Административна подела Краљевине Србије
Административна подела Краљевине Србије је управна (административно-територијална) подела Краљевине Србије у раздобљу од 1882. до 1918. године. Тадашњу тростепену административну поделу државног подручја Краљевине Србије чинили су: окрузи, срезови и општине.
Окрузи и срезови Краљевине СрбијеУреди
Краљевина Србија је 1882. наследила дотадашњу административну поделу Кнежевине Србије, а прве промене су учињене већ током 1884. године, након усвајања нових законских решења.
Законом о административној подели земље из 1890. године Краљевина Србија била је подељена на 15 округа: Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Пиротски, Подрински, Подунавски, Пожаревачки, Руднички, Тимочки, Топлички, Ужички и Црноречки.[1] Вароши Београд и Ниш добили су статус посебних управа.
Законом о изменама административне поделе Краљевине Србије из 1896. Србија је поново подељена на 15 округа, али је овај закон укинуо административну управу вароши Нишу и уместо ње је предвидео формирање Нишког округа, а Црноречки округ је укинут.
Законом од 24. јануара 1900. Подунавски округ је подељен на Београдски и Смедеревски округ. Након тога је законом од 10. априла 1902. године из Рудничког округа издвојен Чачански округ. Тако је за време пописа 1910. године Краљевина Србија имала 17 округа: Београдски, Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Нишки, Пиротски, Подрински, Пожаревачки, Руднички, Смедеревски, Тимочки, Топлички, Ужички и Чачански.
Нови крајеви (1912—1918)Уреди
Протеривањем турске војске и ослобађањем делова територија, постављана је нова српска власт. У том процесу, прво је извршена територијално-администартивна подела нових крајева, која је имала две одвојене фазе привремену и коначну.
Привремена административно-територијална подела нових крајева је постојала од краја 1912. до средине 1913. године. Први срезови и окрузи су образовани одмах након уласка српске војске и престанка војних операција. Носили су назив „привремени војни окрузи и срезови“, на чијем челу су били привремени окружни и срески начелници. Образовани су следећи окрузи: Новопазарски, Приштински, Кумановски, Скопљански, Тетовски, Призренски, Дебарски, Поморски, Пљеваљски и Битољски.
Министар унутрашњих дела је 24. августа 1913. године одлучио да се ослобођене области поделе на 11 округа: Битољски, Дебарски, Кавадарски, Новопазарски, Кумановски, Пљеваљски, Призренски, Приштински, Скопски, Тетовски и Штипски.
Нешто касније, 19. новембра 1913. године, министар унутрашњих дела је донео решење којим је био укинут округ Пљеваски, а нови Пријепољски округ је образован у Пријепољу. Ово је била последица уступања Пљеваља Црној Гори. Истим решењем укинут је и округ Дебарски, а образован нов, Охридски округ са седиштем у Охриду. Министар је овим решењем образовао још Звечански округ са седиштем у Косовској Митровици.
Министарство унутрашњих дела је неколико пута мењало називе појединих округа и срезова, са циљем да се обнове стари називи или да се што више приближе српскословенском, средњовековном називу.[2]
Предвиђени окрузи су били: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Закон није усвојен до краја Првог светског рата, већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.[3]
Нових 11 округа од 24. августа 1913. године делило се на 46 срезова.[4]
Види јошУреди
РеференцеУреди
- ^ Љушић 2001, стр. 34.
- ^ ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ КРАЈЕВА ПРИСАЈЕДИЊЕНИХ СРБИЈИ ПОСЛЕ БАЛКАНСКИХ РАТОВА 1912- 1913, Владимир Д. Вучковић
- ^ М. Јагодић, Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир, Историјски институт САНУ, Београд 2010, 43.
- ^ Српске новине, 27. августа 1913., страна 4
ЛитератураУреди
- Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
- Јагодић, Милош (2013). „Административна подела нових крајева Србије 1912-1914”. Косовско-метохијски зборник. 5: 141—167.
- Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912-1915). Београд: Филозофски факултет.
- Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.