Википедија:Транскрипција са арапског и персијског језика

Транскрипција имена из арапског и персијског у српски језик врши се помоћу латиничке фонолошке транскрипције (систем ДМГ), коју је за научне потребе осмислило Немачко оријентално друштво (нем. Deutsche Morgenländische Gesellschaft, DMG). У овом систему сваки глас (фонема) има посебан знак, тако да структуру арапских речи показује прецизније него арапско писмо, у ком се обично изостављају кратки самогласници. Фонетски системи арапског и персијског језика слични су утолико што је за оба могуће користити научни систем ДМГ.

Арапски језик

Арапски језик одржава се као општи стандард свих Арапа, мада постоје знатне разлике у појединим земљама. Оне донекле утичу и на транскрипцију имена, али ипак основна правила полазе од класичног арапског стандарда. Следи преглед основних српских замена за арапске гласове, дат на основу горенаведене научне транскрипције:

• ā, ū, ī (дуги вокали) — транс. а, у, и (прим. Фарук, Халил)
  • алтернативно представљени као â, û, î (циркумфлекс)
• а, u, i (кратки вокали) — транс. а/е, у/о, и
  • иницијално а транс. а (прим. Асад, Амин, Агадир, Абу Муса)
  • финално а транс. а (прим. Халида, Гиза — не „Халиде, Гизах”)
  • медијално а транс. е (прим. Кемал, Недим, Шекиб, Џелал)
  • алт. представљено као ä (прим. Мухамед за Muḥammad или Muchammäd)
  • у зависности од суседства транс. а (прим. Халил, Сабри, Фејсал); на изговор и транскрипцију кратког а према писму најјаче утичу грлени ẖ, ġ, q, ḥ, ʿ, h, ʾ, емфатици ṭ, ḍ, ṣ, ẓ, уснено w, а донекле и надзубно r
  • кратко u обично транс. у (прим. Мухамед, Хусни, Хусеин, Мубарак, Муамер — према одлуци Међуакадемијског одбора (бивше) СР Југославије боље него „Мохамед, Хосни, Хосеин, Мобарак, Моамер”)
  • међутим, иницијално u транс. о (прим. Осман, Омер — не „Усман, Умер”)
  • кратко i редовно транс. и (прим. Хафиз, Халид, Салих, Киркук — не „Хафез”)
• ay, aw (дифтонзи) — транс. ај/еј (крајње аи/еи), ау
  • у завршном слогу ay транс. аи/еи (прим. Окаил, Хусеин)
  • у другим позицијама транс. ај/еј (прим. Хајдар, Сулејман)
  • за дифтонг aw транс. ау (прим. Хадрамаут, Тауфик, Џебел ел Лауз)
  • изузетно традиционално одступање Фавзи (уместо „Фаузи”)
  • такође је за арапске новине боље Ахбар ел јаум него уврежено „јом”
  • али у топонимима у којима је преовладало транс. о (прим. Сохаг)
• w, m, b (уснени сугл.) — транс. в, м, б (прим. Кувајт, Аман, Ахбар)
  • изузетно уснено w транс. у (случај египатски град Асуан)
• ṯ, ḏ (међузубни сугл.) — транс. т, д (прим. Табит, Таура, Адир, Гадафи)
  • алт. представљени као th, dh; изузетна одступања (прим. партија Баас)
• t, d, s, z (зубни сугл.) — транс. т, д, с, з (прим. Бејрут, Давуд, Касим, Азим)
• ṭ, ḍ, ṣ, ẓ (надзубни емф.) — транс. т, д, с, з (прим. Тахир, Ријад, Басра, Зафир)
  • алт. представљени као tx, dx, sx, zx; изузетна одступања (прим. месец Рамазан)
• r, l, n (надзубни сон.) — транс. р, л, н (прим. имена Рамадан, Халид)
• š, ǧ, у (палатали) — транс. ш, џ/г, ј (прим. Шукри, Бен Јахја)
  • начелно палатал ǧ транс. џ (прим. Џумхурија, Џелал)
  • али у Египту транс. г (прим. Гумхурија, Гиза, Нагиб)
• k (предњи велар) — транс. к (прим. Киркук)
• ẖ, ġ (задњи велари) — транс. х, г (прим. Халид, Ахбар, Багдад)
  • није правилно „Калид, Кхалед, Акбар”, што махом долази под енглеским утицајем
  • алт. представљени као kx, gx; изузетна одступања (прим. Картум, Мока, мока кафа)
• q (ресични сугл.) — транс. к (прим. Фарук)
• ḥ, ʿ (ждрелни сугл.) — транс. х, ∅ (прим. Мухамед, Хасан, Аман — не „Хаман”)
  • алт. представљени као cx, ʿ; без могућности преношења у виду апострофа
• h, ʾ (грлени сугл.) — транс. х, ∅ (прим. Тахир, Ахмед, Сана — не „Хахмед, Санах”)
  • алт. представљени као ch, ʾ; изузетно као апостроф у речи Кур’ан

Арапски члан, кад се у тексту на српском језику пише одвојено, у општој употреби треба писати у уједначеном облику ел, без варијација које изазива утицај гласова из суседних речи: Нефуд ел Дахи, Џебел ел Шифа, Баб ел Мандеб. Члан се може изостављати на почетку имена: Асад, Ријад, Гумхурија. Међутим, код појединих аутора треба поштовати и узус прецизности, у коме се уважава асимилација према сугласнику којим почиње наредна реч.

Признаје се преоблика типа Белкасем (где је Бел- = Абу + ел), као што се и за основно Ибн признаје и преоблика Бен (Бен Бела). Усвојено је и да у арапским именима треба заједно писати спојеве Абд + ел с наредном речју и ел + дин с претходном речју, при чему се, додуше, изузимају традиционално усвојена имена типа Абдел Насер.

Притом поједина имена имају двојне варијанте (нпр. Абдулах, Фахрудин и Абдалах, Фахредин). Отворено је питање колико ће се поред система ДМГ примењивати и неке друге посредничке транскрипције, али свакако треба сузбијати импровизоване и непоуздане поступке, поготово појаве као што је мешање енглеског и француског система.

Персијски језик

Персијским језиком говори се у Ирану. Записује се арапским писмо допуњеним четирма сугласничким словима, па се персијске фонеме могу представити с ослонцем на арапску фонолошку транскрипцију. Међутим, чињеница је да персијски изговор доста одступа од арапског, па самим тим постоје неке разлике у односу на систем ДМГ. Заправо, многа колебања и неуједначености у преношењу персијских потичу због прекомерног угледања на арапски узор.

Препоруке Међуакадемијског одбора Савезне Републике Југославије, на којима се базира транскрипција имена из арапског и персијског језика, иду углавном за реалним персијским изговором, с тим што треба поштовати већ усвојене (традиционалне, укорењене) облике и кад одступају од њих. На девет ствари треба обратити пажњу.

Персијске графеме којих нема у арапском писму преносе се по изговору као п, ч, ж, г: Панднама, Чубак, Бижан, Голшад. Арапским интерденталима ṯ, ḏ (т, д) одговарају персијски фрикативи типа с, з: Сораја, Абазар (не „Тораја, Абадар”). Струјник з одговара и емфатику ḍ у арапском: Зија (не „Дија”). Арапском кратком i одговара отворенији вокал, који се по изговору транскрибује као е: Данеш, Ентезам, Шахреза (не „Даниш, Интизам, Шахриза”). Група iy, међутим, остаје иј: 3ија (не „Зеја”). Исто тако кратком u одговара о: Хосеин, Хомеини (не „Хусеин, Хумеини”).

Арапском дифтонгу ay одговара персијско еи у крајњем слогу, а у другим позицијама начелно еј: Хосеин, Шејда. Као изузетак узима се облик Хомеини, како због створене навике, тако и по узору на име града Хомеин. Дифтонгу aw, пак, одговара нешто другачији изговор оу, па се тако и транскрибује, с тим што се на крају речи преобликује у ов: Тоуфик, Хосров. Препоручују се ликови типа Касем, Садек, Есхак (уз традиционално Исхак, по узору на арапски изговор), иако је персијски изговор, према горенаведеном, Гасем, Садег (слично томе и Мосадег), Есхаг.

Можда највише колебања изазива персијски самогласник који одговара арапском кратком а. Наиме, његов изговор у иницијалној и медијалној позицији типа је ä, док је у финалном положају типа е. Препорука је да се преноси као а, како се не би изједначавао са вокалом који одговара арапском кратком и, с тим што је у финалној позицији реалније ићи за изговором и преносити га као е. Mеђутим, и у финалној позицији може се допуштати морфолошка адаптација (нарочито у женским именима), што значи замена овога вокала са а. Дакле: Ахмад, Шaхсaвар (не „Ахмед” и слично), Шахнамa или Шaхнаме (наслов епа, боље прво), Рaхшaнде или Рaхшaндa, Хамиде или Хамида (женска имена).

Литература

• Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Транскрипција: арапски и персијски”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 182-185. ISBN 978-86-7946-079-0.