Владета Тешић
Владета Тешић (Катићи, 23. децембар 1922 — Београд, 3. април 2019) је био доктор педагошких наука, професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду, председник Педагошког друштва Србије, члан редакције и главни и одговорни уредник часописа Настава и васпитање и одговорни уредник часописа „Педагогија”.[1]
Владета Тешић проф. др | |
|---|---|
| Датум рођења | 23. децембар 1922. |
| Место рођења | Катићи, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 3. април 2019. |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Занимање | Педагог |
| Награде | Октобарска награда града Београда Награда „Доситеј Обрадовић” Награда Управе фонда „Милица и Милош В. Јанковић” на Филозофском факултету Вукова награда Награда за животно дело „Др Вићентије Ракић” Педагошког друштва Србије |
| Одликовања | Орден рада са сребрном звездом |
Биографија
уредиОбразовање
уредиРођен је 23. децембра 1922. у Катићи у учитељској породици.[1] Основну школу је завршио у Јошеви, а пет разреда гимназије и учитељску школу у Ужицу, јула 1943. године.[2] Октобра 1946. је примљен на студије педагогије Филозофског факултета Универзитета у Београду, које је као стипендиста Министарства просвете Србије завршио 27. септембра 1950. са средњом оценом 9,55.[2] Као стипендиста Унеска је шест месеци био на стручном усавршавању у Савезној републици Немачкој и учествовао је на неколико међународних скупова са темама из области историје педагогије.[1]
Докторску дисертацију „Морално васпитање у школама Србије (1830—1878)” је одбранио 15. јуна 1963. на Филозофском факултету Универзитета у Београду,[2] која представља први обимнији рад о том питању написан у педагогији на основу проучавања архивског материјала, штампе и литературе из тог времена.[1] Користио је и анализирао службене прописе за одређену врсту школе, архивску грађу Државног архива Србије, Кнежеве канцеларије, Државног совјета, Министарства просвете, Министарства унутрашњих дела, Лицеја, Велике школе и других у настојању да анализира и утврди теоријско–педагошке погледе који су утицали на морално васпитање ученика појединих школа.[1] Разматрао је конкретне облике, методе и средства моралног васпитања.[1]
Као посебно значајно у његовој дисертацији се издвајају општи закључци – систем моралног васпитања ученика у том периоду у Србији се заснивао на неповерењу у ученике упркос честих неуспеха у пракси и прогресивних теоријских погледа на морално васпитање, у школама се упорно одржавао репресивни карактер дисциплине и систем моралног васпитања који се силом одржавао у школама Србије је тог времена претрпео неуспех.[1]
Радно искуство
уредиНакон положеног дипломског испита је постављен за професора средње школе, а јануара 1951. је изабран за асистента Историја педагогије на Катедри за педагогију Филозофског факултета Универзитета у Београду водећи самостално семинарске вежбе и предавајући две матурске године у Школи за васпитаче у Београду.[1] У звање доцента за општу и националну историју педагогије је изабран 1965. и 1971, у звање ванредног професора 1976. и 1981. и у звање редовног професора 1983. године.[1]
Током целокупног рада на Филозофском факултету је био ангажован у рад Педагошког друштва Србије као секретар и председник, члан редакције и главни и одговорни уредник часописа Настава и васпитање, секретар и потпредседник Савеза педагошких друштава Југославије и одговорни уредник часописа Педагогија.[2] Био је секретар Секције Удружења наставника Филозофског факултета, председник Комисије за наставу Филозофског факултета, члан, заменик председника и председавајући Савета Филозофског факултета, управник Одељења за педагогију и Општег педагошког семинара Филозофског факултета.[2]
У својству хонорарног професора је предавао Општу педагогију с дидактиком на Природно-математичком факултету Универзитета у Крагујевцу, Факултету техничких наука Универзитета у Крагујевцу и Факултету примењених уметности Универзитета уметности у Београду.[2] У истом својству је учествовао као испитивач Основе педагогије на стручним (државним) испитима професора приправника на неколико факултета Универзитета у Београду.[2]
Био је члан Савеза комуниста Југославије, секретар ООСК наставника Филозофског факултета, секретар Комитета СК Филозофског факултета, члан Универзитетске конференције СК, члан Статутарне комисије УК СКС и члан Председништва Сталне акционе конференције СК Филозофског факултета.[1]
Пензионисан је 1. октобра 1988. године, а преминуо је 3. априла 2019. у Београду.[1]
Награде и одликовања
уредиДобитник је бројних признања и награда међу којима су:[1]
- Октобарска награда града Београда 1974.
- Награда „Доситеј Обрадовић” 1979.
- Награда Управе фонда „Милица и Милош В. Јанковић” на Филозофском факултету Универзитета у Београду 1987.
- Вукова награда 1987.
- Орден рада са сребрном звездом 1988.
- Награда за животно дело „Др Вићентије Ракић” Педагошког друштва Србије 1999.
Библиографија
уредиПосветио се изучавању педагошко–школске прошлости, аутор је обимне библиографије научних и стручних прилога из опште историје педагогије и историје педагогије и школства Србије конституишући је као самосталну наставну дисциплину студија педагогије.[1]
Аутор је већег броја предговора и приказа дела педагошких писаца и класика:[1]
- „Педагошке идеје Џона Лока”, предговор књизи Лока „Мисли о васпитању”
- „Доктрина Сен Симона” 1954.
- „Менотењеви педагошки погледи” 1954.
- „О похвали лудости” Е. Ротердамског 1956.
- „Нови погледи на друштво” Р. Овена 1958.
- „Изабране педагошке расправе и чланци” К. Д. Ушинског 1960.
- „Суштина Русоовог педагошког стваралаштва”, поводом 250 година од рођења и 200 година објављивања педагошког списа Емил или о васпитању 1962.
- „Макаренко и наша педагошка савременост” 1963.
- „Педагошка идеја М. Ф. Квинтилијана” 1968.
- „Савременост и актуелност педагошког мишљења Ј. А. Коменског” 1970.
- „Смисао педагошког погледа В. И. Лењина” 1970.
- „О Париској комуни и васпитању” 1971.
Посебну пажњу је посветио проучавању педагошке делатности, идеја и практичног васпитног рада истакнутих педагога у Србији међу којима су Димитрије Нешковић, Стевану Окановићу, Војислав Бакић и Вићентије Ракић.[1]
Група његових радова је посвећена историји школства у Београду и сматрају се значајним доприносом историји националне педагогије, међу њима су „Школа у Београду пре сто година, 1860—1870”, „Прилози” објављени у књизи „Историја Београда”, „Школство у Београду” (1815—1941) и „Основна школа у Београду од 1718—1918”.[1]
