Јефтимије Ивановић

Јефтимије Ивановић (Кувеждин, данас Дивош 31. јануар 1773Сремска Митровица, 8. фебруар 1849) био је српски свештеник, књижевник и професор.

Јефтимије Ивановић
Датум рођења(1773-01-31)31. јануар 1773.
Место рођењаКувеждин
 Хабзбуршка монархија
Датум смрти8. фебруар 1849.(1849-02-08) (76 год.)
Место смртиСремска Митровица
 Аустријско царство

БиографијаУреди

ОбразовањеУреди

Гимназију и филозофију завршио је у Сегедину (1794) а затим Богословију у Сремским Карловцима (1797). Током школовања у Богословији издржавао га је манастир Кувеждин, у којем је једно време био манастирски ђак.[1]

ПрофесорУреди

Од 1798. до 1806. био је професор припремног разреда у Карловачкој гимназији.[2]

СвештеникУреди

За ђакона је произведен марта 1802., а за свештеника августа 1806. и постављен за пароха Световаведењске цркве у Карловцима.

Затим је годину дана (1811-1812) био парох у Шиду, да би на своју молбу био премештен у Земун. Током службовања у Шиду, на предлог великог жупана грофа Елца, изабран је за члана Судског стола Сремске жупаније.

По доласку у Земун основао је школски фонд за одржавање српских школа и написао Устав који је дефинисао рад фонда. Његовим заузимањем 1813. осликан је и позлаћен иконостас у Богородичиној цркви, а 1814. подигнута нова звона и сазидана капела у контумацу. Као заслужни прота био је члан Архидијецезалне конзисторије и Апелаторије. Био је противник Вукове реформе, а у Земуну се завадио са Вуковим присталицом трговцем Василијем Васиљевићем. Овај сукоб је трајао пет година (1827-1832), да би на крају против себе окренуо и грађане Земуна, па био осуђен због злоупотребе положаја и клевете на десет месеци затвора.

Након одслужене казне у Варадину краћи период је живео у Сремским Карловцима. Потом је био протојереј у Сремској Митровици (1833-1835), Вуковару (1835-1839) и поново Митровици (од 1839. до смрти).[1]

Књижевни радУреди

Говорио је немачки, руски и латински. Под утицајем Доситеја слободно је превео с немачког књигу Бланшара и Шилера Нови Плутарх. Превод/адаптацију објавио је у четири књиге, штампане у раздобљу од 1809. до 1841. године. Првом тому додао је биографију Стефана Душана, другом тому Стефана Немање, Светог Саве и Јована Рајића и четвртом тому Карађорђа.

Користећи као предложак прераду Герига и Ермана беседа санктпетербуршког архиепископа Амвросија, написао је две књиге поучних беседа за недељне и празничне дане.[1]

ЗанимљивостиУреди

Ивановић је допринео увођењу прославе Светог Саве као школске славе. Уставом школског фонда који је основао 1812. у Земуну било је одређено да се „Свети Сава има обележавати као заштитник српских школа”.[3][4]

БиблиографијаУреди

  • Новый Плутархъ или Краткое описаніе славны людіи свію народа одъ древны времена до данасъ, I-IV (I, Будим 1809; II, Крагујевац 1841; III, Нови Сад 1840; IV, Нови Сад 1841)
  • Кратке поучителне бесѣде, I-II (I, Нови Сад 1838; II, Нови Сад 1841)

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Српски биографски речник књига 4, И-Ка. Нови Сад: Матица српска. 2009. стр. 55—56. 
  2. ^ Петровић, Коста (1991). Историја Карловачке гимназије. Нови Сад: Матица српска. стр. 130. 
  3. ^ Марковић, Предраг. „ХИМНА СВЕТОМ САВИ”. kraljevske-novine.rs. 
  4. ^ Берец, Небојша. „Како се калила свечана песма”. politikin-zabavnik.co.rs. 

Спољашње везеУреди