Војислав Кецмановић
Војислав Кецмановић Ђедо (Читлук код Приједора, 1881 — Сарајево, 26. децембар 1961) био је лекар, учесник Балканских ратова и Народноослободилачке борбе и председник Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ).
| војислав кецмановић | |
|---|---|
 Војислав Кецмановић (рад Бранка Радуловића, 1909-11) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1881. |
| Место рођења | Читлук код Приједора, Аустроугарска |
| Датум смрти | 26. децембар 1961. (79/80 год.) |
| Место смрти | Сарајево, НР БиХ, ФНР Југолавија |
| Професија | лекар |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1943. |
| Учешће у ратовима | Балкански ратови Народноослободилачка борба |
| Председник Предеседништва Народне скупштине БиХ | |
| Период | 26. април 1945 — новембар 1946. |
| Претходник | функција установљена |
| Наследник | Ђуро Пуцар |
Биографија
уредиРођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Отац му је био свештеник. Као ђак, Војислав се образовао код народног трибуна, хуманиста и социјалиста Васе Пелагића.[1] Гимназију је похађао у Сарајеву, Рељеву и Сремским Карловцима. Студирао је медицину од 1905. до 1911. године у Прагу где је и дипломирао. У Прагу се упознао са револуционарним политичким идејама Томаша Масарика и остао им привржен током читавог живота. Као лекар радио је у Тузли, одакле је за време Балканског рата прешао у Србију и учествовао у њему као добровољац.
После рата вратио се у Тузлу, а затим живео у Сарајеву, где се укључио у револуционарни раднички покрет. Током учешћа у Првом светском рату, због свог бунта против Аустро-Угарске био је осуђен неко време на робију. У бањалучком велеиздајничком процесу осуђен је на пет година робије, коју је издржавао у Бањој Луци и Зеници.[1]
Године 1918. преселио се с породицом у Семберију и био лекар у Бијељини. Био је председник културно-просветног друштва, један од оснивача читаонице „Филип Вишњић“ и истакнути културни радник у граду. На иницијативу КПЈ, 1938. године појавио се на изборима као кандидат Самосталне демократске странке.[1]
Одмах од почетка оружаног устанка 1941. године, прихватио је платформу КПЈ о народноослободилачкој борби и активно подржавао НОП.
Укључивши се у Народноослободилачку борбу, пребацио се јуна 1943. године на ослобођену територију. Исте године био је изабран за члана Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије и за председника Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине на Првом заседању у Мркоњић Граду 25. новембра.
Од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био је председник Предесдништва Народне скупштине Босне и Херцеговине.
Умро је 26. децембра 1961. у Сарајеву, где је и сахрањен на Партизанском гробљу.[2][3]
Сарајевско „Ослобођење” издало је његову књигу “Забиљешке из ратних дана” 1980. године.[1]
Његов брат био је Душан Кецмановић (1876—1942) православни свештеник и политичар.
Галерија
уреди-
На народном збору -
Споменик у Бијељини
Референце
уреди- ^ а б в г Часопис за сувремену повијест, оцјене и прикази: Слободан Наградић, Војислав Кецмановић Ђедо. Забиљешке из ратних дана
- ^ „Војислав Кецмановић Ђедо”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 27. 12. 1961. стр. 5.
- ^ „Уз највеће почасти сахрањени су посмртни остаци др Војсилава Кецмановића”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 28. 12. 1961. стр. 5.
Литература
уреди- Енциклопедија Југославије (књига пета). „Југославенски лексикографски завод“, Загреб 1962. година.
- Српски биографски речник (књига пета). „Матица српска“, Нови Сад 2011. година.
