Википедија:Транскрипција са јапанског језика

Транскрипција имена из јапанског у српски језик прилично је једноставна и уједначена. Фонетски систем јапанског језика сличан је оном српског, а пренос гласова додатно олакшава проста грађа јапанског слога, који у већини случајева чини сугласник праћен вокалом, као и петовокалски систем сличан српском и постојање јасне латиничке транскрипције.

Сугласнички системУреди

Што се тиче сугласничког система, једна од најуочљивијих одлика јесте постојање реда умекшаних, палатализованих сугласника, с тим што су испред вокала i сви сугласници умекшани, а испред e сви остају тврди. Обележавање те мекоће двојако је у латиничкој транскрипцији. За једне сугласнике употребљавају се диграфи са словом Y (које иначе, кад није уз сугласник, одговара нашем ј), нпр.

тврди сугласник: KA KO KU KE

палатални сугласник: KYA KYO KYU KI

— а сличну ситуацију имамо и код R M B P G H.

Међутим, за три палатална сугласника имамо посебне графије: CH (према T за тврди сугласник), SH (према S) и J (према D или Z). У руској транскрипцији је и овде — као и за претходне случајеве — примењен уобичајени руски систем показивања мекоће помоћу истих сугласничких графема које се употребљавају и за тврде сугласнике, с тим што се диференцирање постиже помоћу сугласничких слогова (ка-кя, ко-кё, та-тя, со-сё, су-сю итд.).

Друга је упадљива одлика јапанског консонатизма да се F и TS не јављају као самостални гласови, него стоје у допунском односу према H односно T, као њихове варијанте условљене следећим U, тако да имамо редове HA-HO-HE-FU и TA-TO-TS-TSU, а исто је такав однос и D : Z. Отуда је у новом систему латиничне транскрипције, који има извесну примену у Јапану, уведено писање HU TU DU уместо FU TSU ZU по старом систему, што не треба да утиче на нашу транскрипцију. Исто се односи и на писање TI SI DI у новом систему уместо CHI SHI JI у старом.

ОсобеностиУреди

Што се тиче особености, треба имати у виду да постоје умекшане варијанте гласова, које су у ромаџију, јапанском латиничком писму, обележене словом ипсилон. Оне се преносе као сугласник + сонант „ј“.

Неколико питања транскрипције јапанских речи захтевају начелно опредељење.

  • Јапанске предњонепчане африкате (J, CH) треба преносити као џ и ч (Ноџима, Чиба, а не „Нођима”, „Ћиба”). По изговору било би оправданије за јапанско J и CH узимати наше ђ и ћ, али ће ипак бити боље џ и ч. Разлог је двојак: једно због укорењене навике у српскоме језику, а друго зато што избором џ и ч добијамо логично решење и за трећи палатал, тј. за SH, где ћемо онда применити наше ш. У супоротном, наше ш не би било у системском складу са ћ, ђ. Зато ћемо остати при уобичајеном Фуџијама (FUJIYAMA), Хачинохе (HACHINOHE), Хирошима (HIROSHIMA) итд.
  • Сендај или Сендаи, Ајкава или Аикава (SENDAI, AIKAWA)? У неким прецизним транскрипцијама овде се прави етимолошка разлика: ако је дифтонг кинеског порекла, пише се сугласник ј, а ако је изворна јапанска реч, на том месту стоји вокал и. За нас је, међутим, боље да пођемо од практичних разлога, па да на крају речи уместо I иза самогласника пишемо ј, чиме ће се омогућити нормативна деклинација и извођење речи, док у средини речи можемо задржати и без обзира на порекло: Сендај (SENDAI), Сакај (SAKAI), Фукуј (FUKUI), самурај (SAMURAI), Аикава (AIKAWA), Суицу (SUITSU) итд.
  • Каназава или Канадзава, Сузуки или Судзуки (KANAZAWA, SUZUKI)? Јапанско Z описује се у стручној литератури као полуафриката, што би оправдало и нашу замену за дз, нарочито с обзиром на аналогно џ (J) . Међутим, као простије и већ укорењено, треба задржати писање з: Мијазаки (MIYAZAKI), Шизуока (SHIZUOKA), камиказе (KAMIKAZE) и сл.
  • Такође треба обратити пажњу на изузетке, настале у ранијој пракси, што прати општу правописну напомену да правила не треба примењивати строго ретроактивно. Тако ће, рецимо, главни град Јапана остати Токио уместо по правилима одређеног преноса Токјо. Само због сувише укорењене навике треба задржати име Токио, али у осталим случајевима јапанско Y треба преносити као ј: Кјушу (KYUSHU), Кирју (KIRYU), Шамјо (SHAMYO) и сл. Једино ће се ј са претходним н слити у њ: Буња (BUNYA), док аналогне ситуације за љ немамо, јер у јапанском гласовном систему не постоји сонат л. С друге стране, у српској лексици ће постојати и речи као што је бонсаи.

Опис системаУреди

Како јапански језик користи прилично сложено кинеско писмо (канџи), заједно са домаћим писмима старије (хирагана) и новије генерације (катакана), најлакше ће за основу транскрипције бити узимање латиничког транскрипта (ромаџи), конкретно Хепбернов систем. Већина гласова преноси се онако како је записана. Изузетак су вокали, чија се дужина занемарује (нпр. Kyōto = Kyoto = Kyouto = Kyohto = Кјото), као и следећи посебни гласови:

  • CH — транс. ч (јап. Kochi, Hitachi, Chokai — Кочи, Хитачи, Чокај)
  • I — транс. и (јап. Iwanai, Ikuno, Morioka — Иванај, Икуно, Мориока)
  • I (крајње) — транс. ј (јап. Sakai, Fukui, Wakkanai — Сакај, Фукуј, Ваканај)
  • J — транс. џ (јап. Jama, Fujiyama, Himeji — Џама, Фуџијама, Химеџи)
  • NY — транс. њ (јап. Nyudo, Bunya — Њудо, Буња)
  • SH — транс. ш (јап. Shirakawa, Toshiba, Hiroshima — Ширакава, Тошиба, Хирошима)
  • TS — транс. ц (јап. Tsuruga, Matsuyama, Mitsubishi — Цуруга, Мацујама, Мицубиши)
  • W — транс. в (јап. Wakayama, Uwajima — Вакајама, Уваџима)
  • Y — транс. ј (јап. Yamaguchi, Yokohama, Kyoto — Јамагучи, Јокохама, Кјото)
  • Z — транс. з (јап. Matsuzaka, Miyazaki — Мацузака, Мијазаки)

Остала слова преносимо без промене, осим што упрошћавамо удвојене сугласнике. Не преносимо ни знак дужине вокала, који се употребљава у прецизнијем лат. транскрибовању (нпр. у Кјушу, први слог у Кјомо и др.).

ЛитератураУреди

  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2017). „Транскрипција: јапански”. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 198-200. ISBN 978-86-7946-105-6.