Отворите главни мени
Лик Бријареја искоришћен као алегорија у политичком стрипу.

Бријареј (који се још назива и Егеон) је у грчкој митологији био један од Хекатонхејра.

ЕтимологијаУреди

Име потиче од грчке речи briaros, што значи „храбар“ или „јак“.[1]

МитологијаУреди

Попут своја два брата, замишљан је као сторуки џин са педесет глава. Био је син Урана и Геје. Њега је Тетида звала да спасе Зевса када су Хера, Посејдон и Атена хтели да га окују. Такође, помиње се као судија у спору Посејдона и Хелија око Истма, који је доделио Посејдону, а Хелију Акрокоринт.[2] Аполоније са Рода представља Бријареја као бога Егејског мора и сина Понта и Геје. Други аутори га виде као гиганта, а неки опет као киклопа. У сваком случају, он и његова браћа персонификују моћ природе, посебно вулканских ерупција.[3] У ствари, сам Бријареј је протумачен као божанство морских олуја. Био је ожењен Посејдоновом кћерком Кимополејом, са којом се настанио на дну Егејског мора. Са њом је можда имао кћерку Еолику, а приписује му се и кћерка Етна.[1] Једној од његових кћери је наводно припадао Хиполитин појас. Када је Херакле стигао до Јужне Нумидије, основао је град Хекатомпул. Потом је избио до Океана у близини Гада и ту поставио стубове (Абил и Калп) са обе стране мореуза. Међутим, неки оспоравају да их је поставио Херакле и да су се они раније звали „Бријарејеви стубови“, према овом диву који је био чувен чак дотле. С друге стране, неки извори наводе да је раније Хераклово име у ствари било Бријареј.[4]

ТумачењеУреди

Према неким изворима, мит о побуни богова против Зевса је у ствари метафорична прича о побуни принчева вазала на двору хеленског великог краља која га је замало стајала престола. Њега спашава нехеленска дворска гарда, регрутована из Македоније, која је родно место Бријареја.[4]

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 theoi.com: Briareos
  2. ^ Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
  3. ^ „Greek Myth Index: Aegaeon”. Архивирано из оригинала на датум 16. 12. 2010. Приступљено 30. 07. 2010. 
  4. 4,0 4,1 Роберт Гревс. 1995. Грчки митови. 6. издање. Нолит. Београд.