Титова пећина на Вису
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Титова пећина или Титова шпиља (стари назив: Духова шпиља) је пећина на острву Вис у којој се током 1944. године налазио Врховни штаб НОВЈ, на челу са Јосипом Брозом Титом. Пећина се налази на непосредно испод Хума, највишег вишког врха.
Долазак Врховног штаба НОВЈ на Вис
уредиОперацијом Коњички скок Немци су у мају 1944. године планирали да ваздушним десантом на Дрвар униште или заробе маршала Тита и највише руководство НОВЈ. Десант који је изведен 25. маја 1944. није Немцима донео очекиване резултате. После тога, уз помоћ савезника, Тито и највише руководство НОВЈ прелазе на Вис, и то преко Италије.
Совјетским авионом из Купрешког поља за Бари, 4. јуна 1944. године, одлетели су маршал Тито, група чланова ЦК КПЈ, Врховног штаба НОВЈ, НКОЈ-а и Председништва АВНОЈ-а, као и чланови совјетске и америчке војне мисије. Авионом је управљао гардијски мајор Црвене армије Александар Сергејевич Шорников, касније проглашен за Хероја Совјетског Савеза и Народног хероја Југославије.
Задатак да се Тито пребаци из Барија на острво Вис поверен је Британској Краљевској морнарици. На располагање му је стављен разарач "Blackmore" и разарач "Eggisford" за превоз осталог дела групе.
Фицрој Маклејн о томе пише: "Око шест увече Тито је у пратњи пса Тигра укрцан са почастима и понуђен џином. Како је првобитна маршалска униформа пала у раке Немцима за време напада на Дрвар и однесена у неки музеј у Немачкој, пронађена је замена и он је опет изгледао као и раније и, претпостављам. Тако се осећао..."
Ради исказивања војних почасти, заповедништво оба разарача је током пловидбе уприличило и извело пригодну вежбу војнопоморског карактера. За време свечане вечере, коју је по Маклејну пратила изузетно дуга листа вина, а и раније, Тито је разговарао на добром енглеском језику, што је изненадило све, чак и бригадира који је с Титом провео доста времена. На темељу тога касније су сарадници америчке службе ОСС изводили претпоставке о ранијем Титовом боравку на подручјима енглеског језика. Након вечере Тито и Маклејн попели су се на палубу. "... Небо је већ постало светлије и наспрам њега видели смо искрзане обрисе далматинских планина. Тито је седио у фотељи и замишљено пушио цигару. Ускоро смо приметили и тамне обрисе Виса, који су се дизали из мора."
Тито и Врховни штаб на Вису
уредиУ рану зору 7. јуна пристали су у комишку луку. Тито се с најближом пратњом сместио у засеоку Боровик, где су постојале две природне пећине, удубљења у громадним каменим масивима. Виша је уређена за Тита. Њено природно проширење у облику предворја служило је као трпезарија и соба за састанке. У малом удубљењу у стени овог проширења уређен је простор за Титовог пса Тигра. Од проширења су се унутар пећине одвајала два удубљења, делом дотерана клесањем. У једном је био смештен радни сто и столица на којој се налазио трофејни немачки индукторски телефон, а у другоме кревет. Околина пећине је такође уређена, како због сигурносних разлога, тако и због побољшања услова за боравак. Маршал је до краја августа стално живео и радио у пећини, будући да је „и поред искуства у Дрвару и даље био склон пећинама“ (Маклејн). Касније је боравио у вили Трамонтана, уз море близу увале Стонца, у северозападном пределу Вишке луке.
Вис центар Нове Југославије
уредиУ периоду од доласка маршала Тита на Вис, јуна 1944, па до ослобођења Београда, октобра 1944. године Вис је био седиште највиших цивилних, војних и политичких органа нове Југославије.
Овде је, на територији под Титовом контролом, др Иван Шубашић потписао у јуну споразум којим Краљевска влада у избеглиштву признаје „националне и демократске тековине извојеване од народа Југославије у току њихове трогодишње борбе, којима су постављени темељи демократском федеративном уређењу“.
Одавде је Тито у касно лето 1944. године пошао на разговоре с Черчилом и Стаљином како би учврстио међународни положај, а на вишкој обали 12. септембра 1944. године први пут је отворено говорио о прикључењу словеначких и хрватских крајева који су по Рапалском уговору припали Италији и поручио - Туђе нећемо, своје не дамо!
Види још
уредиЛитература
уреди- Војна енциклопедија. Београд 1975. година
