Википедија

Sultanija Safije

Safije-sultanija (tur. Safiye Sultan) bila je Valide-sultanija Osmanskog carstva, supruga sultana Murata III i majka sultana Mehmeta III.

Sultanija Safije
Portret Safije-sultanije
Lični podaci
Datum rođenja12 Jun 1548
Mesto rođenjaAlbanija,
Datum smrti1621.(1621-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (70/71 god.)
Mesto smrtiIstanbul, Osmansko carstvo
GrobAja Sofija
Porodica
SupružnikMurat III
PotomstvoMehmed III
4 sina i 4 kćeri
sultanija Osmanskog carstva
PrethodnikNurbanu
NaslednikHandan
Haseki-sultanija (1575-1595)
Valide-sultanija (1595-1604)

Poreklo i odrastanje uredi

Procenjuje se da je Safije rođena oko 1550. godine[1].

Sakaoglu i Ulučaj primećuju da je široko rasprostranjeno da je Safije bila poreklom iz venecijanske plemićke porodice Bafo[2], koju su zarobili turski pirati[3]. Međutim, venecijanski izveštaji iz tog vremena upućuju da je Safije bila Albanka iz sela Rezi u Dukađinskoj visoravni[4].

Safije je kao robinja prodata Ferhad-paši, suprugu ćerke šehzade Mehmeda, sultaniji Humašah, u čijoj je Safije bila službi[5]. Veruje se da je sama unuka Sulejmana Veličanstvenog zaslužna za Safijin odgoj[5][6].

Miljenica sultana Murata uredi

Tokom 1563. godine, sultanija Humašah je poslala Safije kao dar princu Muratu u Manisi[5]. Ulučaj izveštava da je Safije tada imala petnaest godina[1]. Safije se istakla svojim manirima koje je naučena u domaćinstvu sultanije Humašah, kao i izuzetnom lepotom i inteligencijom[2]. Murat je bio toliko očaran njome da, kao šehzade, nije gledao druge konkubine tokom celog boravka u Manisi. Dobila je status sultanije kada je u maju 1566. godine Muratu rodila sina Mehmeta[3].

Haseki-sultanija uredi

Nakon stupanja Murata III na presto, Safije se preselila sa decom iz palate u Manisi i nastanila se u Topkapi-palati. Kako je imala sinove, Safije je dobila titulu Haseki-sultanije. Safije je i tokom prvih sedam godina Muratovog sultanata nastavila da bude jedina naložnica i jedina žena u sultanovom životu, sa kojom je provodio većinu vremena[7]. Ovo je stvorilo ljubomoru i animozitet između Muratove majke, Valide Nurbanu-sultanije prema Safije, što je dovelo do loših odnosa među njima[8]. Pored toga, Muratove sestre Ismihan i Gevherhan su stale na majčinu stranu i pokušavale da diskredituju Safije u sultanovim očima[3][9].

Progonstvo uredi

Kako je 1581. godine ostao samo jedan živ prestolonaslednik – Šehzade Mehmed, Nurbanu-sultanija je vršila pritisak na Murata da uzima druge konkubine iz harema za dobrobit dinastije[10][3]. Nakon pokušaja seksualnog odnosa sa njima, koji su bili neuspeli, iz harema su počele da se šire glasine da je sultan impotentan[11]. Valide-sultanija i Muratove sestre su verovale da ga je Safije začarala[2].

Kako Murat nije mogao da ima odnose ni sa jednom ženom bez sa svojom Haseki-sultanijom, za koga su se širile priče da ga Safije preko veštica čini impotentnim, Nurbanu je, oslanjajući se na glasine koje je sama širila, pokušavala da ubedi Murata da progna Safije. Međutim, tokom 1582. godine, Nurbanu-sultanija je uspela da presretne pismo koje je bilo poslato Safiji, koje je Valide-sultanija pokazala sultanu Muratu, što je poljuljalo njegovo poverenje i ljubav prema Safiji, što je naposletku dovelo do njenog progona u Staru palatu[12].


Muratova sestra Ismihan mu je poklonila dve prelepe konkubine, koje je on prihvatio[13]. Sultanija Ismihan je bila ljuti protivnik Safije sultanije nakon svoje majke, jer je Safije naručila ubistvo njenog supruga Mehmed-paše Sokolovića 1579. godine, kojeg je Safije videla kao najveću političku pretnju njenom usponu. Veruje se da je možda u tome učestvovala i sultanija Ajše Humašah, da bi njen suprug Šemsi-beg postao Veliki vezir[14].

Povratak u Topkapi-palatu i sklapanje braka uredi

Tokom 1584. godine, Safije-sultanija je pomilovana i vratila se u Topkapi-palatu[15].Okakšavajuća okolnost za Safije je bila ta što je Nurbanu-sultanija preminula u decembru 1583. godine. Prema nekim izvorima, Nurbanu je neko vreme trovana po Safijinom naređenju[16], a sultanija Ismihan je umrla na porođaju u avgustu 1585. godine[17]. Moguće da je povod za pomirenje bio kada je u Manisi njihov sin Mehmed dobio prvo dete – kći[18].

Safije je postavljena na čelo harema 1584. godine[10]. Tokom ovog perioda, haremom su pored Safije upravljale Džanfeda-hatun i Razije-hatun , a van palate joj je pomagala kira Ester Handali[19]. Pored njih, Safijin veliki pristalica bio je Gazanfer-aga, glavni evnuh u haremu.

Nakon Hurem-sultanije i Nurbanu-sultanije, Safije-sultanija je takođe uspela da se uda za sultana[20]. Mustafa Selaniki je Safije nazivao slavnom i poštovanom zakonskom suprugom Safije-hatun, iz čega možemo zaključiti da joj je Murat III dao slobodu i stupio u zakonski brak sa njom[21][22]. Ambasador Lorenco Bernardo je u oktobru 1585. dobio informaciju od kire Ester Handali da se sprema venčanje Muratove ćerke sultanije Ajše sa vezirom Ibrahim-pašom i da Safije želi da se u isto vreme uda za Ajšinog oca[23]. Pored toga, sultan Murat i Safije-sultanija su primili darove u decembru 1585. godine povodom braka[24].

Politički uticaj za vreme Murata III uredi

Murat je ponovo razgovarao o svim stvarima sa Safije-sultanijom i dozvolio joj je da dobije vlast. Bila je uticajna i moćna kao Haseki-sultanija, naročito nakon smrti Nurbanu-sultanije. Safije više nije bila ljubomorna na Murata i zatvarala je oči pred telesnim zadovoljstvima sultana; pored toga, držala ga je neaktivnim i mešala se u proces političkog odlučivanja narednih deset godina[10][25]. Venecijanski izveštaji navode da je nakon prvobitne gorčine, Safije zadržala svoje dostojanstvo i nije pokazala ljubomoru prema Muratovim konkubinama. Safije je do tada možda bila razočarana Muratom i bila je zainteresovana samo za osvajanje vlasti i osiguravanje prestola za njenog jedinog preživelog sina[26]. Nije ni približno kao pre boravila u Glavnim odajama, čak mu je i sama pribavljala naložnice. Tokom Muratovih poslednjih godina, Safije je ponovo postala njegov jedini pratilac.

Kao što je Đovani Moro izvestio 1590. godine sa autoritetom koji {Safije} uživa kao majka princa, ona povremeno interveniše u državnim poslovima, iako je u tome veoma poštovana, i sluša je Njegovo Veličanstvo koje je smatra razumnom i mudrom. Tokom ovog perioda, Safije je takođe izgradila sopstveni sistem odanih paša i počela da se uranja u svaki kutak politike. Uz podršku glavnog evnuha, Gazanfer-age, sve je lakše i lakše uticala na Muratove odluke i dobijala više moći što je nekim velikim vezirima činilo veoma neprijatno. Džanfeda-hatun joj je bila desna ruka u haremu. Naravno, njen pristalica je bio Kodža Sinan-paša , koji je bio veliki vezir u tri mandata za vreme Muratove vladavine. Uz to, gledala je da osigura lojalnost njenih najvernijih paša udajom njenih kćeri za uticajne paše; njeni zetovi su bili Ibrahim-paša, Ferhat-paša i Halil-paša, koji su zauzimaloi najviše pozicije u državi za vreme Muratove vladavine. Safije je nastavila svoju pro-Venecijansku politiku. Iako je na mnogo načina mogla da utiče na sultana, nije uvek uspevala da uobliči događaje po svom ukusu. Tako je, na primer, 1593. godine pokušala da ubedi Murata u korist engleskog ambasadora kojeg je favorizovala. Međutim Murad, jedva slušajući, odbio je Safijinu ponudu. Dakle, iako su njena moć i uticaj rasli tokom Muratove vladavine, sultan joj je postavio i granice.

Pred kraj vladavine Murata III, njegov odnos sa najstarijim sinom počeo je da se pogoršava, a širile su se glasine da šehzade Mehmed planira da otruje svog oca kako bi preuzeo presto. Osim toga, mletački izaslanici su izvestili da je Murad bio veoma ljubomoran na popularnost svog sina među stanovništvom, što je bio jedan od razloga zašto je sultan sve ređe napuštao zidove palate. Safije je počela da se plaši za život svog sina i, prema izveštaju iz 1594. godine, zamolila je Mehmeda da se utiša, savetujući ga da se posveti zadovoljstvima[15].

Valide sultanija uredi

Safije-sultanija je odigrala ključnu ulogu u događajima koji su usledili nakon smrti Murada III sredinom januara 1595. Safije je 11 dana, dok njen sin Mehmed nije stigao u prestonicu, skrivala sultanovu smrt, jer se plašila ustanka[10]. Safije je u međuvremenu poslala njenog zeta Ferhad-pašu i još jednog pašu da dovedu šehzade Mehmeta u prestonicu[27].

Mehmed, koji se vratio iz Manise, nakon susreta sa majkom, video je telo svog oca i već prve noći boravka u Topkapi-palati, uz podršku majke, naredio je da se zadavi 19-oro njegove polubraće[10]. Sama Safije je dobila titulu Valide-sultanije[28]. Dolaskom njenog sina na presto, Safije je bila nikad jača[29].

Safije-sultanija je imala ogroman uticaj na svog sina[30][29] – od velikog vezira do šeik-ul-islama, ni jedan zvaničnik nije dobio i nije izgubio funkciju bez Safijinog mišljenja[29]. Rečeno je da je Safije-sultanija potpuno preuzela uzde vlasti u svoje ruke i ponašala se kao da je „važeći padišah“[30]. Imala je velike prihode: u drugoj polovini vladavine Mehmeda III, Safije je primala 3.000 akči dnevno. Safije je imala još veći uticaj na svog sina nego na supruga, ali ne i potpuni[31].


Kada je Mehmed III krenuo u pohod na Ugarsku 1596. godine, dao je svojoj majci pravo da upravlja riznicom i državom[32]. Kasnije, Safije je ubedila svog sina da postavi njenog zeta Ibrahim-pašu, supruga njene ćerke Ajše na mesto velikog vezira[33].

Zabeleženo je da je sultan sa svojom majkom, ženama, decom i sestrama proveo sezonu trešanja 1598. godine van grada zbog kuge koja je harala i odnela živote četiri sina Mehmeta III[34].

Nemiri 1600-1603 uredi

Sakaoglu je napisao da je Safijino podmićivanje dostiglo nesagledive razmere, uz pomoć kire Ester Handali i Esperanze Malhi[35]. Rezultat akcija Valide-sultanije i njene pratnje bio je vojni ustanak 1. aprila 1600. godine, gde su pobunjenici zahtevali glavu kire Esperanze Malhe i njenih sinova i nemešanje Valide-sultanije u državne poslove. Kira je potražila utočište u palati, ali ni sultan ni Majka-sultanija joj nisu dozvolili da uđe[36]. Da bi smirila negativnu reakciju ljudi usmerenu na sebe, Safije je okrivila svoje zetove za pobunu i osudila brutalan način na koji je ubijena njena kira[37].Na kraju, bilo je moguće smiriti pobunjenike, ali ne zahvaljujući smaknućima, već kroz tajnu raspodelu novca od strane Safije-sultanije vođama pobunjenika[38].

Kada je Ibrahim-paša umro 1601. godine, Safije je preudala svoju kći, udovicu Ibrahim-paše za Jemišči Hasan-pašu, koji je bio Safijin dalji rođak. Uz njegovu pomoć, kao i pomoć drugog zeta Halil-paše, Safije je nastavila sa koruptivnim radnjama[39].

Početkom 1603. ponovo su se pobunili janičari i spahije zbog korupcije, mita i previsokih cena. Pošto je veliki vezir Hasan-paša bio daleko od Istanbula, sultan je za sve okrivio zamenika velikog vezira Satči Hasan-pašu, koji je smenjen sa položaja[39]. U to vreme pobunjenici su već hteli da svrgnu sultana Mehmeda i postave njegovog sina Mahmuda na presto; nisu insistirali na pogubljenju Safije-sultanije, već su tražili njen progon. Istovremeno su insistirali na pogubljenju njenih odanih pristalica, a sultan im je učinio ustupke[39]: iz Safijinog užeg kruga pogubljeni su Gazanfer-aga i Osman-aga[29]. Istovremeno, u zamenu za ukidanje izgnanstva svoje majke, sultan je pokazao milost prema pobunjenicima[40]. Tokom nereda, sama Safije-sultanija je posmatrala šta se dešava sa osamljenog mesta u palati.

Safije je nakon prvih nereda aprila 1600. godine, po naređenju svog sina, proterana u Staru-palatu, da bi se nakon nekoliko dana vratila u Topkapi-palatu. Nakon ovih novih nereda 1603. godine, Safije je jedva uspela da izbegne da bude ponovo proterana u Staru palatu zbog zahteva vojnika da je pošalju što dalje od palate, iako nisu hteli njenu smrt. Ovaj put je nakratko otišla u Jedrene, dok se situacija ne stabilizuje[41].

Pogubljenje šehzade Mahmuda uredi

Posle svih ovih događaja, Safije je počela da gubi poverenje svog sina, koje je uspela da povrati samo učešćem u pogubljenju njenog unuka Mahmuda[29]. Safije je bila u veoma neprijateljskim odnosima sa majkom princa Mahmuda, Haseki Halime-sultanijom, jer je prvenstveno bila zabrinuta za interese sopstvenog sina, sultana, a ne njenih unučadi. Sukob između dve generacije majki najjasnije ilustruje ono što se dogodilo Mahmudu i njegovoj majci[42].

Šehzade Mahmud, najstariji naslednik, bio je vatreni 18-godišnji mladić koji je još uvek živeo u Topkapiju zbog pobuna u Anatoliji, pa je njegov polazak u sandžak privremeno odložen[43]. Osim toga, Mehmed je poslednjih godina postao veoma debeo i nezdrav, pa su mu lekari zabranili učešće u vojnim pohodima[42]. Mahmud, zabrinut zbog onoga što se dešava, predloži da ga otac imenuje za serdara i pošalje u Anadoliju[43][44].

Pošto Safije nije volela majku njenog unuka Mahmuda, upozorila je Mehmeda III da Halime želi da njenog sina postavi na presto[43]. Halime-sultanija se obratila šeiku sa pitanjem da li će njen sin stupiti na presto i kada će sultan Mehmed umreti. Abdurezak-aga,koji je bio u službi Safije, predao je Valide-sultaniji i padišahu cedulju sa odgovorima na ova pitanja. Na komadu papira, pisalo je da će za manje od šest meseci Mehmed III umreti, a Halimin sin postati novi padišah[42]. Padišah je kaznio njegovog sina, naredivši da ga bičuju nekoliko dana, a zatim ga utamničio[43]. Mahmudovi i Halimini odgovori prilikom ispitivanja nisu ubedili sultana da govore istinu, nakon čega je Mehmed zatračio od teologa fetvu za njegovo pogubljenje. U noći 7. juna 1603. godine, šehzade Mahmud je zadavljen, a Halime-sultanija proterana u Stari dvor[45].

Pogubljenje Hasan-paše uredi

Nakon pogubljenja šehzade Mahmuda, Safije-sultanija je bila uverena da ni ona ni njen sin nemaju više neprijatelja i da može da nastavi svoju dominaciju. Međutim, Jemišči Hasan-paša je izvestio sultana Mehmeda da Valide-sultanija obmanjuje padišaha, da je interesuje samo punjenje sopstvene riznice i predložio je da se Safije-sultanija protera iz palate. Sultan Mehmet je sve ispričao majci. Ona ga je ubedila da mu je najveći neprijatelj ovaj izdajnički paša. Njeni slug, janjičari i šeik-ul-islam potvrdili su da je Hasan-paša izdajnik. Već 4. oktobra 1603. godine, Jemišči je smenjen sa mesta velikog vezira, i ubrzo je pogubljen.[46]

Smrt Mehmeta III uredi

Proročanstvo koje je neuspešno dostavljeno Halime-sultaniji se obistinilo; Mehmed je umro u decembru 1603. godine i nasledio ga je njegov četrnaestogodišnji sin Ahmet. Safije je uspela da ostane u Topkapiju nepune tri nedelje. Pod insistiranjem Handan-sultanije — prognana je u Stari dvor u petak, 9. januara 1604. godine. Ovo je bio kraj njene vladavine, koja je trajala 20 godina[47].

Smrt uredi

Safije je umrla u januaru 1619[29]. Sahranjena je u Aja Sofiji, u grobnici Murata III. Pre njene smrti, dovršena je izgradnja njene džamije u Kairu aprila 1610. godine.

 
Al-Malika Safiyya Mosque, Cairo (Exterior view)


Potomstvo uredi

Svi venecijanski ambasadori su izveštavali da je sultan Murat osamnaest godina (1564 — 1582) imao monogamnu vezu samo sa sultanijom Safije.[48][49][50][51][52] Safije je rodila za života tačno devetoro dece sledećim redosledom:

Prema redosledu, Safije je rodila:

  • Mihrimah-sultanija (1564 — nakon 1618); najstarije deste svojih roditelja. Udavana za života šest puta.
  • Mehmed III (26. maj 1566 — 21. decembar 1603)
  • šehzade Sulejman (1567 — 25. maj 1577); umro tokom epidemije.
  • Ajše-sultanija (1568 — 15. maj 1605); udavana tri puta.
  • šehzade Mahmud (11. jul 1572 — 1581);
  • šehzade Osman (1573 — 1574); umro u Manisi.
  • Fatma-sultanija (1575 — 1620); udavana pet puta.
  • šehzade Selim (8. januar 1579 — 1580); umro zbog slabog zdravlja.
  • Humašah-sultanija (1582 — nakon 1648); najmlađe dete svojih roditelja. Udata februara 1605. godine za Nakaš Hasan-pašu i ostatak života je provela kao udovica. Umrla je početkom vladavine sultana Mehmeta IV.
Sinovi

Murat III, za razliku od svog oca, nije imao jednog, već tri sina sa Safije pre stupanja na presto. Lesli Pirs navodi da je Safije imala 1573. godine četiri sina, ali je šehzade Osman umro nakon godinu dana od rođenja[26]. Marija Pedani navodi da su ambasadori zabeležili 1575. godine da su videli Safijina dva sina, šehzade Mehmeta od 9 godina i šehzade Sulejmana od 8 godina[53]. Safijin sin Sulejman je umro 25. maja 1577. godine.[54]Greška kod citiranja: Zatvara </ref> koji nedostaje <ref> oznaci. [55]. Venecijanski izveštaj iz 1584. godine potvrđuje da je Safije-sultanija imala samo jednog sina — šehzade Mehmeda, dodajući da je pored njega imala još četiri sina, koja su umrla u detinjstvu[56].


Kćeri

Ulučaj navodi da je Safije imala samo jednu ćerku Ajše[57], dok Alderson tvrdi da je Safije imala dve kćeri — Ajše i Fatmu[58]. Međutim, Sakaoglu potvrđuje da su Ajše i Fatma bile rođene sestre sultana Mehmeta[59][60], dodaje da je Safije imala još jednu ćerku — najstariju Mihrimah[61], dok Sureja navodi da je Safije imala i četvrtu kći — najmlađu Humašah[62].

Spoljašnje veze uredi

turska sultanija
  1. ^ a b Uluçay 2011, str. 72.
  2. ^ a b v Sakaoğlu 2015, str. 279.
  3. ^ a b v g Akyıldız 2008, str. 472.
  4. ^ Američki profesor Lesli Pirs i italijanski turkolog Marija Pedani potvrđuju ove navode[1][2]
  5. ^ a b v Pedani 2000, str. 11.
  6. ^ Stefan Gerlah, u sklopu delegacije izveštava ,,Žena padišaha sultana Murata je poreklom Bosanka. Ranije je bila sluškinja pokojnog Ferhad-paše, čija ju je žena, koja je sada udata za Mustafa-pašu, dala Muratu dok je bio šehzade i sandžakbeg Manise[3]
  7. ^ Stefan Gerlah tokom 1577. godine izveštava „Sultan Murat voli da sluša muziku i gleda razne predstave. Skoro svakog dana vešti jevrejski muzičari, razni akrobati i cirkuski izvođači priređivali su predstave u palati. Ove predstave su posmatrale i supruga padišaha, sultanija, i njegova deca... Ova sultanija se, kao i druge haremske žene, oblačila isto kao i svaka Turkinja. Jedina razlika je bila što je na vratu i prstima imala nakit sa dragim kamenjem. A na glavi joj je dijadema, u skladu sa njenim statusom.“[4]
  8. ^ Prvih nekoliko godina, čak i ako je bilo tenzija u haremu, nije bilo otvorenog rata između Nurbanu i Safije. Međutim, Safije je nastojala da stekne političku moć, što je za majku prinčeva bio potpuno logičan potez. Međutim, Nurbanu-sultaniji su smetale Safijine težnje u političkom životu, kao i njen uticaj na Murata, pa je u Safiji videla pretnju njenom uticaju na Dinastiju, porodicu i Murata.[5]
  9. ^ Pored sultanije Humašah, Safije je imala prijatelje i saveznike i u sultaniji Mihrimah[6], kao i u njenoj ćerkci sultaniji Ajše, sa kojom je Safije-sultanija formirala politički savez koji je bio protiv Nurbanu-sultanije i njenih pristalica.
  10. ^ a b v g d Sakaoğlu 2015, str. 281.
  11. ^ Felek, Özgen. (2010). Re-creating image and identity: Dreams and visions as a means of Murad III's self-fashioning. PhD Thesis. University of Michigan. Ann Arbor: ProQuest/UMI. (Publication No. 3441203).
  12. ^ Prema pisanjima, Nurbanu je presrela pismo supruge Sulejman-čavuša, isceliteljice, koja se Safiji najpre žalila da joj je Majka-sultanija zabranila da se viđa sa njom. Pored toga, napominje da je pripremila afrodizijak za sultana, što je negiralo činjenicu da Safije-sultanija vrši magijske obrede nad Muratom. Nurbanu-sultanija je pokazala ovo pismo svom sinu-sultanu. Pročitavši pismo, sultan Murat se, poovređen svojom muškošću, razbesneo i dozvolio majci da izvrši ispitivanje u cilju saznavanja istine. Valide-sultanija je zloupotrebila poverenje koje joj je ukazao sin, gde je Nurbanu naredila Gazanfer-agi i drugim odanim evnusima da utamniče i muče robinje koje su bile u službi Haseki-sultanije. Na kraju je i sam sultan naredio svojoj majci da otpremi Safije i njene dve mlađe kćeri u stari dvor.[7]
  13. ^ Pedani 2000, str. 13.
  14. ^ Pinar Kayaalp (9. 4. 2018). The Empress Nurbanu and Ottoman Politics in the Sixteenth Century: Building the Atik Valide. Taylor & Francis. str. 32, 45 n. 125. ISBN 978-1-351-59661-9. 
  15. ^ a b Peirce 1993, str. 97.
  16. ^ Alphonse de Lamartine, History of Turkey (translated from the French) (D. Appleton and Company, 1855) p. 82.
  17. ^ Uluçay 2011, str. 69.
  18. ^ P. Naratovich, Relazioni degli stati europei lette al Senato dagli ambasciatori Veneti nel secolo decimosettimo, Venezia, 1866, Vol. X, pag. 38
  19. ^ Ove žene su kontrolisale šta se dešavalo u palati i van nje i uzimale mito za sva pitanja koja su zavisila od palate. Dok je Džanfeda odvlačila pažnju padišaha lepim konkubinama, Razije-hatun, supruga Jahja-efendije, postala je savetnica Safije-sultanije, a za Murada III je vršila gatanje i tumačila budućnost[8]
  20. ^ Alderson 1956, table XXXII (note 3).
  21. ^ Sakaoğlu 2015, str. 280.
  22. ^ Peirce 1993, str. 94.
  23. ^ Pedani 2000, str. 18.
  24. ^ Pedani 2000, str. 18–19.
  25. ^ Uluçay 2011, str. 73.
  26. ^ a b Peirce 1993, str. 95.
  27. ^ Safije-sultanija nije mogla da sačuva Muratovu smrt u apsolutnoj tajnosti: venecijanski izaslanik Marko Venier je napisao da su se glasine proširile palatom i ubrzo doprle do ušiju majki drugih prinčeva. Čak je Safije naredila pogubljenje nekoliko ljudi koji su znali za sultanovu smrt[9]
  28. ^ Alderson 1956, str. 117.
  29. ^ a b v g d đ Akyıldız 2008, str. 473.
  30. ^ a b Sakaoğlu 2015, str. 282.
  31. ^ Kada je sultan Mehmet 1595. godine osudio na smrt velikog vezira Serdar Ferhat-pašu, koji je bio oženjen njegovom sestrom, Safije je molila sina da odustane od zamisli da pogubi Ferhat-pašu i poštedi ga. Sam Ferhat-paša je bio omiljeni zet Safije-sultanije, koga je planirala da vrati na mesto Velikog vezira. Međutim, Safijin drugi zet, Ibrahim-paša, hteo je po svaku cenu da se domogne mesta Velikog vezira. Uhvativši Ferhat-pašu na njegovoj fatmi u Livtrofu gde se skrivao, zatvorio ga je u tvrđavu Jedikule gde je tri dana kasnije zadavljen.[10]
  32. ^ Sakaoğlu 2015, str. 283.
  33. ^ Imenovanje Ibrahim-paše na glavno mesto carstva nije bilo sasvim uspešno: sekretar britanskog ambasadora je napisao da je jednom iz palate Safije videla nekoliko čamaca na Bosforu kako odlaze. Valide sultanija je poslala slugu da sazna šta se dešava, i rečeno joj je da vezir proteruje prostitutke. Nezadovoljna Safije je ukorila svog zeta i obavestila ga da ga je njen sin ostavio da upravlja gradom, a ne da istrebljuje žene.[11]
  34. ^ Peirce 1993, str. 194.
  35. ^ Sakaoğlu 2015, str. 284.
  36. ^ Istoričar Mustafa Naima je napisao: „Prokleti primaoci mita su ubijeni, odsečene su im genitalije i ruke koje su primale mito, i prikovani su na vrata onih visokih zvaničnika koji su sa njima sarađivali. Henri Lelo je napisao: „Na komadu mesa zakucanom na vrata Ahizade Abdulhalim-efendije, zahvaljujući naklonosti i pokroviteljstvu Valide-sultanije, pisalo je: „Hej, mula! Poljubi još jednom ruku koju si poljubio mnogo puta!“ Putnik Džon Sanderson, koji je bio svedok ovih događaja, napisao je da je Kira, koju on naziva „Jevrejkom“, ubijena, a da je njeno telo bačeno na Atmejdanu da ga je pojedu psi, a njenu glavu i ostale delove tela su spahije stavili na koplja i nosili po gradu da bi svi, a posebno Jevreji, mogli da je vide. Štaviše, na ovaj način spahije su hteli da iskažu svoj bes Valide-sultaniji, jer je ubijena Jevrejka davala mito za Safije.[12][13][14]
  37. ^ Pirs je primetio da je u stvarnosti Safije optužila Ibrahim-pašu i Halil-pašu samo iz razloga što nisu mogli da zaštite njene interese i njenu kiru od pobunjenika [15]
  38. ^ Sakaoğlu 2015, str. 286–287.
  39. ^ a b v Sakaoğlu 2015, str. 287.
  40. ^ Sakaoğlu 2015, str. 287–288.
  41. ^ Peirce 1993, str. 242.
  42. ^ a b v Peirce 1993, str. 232.
  43. ^ a b v g Sakaoğlu 2015, str. 288.
  44. ^ Šehzade Ahmed, sa kojim je Mahmud delio svoje želje, upozorio je Mahmuda na nepromišljene postupke, jer je video da je njegov otac sve više uznemiren zbog svog najstarijeg sina, ali Mahmud nije slušao. Sam sultan se plašio da bi mladost njegovog sina mogla okrenuti pobunjenike protiv njega, a da bi sam Mahmud svrgnuo svog oca[16]
  45. ^ Peirce 1993, str. 126–127.
  46. ^ Sakaoğlu 2015, str. 288–289.
  47. ^ Kontarini je izvestio 17. januara 1604. godine: ,,Majka-sultanija sultana Mehmeda je nepovratno napustila harem na neopisivu utehu svima, ali sa beskrajnim suzama i naricanjem koje su se čule ulicama dok je kočijom išla do Starog dvora, proklinjući sultana i sluteći mu svako zlo. Istovremeno, sa njom je u velikom broju otpravljena njena pratnja, koje su pre odlaska, iz prezira, razbile sve prozore na odajama u kojima su živele i počinile još nekoliko teških radnji, što je dovelo da veliki vezir uđe u harem, što je bila tako neobična pojava, da bi izdao nalog za popravku.[17]
  48. ^ Sakaoğlu, Necdet (2008). Bu mülkün kadın sultanları: valide sultanlar, hatunlar, hasekiler, kadınefendiler, sultanefendiler. Oğlak bilimsel kitaplar. İstanbul: Oğlak Yayıncılık ve Reklamcılık. ISBN 978-975-329-623-6. 
  49. ^ Peirce 1993.
  50. ^ Baki Tezcan - The Debut of Kosem Sultan’s Political Career (2008)
  51. ^ Uluçay, Mustafa Çağatay (2011). Padişahların kadınları ve kızları. Ankara, Ötüken.
  52. ^ Alderson 1956, Table XXXI et seq..
  53. ^ Soranzo, Giacomo (1576). Relazioni di ambasciatori veneti al Senato, p. 205.
  54. ^ Pazan, İbrahim (2023-06-06). „A Comparison of Seyyid Lokman’s Records of the Birth, Death and Wedding Dates of Members of Ottoman Dynasty (1566-1595) with the Records in Ottoman Chronicles”. Marmara Türkiyat Araştırmaları Dergisi. Marmara University. 10 (1): 245—271. ISSN 2148-6743. doi:10.16985/mtad.1120498  . 
  55. ^ Alderson 1956, XXXII.
  56. ^ Soranzo, Giacomo (1584). Relazioni di ambasciatori veneti al Senato, p. 268.
  57. ^ Uluçay 2011, str. 74.
  58. ^ Alderson 1956, table XXXII.
  59. ^ Sakaoğlu 2015, str. 292.
  60. ^ Sakaoğlu 2015, str. 295.
  61. ^ Sakaoğlu 2015, str. 289.
  62. ^ Sakaoğlu 2015, str. 697.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Султанија_Сафије&oldid=27545526”