Артемизија Ђентилески

италијанска сликарка

Артемизија Ђентилески (итал. Artemisia Gentileschi; Рим, 8. јул 1593Напуљ, 1653) била је италијанска сликарка.

Артемизија Ђентилески
Self-portrait as the Allegory of Painting by Artemisia Gentileschi.jpg
Артемизија Ђентилески, аутопортрет
Лични подаци
Датум рођења(1593-07-08)8. јул 1593.
Место рођењаРим, Папска држава
Датум смрти1653.(1653-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (59/60 год.)
Место смртиНапуљ, Напуљско краљевство

БиографијаУреди

У свет сликарства и уметности ушла је захваљујући свом оцу - сликару Орацију Ђентилескију, који је подстицао њен талент, учио је да посматра и примећује свет око себе, меша боје и машта.

У седамнаестој години напаствовао ју је њен учитељ, а очев пријатељ сликар Агостино Таси, и од тада креће њена борба са презиром и осудом околине. Удајом за Пјетра Стјатезија сели се у Фиренцу где упознаје знамените људе тога доба Војводу Козима де Медичи, Микелађела Буонаротија Млађег, Галилеа Галилеја и др. Слику « Јулија одсеца главу Холоферну » поклања Козиму де Медичи за Палату Пити. Он постаје њен заштитник и поручилац нових слика. Микеланђело Б. Млађи је ангажује да нацрта велико платно с нагом женом - Инклинацијом, као део свода у меморијалној галерији посвећеној његовом прадеди.

Прва је жена која је примљена у Академију ликовних уметности. Било је то на дан св. Луке (заштитника уметника и занатлија) 1915. године у Фиренци. Њен супруг Стјатези примљен је у Академију неколико година после ње.

На позив Чезара Ђентилеа одлази са кћерком у Ђенову. Живи у дому породице Ђентиле црта њихове портрете, те историјске личности: Марију Магдалену, Клеопатру, Лукрецију... Субина је касније одводи у Венецију, па поново у Рим, а затим у Напуљ. Љубав према сликарству покушала је пренети на кћерку, али је њу изгледа више интересовала удаја и брачни живот.

Живећи у свим тим величанственим градовима Италије видела је најславније грађевине, скулптуре и слике, шта јој је отворило нове видике и дало додатне мотиве.

Била је једна од ретких жена која је имала довољно снажну индивидуалност да се издигне изнад конвенција свога доба, упорно тражећи љубав, опраштање и пуноћу живљења кроз уметност.

Умрла је 1653. године у Напуљу.

ГалеријаУреди

Спољашње везеУреди