Azotasta kiselina (nitritna kiselina) je jedinjenje sa molekulskom formulom HNO2). Ona je slaba i monobazina kiselina koja je poznata samo u rastvoru i u obliku nitritnih soli.[4][5]

Azotasta kiselina
Nitrous acid
Nazivi
Preferisani IUPAC naziv
Nitrous acid
Sistemski IUPAC naziv
Hidroksidooksidoazot
Identifikacija
3D model (Jmol)
3DMet B00022
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.029.057
EC broj 231-963-7
Gmelin Referenca 983
KEGG[1]
MeSH Nitrous+acid
  • O=NO
Svojstva
HNO2
Molarna masa 47,013 g/mol
Agregatno stanje bledo plavi rastvor
Gustina Približno 1 g/ml
Tačka topljenja Poznata je samo u rastvoru
Kiselost (pKa) 3.398
Opasnosti
Tačka paljenja nije zapaljiva
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
Azotna kiselina
Drugi katjoni
Natrijum nitrit
Kalijum nitrit
Amonijum nitrit
Srodna jedinjenja
Diazot trioksid
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Azotasta kiselina se koristi za pravljenje diazida iz amina. Do toga dolazi nukleofilnim napadom amina na nitrit, reprotonacijom uz pomoć rastvarača, i dvostrukom eliminacijom u vodi. Diazid se zatim oslobađa i daje karben ili karbenoid.

Struktura

уреди

U gasovitoj fazi, planarni molekul azotaste kiseline može da poprimi cis i trans formu. Trans forma je predominatna na sobnoj temperaturi, i IR merenja ukazuju da je stabilnija za oko 2.3 kJ mol−1.[6]

 
 
 
dimenzije trans forme
(sa mikrotalanog spektra)
trans forma
cis forma

Priprema

уреди

Azotasta kiselina se pravi opreznom zakišeljavanjem hladnih razblaženih rastvora nitritnog jona, NO2. Slobodna azotasta kiselina je nestabilna i brzo se razlaže.

Razlaganje

уреди

Osim u veoma razblaženim, hladnim rastvorima, azotasta kiselina se brzo razlaže u azot dioksid, azot monoksid, i vodu:

2 HNO2 → NO2 + NO + H2O

Azot dioksid se disproporcioniše u azotnu kiselinu i azotastu kiselinu u vodenom rastvoru:[7]

2 NO2 + H2O → HNO3 + HNO2

U toplim ili koncentrisanim rastvorima, sveukupna reakcija dovodi do formiranja azotne kiseline, vode, i azot oksida:

3 HNO2 → HNO3 + 2 NO + H2O

Reference

уреди
  1. ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  5. ^ Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. 
  6. ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. 
  7. ^ Kameoka Yohji, Pigford Robert (1977). „Absorption of Nitrogen Dioxide into Water, Sulfuric Acid, Sodium Hydroxide, and Alkaline Sodium Sulfite Aqueous”. Ind. Eng. Chem. Fundamen. 16 (1): 163—169. doi:10.1021/i160061a031. 

Spoljašnje veze

уреди