Отворите главни мени

Рухолах Хомеини

(преусмерено са Ајатолах Хомеини)

Рухолах Мусави Хомеини (перс. روح‌الله موسوي خمینی‎, арап. روح‌الله الموسوي الخميني‎;[9] (Хомеин, 24. септембар 1902[10]Техеран, 3. јун 1989), је био ирански политичар и ајатолах. Био је ирански политички и духовни вођа од исламске револуције 1979. до своје смрти. Наследио га је Али Хамнеј

Рухолах Хомеини
Portrait of Ruhollah Khomeini By Mohammad Sayyad.jpg
Биографија
Датум рођења(1902-09-24)24. септембар 1902.[1][2][3][4][5]
Место рођењаХомеин
 Иран
Датум смрти3. јун 1989.(1989-06-03) (86 год.)
Место смртиТехеран
 Иран
РелигијаШиитски ислам[6][7][8]
СупружникКхадијеф Сакафи
Политичка
партија
Исламска републиканска партија
ПотписRuhollah Khomeini signature.png
3. децембара 1979 — 3. јуна 1989.
ПретходникФункција успостављена
НаследникАли Хамнеј

Године 1950, је проглашен ајатолахом, што је највећи чин верског вође код исламских шиита.[11] Током антивладиних демонстрација 1963. изјаснио се против аграрних реформи и западњачког владања Мухамеда Резе Пахлавија, због чега је одмах био послат у затвор. Пошто је насилно протеран из Ирана 1964. отишао је да живи у Ирак, но протерао га је и Садам Хусеин, па се 1978. сместио покрај Париза, одакле је агитирао за рушење шаха. Дана 1. фебруара 1979, две седмице након што је шах напустио Иран, Хомеини се вратио попраћен овацијама. Проглашен је верским вођом Иранске револуције и четири дана касније постављен је за члана владе. У новембру 1979. Хомеини је одобрио иранским милитантима напад на америчку амбасаду у Техерану. Референдумом из децембра 1979. проглашен је нови устав који је именовао Хомеинија доживотним политичким и верским вођом. Поново је постављен строги исламски закон. Одуговлачио је Ирачко-ирански рат и уз горчину прихватио УН-ово примјирје 1988.

Хомеини је био марја („извор опонашања“) у дванаестничком шиитском исламу, иџтихад или факих (стручњак за шеријат) и аутор више од 40 књига, али пре свега је познат по својим политичким активностима. Он је провео више од 15 година у егзилу због свог противљења последњем шаху. У својим списима и проповедима проширио је теорију велајат-ел факих, „старатељство исламских правника (клерикална власт)”, како би укључио теократску политичку владавину исламских правника. Овај принцип (иако широј јавности није био познат пре револуције),[12][13] додат је новом иранском уставу[14] након што је стављен на референдум.[15] Према Њујорк Тајмсу, Хомеини је демократију назвао еквивалентном проституцији.[16] Да ли су Хомеинијеве идеје компатибилне са демократијом и да ли је он намеравао да Исламска Република буде демократска остаје спорно.[17] Он је био Особа године часописа Тајм за 1979. годину због свог међународног утицаја,[18] и Хомеини је описан као „виртуално лице шиитског ислама у западној популарној култури”.[19] Године 1982, он је преживео један покушај војног пуча.[20] Хомеини је био познат по својој подршци узимању талаца током Иранске талачке кризе,[21] његова фатва је позивала на убиство британско индијског романописца Салмана Руждија,[18][22] и по томе што је Сједињене Државе називао „великом сотоном” и Совјетски Савез „мањом сотоном”.[23] Хомеини је био критикован због ових дела и због кршења људских права Иранаца (укључујући његово наређивање погубљења хиљада политичких затвореника, ратних злочинаца и заробљеника Иранско-ирачког рата).[24][25][26][27][28]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ DeFronzo 2007, стр. 287. "born 22 September 1901..."
  2. ^ „History Of Iran Ayatollah Khomeini – Iran Chamber Society”. Iranchamber.com. Приступљено 5. 1. 2013. 
  3. ^ „Khomeini Life of the Ayatollah By BAQER MOIN”. The New York Times. Приступљено 19. 1. 2012. 
  4. ^ „Imam Khomeini Official Website | پرتال امام خمینی”. harammotahar.ir. Приступљено 9. 3. 2012. 
  5. ^ Karsh 2007, стр. 220. "Born on 22 September 1901
  6. ^ Bowering, Gerhard; Crone, Patricia; Kadi, Wadad; Stewart, Devin J.; Zaman, Muhammad Qasim; Mirza, Mahan, ур. (28. 11. 2012). The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. Princeton University Press. стр. 518. ISBN 9781400838554. 
  7. ^ Ruthven, Malise (8. 4. 2004). Fundamentalism: The Search For Meaning: The Search For Meaning (reprint изд.). Oxford University Press. стр. 29. ISBN 9780191517389. 
  8. ^ Jebnoun, Noureddine; Kia, Mehrdad; Kirk, Mimi, ур. (31. 7. 2013). Modern Middle East Authoritarianism: Roots, Ramifications, and Crisis. Routledge. стр. 168. ISBN 9781135007317. 
  9. ^ Constitution of the Islamic Republic of Iran, Chapter 1, Article 1, Constitution of the Islamic Republic of Iran 
  10. ^ Reich, Bernard (1990). Political Leaders of the Contemporary Middle East and North Africa: A Biographical Dictionary. Westport, CN: Greenwood Press. стр. 310. 
  11. ^ „Ayatollah Khomeini (1900–1989)”. BBC – History. Приступљено 20. 6. 2013. 
  12. ^ Abrahamian, Iran, (1982) p. 478–9
  13. ^ Hamid Algar, 'Development of the Concept of velayat-i faqih since the Islamic Revolution in Iran,' paper presented at London Conference on vilayat al-faqih, in June 1988, quoted in "The Rule of the Religious Jurist in Iran" by Abdulaziz Sachedina, p. 133 in Iran at the Crossroads, edited by John Esposito and R. K. Ramazani
  14. ^ Moin, Khomeini, (2000), p. 218
  15. ^ „NYU Law: A Guide to the Legal System of the Islamic Republic of Iran”. Nyulawglobal.org. Архивирано из оригинала на датум 7. 1. 2012. Приступљено 16. 12. 2011. 
  16. ^ Ibrahim, Youssef M. (31. 7. 1988). „The world: Khomeini vs. Hussein; Mideast's Contenders for Nasser's Mantle”. The New York Times. 
  17. ^ Political thought and legacy of Ruhollah Khomeini#Democracy
  18. 18,0 18,1 „TIME Person of the Year 1979: Ayatullah Khomeini”. Time. 7. 1. 1980. Приступљено 22. 11. 2008. 
  19. ^ Nasr, Vali, The Shia Revival, Norton, (2006), p.138
  20. ^ „Iran Says an Attempted Coup by Army Group Was Foiled”. The New York Times. 28. 6. 1982. 
  21. ^ „The Mystic Who Lit The Fires of Hatred. 7 January 1980”. Time. 7. 1. 1980. Приступљено 19. 3. 2010. 
  22. ^ Marzorati, Gerald, "Salman Rushdie: Fiction's Embattled Infidel". Named Man of the Year in 1979 by American newsmagazine TIME
  23. ^ Katz, Mark N. (2010). „Iran and Russia”. Ур.: Wright, Robin B. The Iran Primer: Power, Politics, and U.S. Policy. United States Institute of Peace. стр. 186. ISBN 978-1-60127-084-9. 
  24. ^ Lamb, Christina (4. 2. 2001). „Khomeini fatwa 'led to killing of 30,000 in Iran'. The Telegraph. Приступљено 23. 6. 2017. 
  25. ^ Karsh, Efraim (25. 4. 2002). The Iran–Iraq War: 1980–1988. Osprey Publishing. стр. 1—8, 12—16, 19—82. ISBN 978-1841763712. 
  26. ^ „A list of executed prisoners in 1988 (in Farsi)” (PDF). 
  27. ^ „Iran Focus”. 
  28. ^ „Iran Human Rights Documentation Center – A Faith Denied: The Persecution of the Baha'is of Iran”. Iranhrdc.org. Приступљено 9. 3. 2012. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди