Ђорђе Рајковић

Ђорђе Рајковић (Нови Сад, 5. мај 1824 - Нови Сад, 9 август 1886) је био српски књижевник, учитељ, преводилац и уредник бројних листова.

Ђорђе Рајковић
Đorđe Rajković.jpg
Ђорђе Рајковић
Датум рођења(1824-05-05)5. мај 1824.
Место рођењаНови Сад,  Аустријско царство
Датум смрти9. август 1886.(1886-08-09) (62 год.)
Место смртиНови Сад,  Аустроугарска

БиографијаУреди

Рођен је у Новом Сад априла 1835. године, од оца Јакова - Јаше Грбића. Отац је прво био економ и шпекулант, да би затим као гостионичар држао пре Мађарске буне прво чарду Бели бирцуз на Старо-керском друму[1], а онда гостионицу у граду Новом Саду. Мајка је била нежне телесне грађе и умрла је док се син још школовао. Њену смрт је опевао у песми Син на гробу матере, која је објављена 1842. године у часопису Пештанско-будимском скоротечи.

По завршетку основне школе похађао Српску православну велику гимназију у Новом Саду до петог разреда. Потом одлази у Пожун, и на Евангеличком лицеју слушао реторику и поетику, али је након годину дана морао да одустане, јер није имао новца за школовање и изгубио је мајку. По повратку у Нови Сад постао је 1843. године актуар (лични секретар) професора Петра Јовановића Илира из Бачке, и са њим ишао у инспекцију школа у Срему. У служби Јовановића био од 1843. до 1847. године. Јовановић га је знао још као гимназијалца и више му је пута током живота помогао. Уз његову помоћ (као директора Новосадске гимназије) приватно је положио испите за седми и осми разред гимназије 1847. године. Сведоџба да је завршио „филозофију”, омогућила му је да ради као учитељ. Један биограф сматра да је Рајковић завршио у међувремену (1843-1846) и учитељску школу у Пешти. На препоруку ментора Јовановића добио је 1847. године учитељску службу у Вуковару. Из Вуковара је учитељ Ђорђе послао први (од 15) стручни рад о школству - учитељском питању. Оженио се млади учитељ у Вуковару 1847. године са Драгињом, кћерком почившег Василија Димитријевића. Ушао је у тај брак мада је био заљубљен у песникињу Милицу Стојадиновић Српкињу, са чијим братом Светозаром се дружио у Пожуну.

По избијању Буне 1848. године услед немира у Вуковару, одлази почетком марта 1848. године у Србију. Бавио се прво у Београду, где је већ долазио 1845. године а затим одлази у источну Србију. Од јесени 1848. године он је учитељ у основној школи у Неготину. Истовремено је кратко био вршилац дужности директора тамошње Ниже гимназије. Од 1849. године примио се да као професор замењује у гимназији професора и директора Јована Николића. У гимназији у Неготину, предавао је латински и немачки језик.[2] Уследио је затим позив Милоша Поповић који му нуди да пређе у Београд где би сарађивао у "Србским новинама" и преводио са немачког језика чланке и политичке вести. Због лоших услова за рад (епидемија колере, опште сиромаштво, лоши односи у професорском колегијуму) прихватио је позив и напустио Неготин.

У Новом СадуУреди

Када се смирила ситуација у Угарској након слома Мађарске буне, Рајковић се вратио у завичај. Након бављења у Сомбору стигао је 1850. године у Нови Сад, где уз помоћ заштитника Јовановић, ради као "конципист" (писар) код градоначелника. Ускоро је премешен за „канцелисту” (секретара) у новосадском Окружном суду. У јесен 1851. године примљен је по конкурсу за сталног предавача, и почиње да ради као учитељ III разреда основне школе.[2] Тада се после вишегодишњег прекида „враћа у књижевност”. Он стварно почиње преданије да се бави књижевним радом од 1858. године, када креће и са уређивањем књижевних часописа. Шесдесетих година 19. века Ђорђе Рајковић је део великог боемског друштва које се редовно окупља у кафани „Код Пере Камиле”. Ту се уз обиље јела и пића дискутовало о разним пре свега књижевним темама, политизирало, критиковало али шалило и веселило. Око стола седели су Јован Ђорђевић, Јаша Игњатовић, Новак Радонић, Ђорђе Рајковић, Аца Поповић - Зуб, Ђока Поповић - Даничар, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић и други. Духовитост је ту цветала а језик се изоштравао.[1] Ђорђеви „побратими” били су Змај и Јаша Игњатовић, са којима је поред беомског друговања и успешно сарађивао и у озбиљнијим прегнућима.

Рајковић је био „дружеван и омиљен у друштву” и као такав склон кафанском животу оболео је 1861. године од жутице. Лечио се тада у Пешти. Озбиљније побољева од 1862. године, али на прво лечење у немачки град Грефенберг одлази 1863. године. Константни проблеми са здрављем (жутица, реума) су га ометали у раду. И за дивно чудо то његово чемерно време обележило је његово уређивање и писање - за хумористичке листове. Лежећи болестан у болници у Пакрацу покренуо је 1863. године лист "Хуморист"; изашао је само први број, 19. октобра. Лечио се годинама у болницама у Пакрацу и Грефенбергу у Шлеској. Боравио је и у бањама, а отац Јаша је чак остао без куће, јер је исту продао због лечења сина. Лечење није дало очекиване резултате, и у јесен 1865. године он је пензионисан, са трећом плате.[2] Вратио се из Грефенберга 1865. године као „хром” (сакат у ногу), а тада поред све болести и немаштине му умире и отац.

Године 1882. је био тешко болестан и дуго се лечио у Штајерској. То му је продужило живот још неколико година. Живећи у оскудици грчевито ствара, записујући на папиру; "отимајући од смрти" оно што зна о српској прошлости. Живећи скромно развио је плодан и замашни књижевни рад. Умро је Рајковић јула 1886. године од рака јетре, након наизглед успешног лечења у бањи Радегунд у Штајерској. Почива на Успенском гробљу у Новом Саду.

Са супругом Драгињом (која га је напустила)[1] имао је сина Саву, којег је сам подизао. Пошто се 1857. развео, оженио се поново много касније, сада Немицом болничарком и надзорницом Емилијом Роршох, коју је упознао (неговала га) као пацијент, током боравка у Берлину.[2] Живећи са другом женом у иностранству, добио је током брака још неколико деце. У међувремену, он као „распуштеник” гради посебан романтични емотиван однос са песникињом (његовом лирском Милком) Милицом Стојадиновић.

Рад у штампиУреди

 
Насловна страна седмог броја Земљака од 10. децембра 1870. године

Прилоге објављивао у Војвођанки, Седмици, Јужној пчели, Јавору, Српској зори, Невену, Даници, а сарађивао и у хрватским листовима Neven, Gospodarski list и Napredak. Писао је педагошке чланке, басне, афоризме, песме и др. Поред оригиналних прилога објављивао је и преводе са немачког и руског.[2]

По оснивању Школског листа 1858. преузео је дужност одговорног уредника. Након десет бројева разишао се са власником листа Данилом Медаковићем. Заједно са Јованом Јовановићем Змајем покренуо и уређивао хумористичко-сатирични лист Комарац, који је био либерално и антиклерикално настројен. Рајковић 1862. напушта Комарца, кога преузима Аца Поповић Зуб. Кратак период током 1862. и 1863. године издавао је заједно са др Ђорђем Натошевићем и Јаковом Игњатовићем месечник Путник: лист за умну и душевну забаву. Пробни број листа Хумориста (који никад није заживео) издао је 1863. године.[2]

Покренуо је 1870. новине Земљак, „народни лист за варош и село”, али је издао само пет бројева. Након Ђорђа Поповића Даничара уређивао Даницу 1872. године. Већ тада квалитет часописа је опао, и од врхунског књижевног часописа постала је лист за поуку, да би после девет бројева била угашена.[2]

Кратковечни (свега десет бројева) забавно-поучни лист Вечерњача издавао је 1881. године. У периоду 1884-85. уређивао је лист Глас истине, „за духовне беседе, животописе и старине”. Последњи лист који је покренуо био је Бршљан: лист за забаву, поуку и књижевност (1885-1886).[2]

Књижевни радУреди

Након прве књиге (календара) Домишљан објавио је Јед и мед (1858) у којој је у стиху и прози објавио поучне чланке. Заједно са Змајем превео је са немачког збирку религиозних назаренских песама Харфа Сиона која је изашла 1878. године.[3] Своју једину збирку песама објавио је 1862. под називом Песме Ђорђа Рајковића, посветивши је својој пријатељици и неоствареној љубави Милици Стојадиновић Српкињи. Сакупљао је српске народне песме, које је објавио у две књиге (1868. и 1869).[2]

Матица српскаУреди

У Матици српској је новембра 1865. године постављен за актуара и контролора. Постао је 1866. године члан Матице српске. Од 1868. године само је матичин актуар који брине о фондовима и писар. Надзирао је излажење матичиног гласила ""Матица" и уређивао "Летопис". Биран је од 1766. године у Књижевно одељење и у Управни одбор Матице, а био је од 1867. године и рецензент дела која су нуђена Матици за штампу. У Летопису објављивао српске народне пословице и историјске прилоге, међу којима и грађу за историју српских штампарија, као и биографије познатих Срба.[2]

Српско народно позориштеУреди

На скупштини Друштва за Српско народно позориште (ДСНП) 1865. године изабран је за почасног члана, а 1868. године постао је члан Управног одобра ДСНП. За СНП је превео и адаптирао на српски шаљиву једночинку Филипа Диманоара Ћушка пошто-пото, која је у Новом Саду изведена 1869. године.[4]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1937.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 2,9 Енциклопедија Новог Сада. Књига 23, Рад-Рог. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 2004. стр. 107—111. 
  3. ^ „Харфа Сиона на Дигиталној библиотеци Матице српске”. www.digital.bms.rs. 
  4. ^ „Биографија Ђорђа Рајковића на сајту Енциклопедије Српског народног позоришта”. www.snp.org.rs. 

Спољашње везеУреди