Романизација (културна)

Романизација је облик културне експанзије, интеграције и асимилације неримског становништва на подручју староримске државе (лат. Res Publica Romana). Упоредо са територијалном експанзијом Римске републике и потоњег Римског царства, ширила се и римска култура, коју су постепено прихватали и покорени народи. Процес романизације је био слојевит, пошто је подразумевао прихватање разних видова староримске културе, почевши од римских обичаја и правног поретка, преко усвајања латинског језика и писма (латинизација), до прихватања староримске религије.[1][2]

Римско царство око 117. године, за време владавине цара Трајана

Романизација је спровођена по вертикалној структури друштва, од врха ка доле, пошто су припадници виших слојева покорених народа први усвајали римску културу - Нова римска култура је ширена из градова, док су остаци старе културе најдуже опстајали у сеоским срединама у унутрашњости. Таоци су имали важну улогу у овом процесу, пошто су деца припадника више класе међу покореним народима често одвођена у Рим, где су добијала римско образовање и усвајала римску културу.

Проучавање романизације интензивирано је током 19. века, када су формиране и прве теоријске концепције које су покушале да пруже целовиту слику о овој сложеној културно-историјској појави. Поједине теорије су под утицајем тадашњег европског колонијализма и империјализма биле фокусиране на наводну "цивилизаторску" улогу романизације, уз афирмативно вредновање римског преобликовања "варварских" друштава у циљу њиховог укључивања у цивилизовани свет. Насупрот томе, новије теорије су фокусиране првенствено на културолошке аспекте процеса романизације, са посебним фокусом на прихватању нових обичаја и начина живота, усвајања новог језика и писма, примања уметничких и религијских утицаја.[3]

Најдубља је била романизација области географски или климатски блиских самом Лацијуму – Италије, Сицилије, Сардиније, Корзике, Реције, Балеарских острва, Иберије, Галије и Дакије. Након пада Рима, на основу дијалеката народног латинског, формирају се романски језици (италијански, шпански, француски, румунско-молдавски итд.), којима говоре савремени романски народи: Италијани, Шпанци, Французи, Румуни, Молдавци и др.

Историја уреди

Процес романизације текао је веома брзо на Медитерану (Италија, Иберија, ПровансаОкситанија). У севернијим и перифернијим крајевима било је тешко због удаљености, слабог прилива колониста из Италије и ратова са суседним и/или аутохтоним народима (Келти, Германи, Илири, Вандали).

На Балканском полуострву Римљани су затекли Илире (од Јадрана до Мораве), Келте (око Саве и Дунава), Трачане (источно и јужно од Мораве) и Дарданце (на простору Косова и Метохије). Након освајања у 1. веку п. н. е. (до Дунава на северу) провинције се оснивају у доба Октавијана Августа. Највећи део данашње Србије био је у оквиру провинције Горње Мезије, а мањи делови у оквиру провинција Доња Панонија (Срем), Далмација (делови западна Србије), Тракија (Пирот, Димитровград) и Дакија (римски Банат). Најзначајнији римски градови на простору данашње Србије били су Сирмијум (Сремска Митровица), Виминацијум (Костолац) и Наисус (Ниш). Простор Балкана био је богат рудама. Римска власт на Балкану срушена је у другој половини 6. века након устанка Словена и Авара.

Ослонац римске власти у провинцијама била је војска. Сирмијум, Сингидунум (Београд) и Виминацијум су се развили из војних логора у близини границе (породице војника, занатлије, трговци), а Наисус на раскрсници путева који су спајали Дунав, Јадран, Егеј и Босфор. Развој трговине учинио је римске градове центрима из којих се римски утицај ширио међу домаћим становништвом. Романизација, односно прихватање латинског језика, римских обичаја и културе на Балкану је била најизраженија на простору Далмације, која је прва покорена у Илирским ратовима још у 3. веку п.н.е[4].

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Папазоглу 1980, стр. 21-36.
  2. ^ Мирковић 1981б, стр. 84-85.
  3. ^ Gordijev interpretativni čvor: Rimski pisani izvori, ideja socio-kulturne evolucije i koncept romanizacije
  4. ^ „Балкан под римском влашћу”. Историјска читанка (на језику: српски). 2023-04-30. Приступљено 2023-10-31. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди