Божидар Ковачевић

српски песник, преводилац и професор
За друге употребе, погледајте Божидар Ковачевић (вишезначна одредница).

Божидар Ковачевић (Студеница, 26. август 1902Београд, 21. мај 1990) је био песник, есејиста, преводилац, професор Друге мушке гимназије и управник архива Српске академије наука и уметности. Његов легат и заоставштина налазе се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.

Божидар Ковачевић
Божидар Ковачевић.jpg
Фотографија Ковачевића из 1927.
Датум рођења(1902-08-26)26. август 1902.
Место рођењаСтуденица
 Краљевина Србија
Датум смрти21. мај 1990.(1990-05-21) (87 год.)
Место смртиБеоград
 СФР Југославија

БиографијаУреди

Рођен је у чиновничкој породици која се сели у Београд када је био беба.[1] Основну школу, као и 3. мушку гимназију похађао је у Београду. За књижевност се зантересовао накокн што му је комшија писац Драгутин Илић поклонио књигу. На Филозофском факултету у Београду завршио је југословенску и српску књижевност, а на Сорбони је годину дана био на студијама француске и руске књижевности, социологије и руске историје.[2] Био је васпитач престолонаследника Петра II Карађорђевића у периоду 1938–1939.[3]

За време немачке окупације, био је у логору на Бањици, зато што је одбио да потпише „Апел српском народу”.[3]

О данима проведеним у логору на Бањици записао је:

Нисам особито храбар, али пошто су 11 (једанаест) Ковачевића пали у ратовима од 1912. до 1918. године био сам спреман и да изгубим живот, али никако образ. Био сам уверен да под јармом непријатеља не треба својим радом давати никакав привид да је у земљи све нормално, а овамо о канделабрима насред престонице висе обешени Срби... Преживео сам те године веома тешко, углавном на качамаку, па и њега није било довољно. Деца су ми јела и магареће месо, али се никад, мирно кажем, апсолутно никад, нисам огрешио о верност отаџбини. Водио ме дух мога оца који је, борећи се против тираније краља Александра Обреновића, осуђен на двадесет година робије, пошто је, у ствари избегао стрељање само интервенцијом великих сила.[4]

Био је најпознатији по својој поезији, али је писао и многе приповетке и новеле које су биле објављиване у периодичној штампи између два рата. У међуратном периоду запажено је било његово теоретско дело „Бој Аполонов с Марсијем - прилог проучавању нашег песништва”.[5]

Писао је о бројним чиностима из културног и књижевног живота, посебно о ауторима који су били скрајнути или заборављени. Писао је и о: Ђурђу Драгишићу, Марку Марулићу, Ахмету Херцеговићу, Сави Владиславићу, Стјепану Зановићу, митрополиту Стефану Стратимировићу, Герасиму Зелићу, Петру Руњанину, Антуну Сорковчевићу, Стефану Стефановићу, претечама београдског стила (Стефану Живковићу, проти Матеји Ненадовићу и његовом сину Љубомиру), Нићифору Нинковићу, Ђорђу Марковићу Кодеру, Софији и Светозару Вујићу, Јовану Суботићу, Јовану Илићу, Лазару Комарчићу, Луки Сарићу, Драгиши Станојевићу, Људевиту Вуличевићу, чича Илији Станојевићу, Тадији Костићу, Белушу Јакшићу, Јаши Продановићу, Живојину Балугџићу, Тодору Поповићу, Даници Марковић, Стојану Живадиновићу, Делфи Иванић, Стевану Јаковљевићу, Синиши Кордићу, Милану Јовановићу Стојимировићу, Звонимиру Шубићу.[6]

Захваљујући Ковачевићу јавност и критика су поново спознали и почели да се баве делом Ђорђа Марковића Кодера.[6]

Приредио је дело „Смрт Уроша VСтефана Стефановића 1951. године.

Уређивао је часопис Српски књижевни гласник.[7]

Дела су му превођена на енглески, руски, немачки, бугарски, чешки, мађарски, словачки и словеначки.[8]

Завршно са 2014. изашле су четири књиге његових изабраних дела.[6]

Легат Божидара КовачевићаУреди

Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.[3]

Део Ковачевићеве библиотеке поклонила је његова ћерка Тијана Ковачевић, захваљујући залагању оснивача Адлигата Срђана Стојанчева.[3]

Међу поклоњеним материјалима налази се обиман фонд француске књижевности на француском, где је провео годину дана као стипендиста.[3]

ДелаУреди

  • Највећи севап, приповетке, 1928.
  • Мирис векова, приповетке, 1932.[9]
  • О хеленској трагедији, оглед с једним освртом на наш народни дух, 1932.
  • Вук, пригодна драма, 1937.
  • Милан Ракић, 1938.
  • Песме, 1938.
  • Из прошлости, чланци и огледи, Српска књижевна задруга, Београд 1949.
  • Еснафски људи, приповетке, 1952.
  • Доситеј Обрадовић у Првом српском устанку, Просвета, Београд 1953.
  • Његош : живот и рад, Народна књига, Београд 1953.
  • Слуга Данило и друге приповетке, Народна књига, Београд 1955.
  • Заустављени талас, песме, Просвета, Београд 1956.
  • Мирис векова, збирка приповедака објављена постхумно, Прометеј, Београд 2010.

РеференцеУреди

  1. ^ „Божидар Ковачевић | Поезија суштине”. www.poezijasustine.rs. Приступљено 2020-11-19. 
  2. ^ „Давно заборављени српски писци”. Politika Online. Приступљено 2020-11-19. 
  3. ^ а б в г д „Библиотека Божидара Ковачевића” (на језику: енглески). Приступљено 2020-11-19. 
  4. ^ Јевтић, Милош (1983). „Разговор са Божидаром Ковачевићем”. Часопис за књижевност, уметност, науку и културу РАШКА. 19: 84. 
  5. ^ „Božidar Kovačević”. www.prometej-beograd.rs. Приступљено 2020-11-19. 
  6. ^ а б в „Давно заборављени српски писци”. Politika Online. Приступљено 2020-11-19. 
  7. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Trezor: Godišnjice”. www.rts.rs. Приступљено 2020-11-19. 
  8. ^ „Božidar Kovačević”. www.prometej-beograd.rs. Приступљено 2020-11-19. 
  9. ^ Milovanović, Miodrag (2016). Srpska naučna fantastika. Beograd: Everest media. стр. 48—49. 

Спољашње везеУреди