Јарац (лат. Capricornus) је једно од 88 модерних сазвежђа и 48 оригиналних Птолемејевих сазвежђа. Налази се на јужној хемисфери али припада зодијаку и видљив је и са већег дела северне хемисфере.

Јарац
Сазвежђе
Јарац
Латинско имеCapricornus
СкраћеницаCap
ГенитивCapricorni
СимболизујеАмалтеју
Ректасцензија21
Деклинација-20[1]
Површина414 sq. deg. (40)
Најсјајнија звездаДелта Јарца (Денеб алгеди) (2,85m)
Метеорски ројевиα-Каприкорниди
Суседна
сазвежђа
Видљиво у распону +60° и −90°.
У најбољем положају за посматрање у 21:00 час у септембру.

Митологија уреди

 
Сазвежђе Јарац у Уранографији Јоханеса Хевелијуса (1690).
Приказано је обрнуто (уместо да је глава на десној, налази се на левој страни), у складу са тадашњом праксом приказивања као да се посматрач налази са спољашње стране замишљене небеске сфере.

Упркос латинском (и српском) називу овог сазвежђа, оно не представља јарца већ морску козу — митско створење које је пола коза а пола риба. Некад се ово биће поистовећује са Амалтејом, нимфом која је одгојила Зевса, а у неким митовима је Амалтеја антропоморфна а морска коза посебно биће из чијих је рогова текао нектар и амброзија којима је Амалтеја хранила Зевса.[2]

Звезде уреди

Најсјанија звезда овог сазвежђа магнитуде 2,85 је делта Јарца (или Денеб алгеди, „реп козе“ на арапском), четворочлани систем чија је примарна компонента бели џин.

Друга по сјајности је бета Јарца (Дабих, „месар“), још један вишеструки систем, магнитуде 3,08.

Алфа Јарца (Алгеди, „коза“) је вишеструки систем, голим оком се разликују алфа-1 и алфа-2 а обе звезде су у ствари двојне.

Зета Јарца је двојни систем магнитуде 4 чија је примарна компонента, жути суперџин, протип баријумске звезде.

Објекти дубоког неба уреди

 
М30, глобуларно јато у Јарцу
 
NGC 6907, спирална галаксија у Јарцу

У близини зете Јарца налази се М30, глобуларно јато магнитуде 8. У Јарцу се налази и спирална галаксија NGC 6907.

Референце уреди

  1. ^ „Camelopardalis, constellation boundary”. The Constellations. International Astronomical Union. Приступљено 14. 2. 2014. 
  2. ^ Delahunty, Andrew; Dignen, Sheila (2012). Oxford Dictionary of Reference and Allusion (3rd изд.). Oxford University Press. стр. 91. ISBN 978-0-19-956746-1 — преко Google Books. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди