Владислав Бајац

Владислав Бајац (Београд, 1954) је српски књижевник, преводилац и издавач.[1]

Владислав Бајац
Vladislav Bajac, Studio Babic.jpg
Владислав Бајац
Датум рођења2. јун 1954.
Место рођењаБеоград,  ФНР Југославија
Период1972—
Најважнија дела
Који пут до људи води
Подметачи за снове
Гастрономадске приче
Европа на леђима бика
Подметачи за снове
Друид из Синдидуна
Европа експрес
Хамам Балканија
НаградеНаграда "Стеван Пешић"
Награда/стипендија "Фондације Борислав Пекић"
Награда "Шести април"
Награда "Фондације Бранко Ћопић"
Награда "Златни Бестселер"
Награда "Хит Либрис"
Међународна награда "Златни прстен"
Награда „Балканика“
Награда „Исидора Секулић“
Српска култура
Coat of arms of the Nemanic Dynasty.svg
Живот и обичаји
Уметност
Образовање и наука
Издаваштво и медији
Споменици
Разно

Аутор је више стотина текстова из области књижевности и културе. Уређивао рубрике у листу Политика (рок музика у Политици за децу) и у НИН-у (Људи). Аутор је више десетина документарних ТВ емисија о светској књижевности и култури.

Оснивач је (1993) главни уредник и директор издавачке куће „Геопоетика“ Београд.[2]

БиографијаУреди

Рођен је 2. јуна 1954. године у Београду, где је студирао на Филолошком факултету на Одсеку за југословенску књижевност са општом. Уз писање, бавио се новинарством, књижевним преводилаштвом и издаваштвом.[3]

У области новинарства био је уредник за културу листа Студент (1972/73), уредник часописа Хаику. Сарадник на Другом програму Радио Београда. Уредник у радио станици Студио Б, оснивач емисије и неформалне школе новинарства Ритам срца (касније пренесене на Радио Б92 у чијим оснивачким припремама је учествовао). Био је заменик, а потом и главни и одговорни уредник часописа Rock и Huper (НО Политика).

Поезија и проза превођена су на преко двадесет страних језика (часописи, антологије). Књиге су му објављене на двадесет светских језика.

Позоришне представе по текстовима из књига извођене у иностранству (Француска, Чешка).

ЧланствоУреди

Преводилачки радУреди

Превод са енглеског језикаУреди

Превео више десетина књижевних текстова, као и објављених антологија (избор, превод, предговори, био-библиографија) и књиге:

  • Песници бит генерације, "Свеске", Београд, 1979.
  • Трип – водич кроз савремену америчку поезију (ко-приређивач Владимир Копицл), "Народна књига", Београд, 1983.
  • Зен приче, "Едиција А", Београд, 1980, 1982, 1984, 1995. и 2000.
  • Ленард Коен: Снага робова, "БИГЗ", Београд, 1981.
  • Чан приче, "Друге свеске", Београд, 1982.
  • Ленард Коен: Шта ја радим овде, "Књижевна заједница Н.Сада", Нови Сад 1987.
  • Мусо Кокуши, Зен песме, "Табернакул", Скопље, 1992.

Превод на енглески језикУреди

  • Василије Топалов: Mo On the Road to Amsterdam, 1993.

Објављена делаУреди

Аутор је две књиге песама, три књиге прича, шест романа.

Књиге песамаУреди

  • Који пут до људи води, "Обелиск", Београд, 1972.
  • Пут хаику, "Улазница", Зрењанин, 1988.
Награде за хаику поезију на светском конкурсу The International Itoen Haiku Poetry Contest, Токио, Јапан, 1991. и 1993.

Књиге причаУреди

  • Европа на леђима бика, "Књижевне новине", Београд, 1988.
  • Подметачи за снове, Геопоетичке басне, "Књижевне новине", Београд, 1988.
Награда "Стеван Пешић" за најбољу прозну књигу 1996.
  • Гастрономадске приче, "Архипелаг", Београд, 2012.[6]
  • Сабране приче, Дерета, Београд, 2017.

РоманиУреди

  • Књига о бамбусу, "Књижевне новине", Београд, 1989, "Табернакул", Скопље, 1992.[7]
Номинована међу 25 романа деценије у Југославији (Вечерње Новости), 1990.
Најужи избор за НИН-ову награду критике за роман године, 1989.
  • Црна кутија, Утопија о накнадној стварности, "Нова", Београд, 1993.
Награда/стипендија "Фондације Борислав Пекић" за пројекат, први добитник 1993.
  • Друид из Синдидуна, "Народна књига", Београд, 1998.[8]
Награда "Шести април" (Удружење Београђана и Удружење књижевника Србије) за најбољи роман о Београду, 1999.
Награда "Фондације Бранко Ћопић" при Српској академији наука и уметности за најбољу књигу године,1999.
Награда "Златни Бестселер" за десет најпродаванијих књига у 1998. листа "Вечерње новости" и Редакције за културу ТВ Београд.
Проглашена за Књигу године од критичара листа "Вечерње новости", 1998.
Најужи избор за НИН-ову награду критике за роман године 1998.
Номинација за награду "Меша Селимовић" за најбољу књигу године (друго место), 1998.
Номинација за међународну награду "Балканика" за најбољи роман балканских држава. [9]Представник југословенске књижевности, Атина, Грчка, 1999.
Најужи избор за књижевну награду Атине за најбољу страну књигу, 2012.
  • Бекство од биографије. Живот у осам имена, "Чигоја штампа", Београд, 2001.
Награда "Хит Либрис" Редакције за културу РТС-а за десет најчитанијих књига године.
Ужи избор за НИН-ову награду.
  • Европа експрес, Роман у причама, "Чигоја штампа", Београд, 2003.
Међународна награда "Златни прстен" за стваралачки опус, 2004. Скопље, Македонија.
Ужи избор за НИН-ову награду.
  • Хамам Балканија, Архипелаг 2008.[10]
Награда „Балканика“ међународног жирија за најбољу књигу на Балкану 2008.
Награда „Исидора Секулић“ за најбољу књигу у Србији 2008.
Награда „Хит Либер“ за десет најтраженијих књига у 2008.
Номинована за ИМПАК Даблин књижевну награду, 2011.
Најужи избор за НИН-ову награду.
  • Хроника сумње, Београд 2016.
Награда „Меша Селимовић“ за најбољу књигу у Србији 2017.
Најужи избор за НИН-ову награду, 2017.
Најужи избор за регионалну награду Мирко Ковач, 2017.

Награде за укупан радУреди

  • Награда Рамонда Сербика, 2012.
  • Награда ПрозАрт, Скопље, 2013.
  • Награда Димитрије Митриновић, 2014.
  • Специјална књижевна награда Кине, 2014.
  • Награда Иницијатива за књижевно превођење, Лондонски Сајам књига и Удружење издавача Велике Британије, 2018.

Литература о писцуУреди

  • Геопоетички архипелаг Владислава Бајца, Улазница, 2004.

ИзвориУреди

  1. ^ „Vladislav Bajac”. Na pola puta. Приступљено 29. 3. 2021. 
  2. ^ Геопоетика/Владислав Бајац(језик: енглески)
  3. ^ „Vladislav Bajac”. Treći trg. Приступљено 29. 3. 2021. 
  4. ^ Српско књижевно друштво/Владислав Бајац
  5. ^ Балканска академија уметности почела са радом (Б92, 19. фебруар 2018)
  6. ^ „Вијести/Гастрономадске приче”. Архивирано из оригинала на датум 29. 01. 2015. Приступљено 28. 01. 2015. 
  7. ^ „"Књига о бамбусу" Владислава Бајца поново објављена у Русији”. РТВ. Приступљено 29. 3. 2021. 
  8. ^ „Владислав Бајац - ДРУИД ИЗ СИНДИДУНА и ХАМАМ БАЛКАНИЈА”. Приче о Београду - Владислав Бајац. Приступљено 29. 3. 2021. 
  9. ^ „СПОНА/ Владислав Бајац добио награду „Балканика. Архивирано из оригинала на датум 04. 03. 2016. Приступљено 28. 01. 2015. 
  10. ^ „Владислав Бајац „Хамам Балканија. Роман и друге приче. Завод за проучавање културног развитка. Приступљено 29. 3. 2021. 

Спољашње везеУреди