву Једикуле где је три дана касније задављен.[10]
  32. ^ Sakaoğlu 2015, стр. 283.
  33. ^ Именовање Ибрахим-паше на главно место царства није било сасвим успешно: секретар британског амбасадора је написао да је једном из палате Сафије видела неколико чамаца на Босфору како одлазе. Валиде султанија је послала слугу да сазна шта се дешава, и речено јој је да везир протерује проститутке. Незадовољна Сафије је укорила свог зета и обавестила га да га је њен син оставио да управља градом, а не да истребљује жене.[11]
  34. ^ Peirce 1993, стр. 194.
  35. ^ Sakaoğlu 2015, стр. 284.
  36. ^ Историчар Мустафа Наима је написао: „Проклети примаоци мита су убијени, одсечене су им гениталије и руке које су примале мито, и приковани су на врата оних високих званичника који су са њима сарађивали. Хенри Лело је написао: „На комаду меса закуцаном на врата Ахизаде Абдулхалим-ефендије, захваљујући наклоности и покровитељству Валиде-султаније, писало је: „Хеј, мула! Пољуби још једном руку коју си пољубио много пута!“ Путник Џон Сандерсон, који је био сведок ових догађаја, написао је да је Кира, коју он назива „Јеврејком“, убијена, а да је њено тело бачено на Атмејдану да га је поједу пси, а њену главу и остале делове тела су спахије ставили на копља и носили по граду да би сви, а посебно Јевреји, могли да је виде. Штавише, на овај начин спахије су хтели да искажу свој бес Валиде-султанији, јер је убијена Јеврејка давала мито за Сафије.[12][13][14]
  37. ^ Пирс је приметио да је у стварности Сафије оптужила Ибрахим-пашу и Халил-пашу само из разлога што нису могли да заштите њене интересе и њену киру од побуњеника [15]
  38. ^ Sakaoğlu 2015, стр. 286–287.
  39. ^ а б в Sakaoğlu 2015, стр. 287.
  40. ^ Sakaoğlu 2015, стр. 287–288.
  41. ^ Peirce 1993, стр. 242.
  42. ^ а б в Peirce 1993, стр. 232.
  43. ^ а б в г Sakaoğlu 2015, стр. 288.
  44. ^ Шехзаде Ахмед, са којим је Махмуд делио своје жеље, упозорио је Махмуда на непромишљене поступке, јер је видео да је његов отац све више узнемирен због свог најстаријег сина, али Махмуд није слушао. Сам султан се плашио да би младост његовог сина могла окренути побуњенике против њега, а да би сам Махмуд свргнуо свог оца[16]
  45. ^ Peirce 1993, стр. 126–127.
  46. ^ Sakaoğlu 2015, стр. 288–289.
  47. ^ Контарини је известио 17. јануара 1604. године: ,,Мајка-султанија султана Мехмеда је неповратно напустила харем на неописиву утеху свима, али са бескрајним сузама и нарицањем које су се чуле улицама док је кочијом ишла до Старог двора, проклињући султана и слутећи му свако зло. Истовремено, са њом је у великом броју отправљена њена пратња, које су пре одласка, из презира, разбиле све прозоре на одајама у којима су живеле и починиле још неколико тешких радњи, што је довело да велики везир уђе у харем, што је била тако необична појава, да би издао налог за поправку.[17]
  48. ^ Sakaoğlu, Necdet (2008). Bu mülkün kadın sultanları: valide sultanlar, hatunlar, hasekiler, kadınefendiler, sultanefendiler. Oğlak bilimsel kitaplar. İstanbul: Oğlak Yayıncılık ve Reklamcılık. ISBN 978-975-329-623-6. 
  49. ^ Peirce 1993.
  50. ^ Baki Tezcan - The Debut of Kosem Sultan’s Political Career (2008)
  51. ^ Uluçay, Mustafa Çağatay (2011). Padişahların kadınları ve kızları. Ankara, Ötüken.
  52. ^ Alderson 1956, Table XXXI et seq..