Војихна (кесар)

Војихна, кесар Војихна или Војин од Драме (12981360) био је српски властелин и један од истакнутих војсковођа за време владавине и освајања цара Стефана Уроша IV Душана. Имао је титулу кесара и управљао Драмом.

Кесар Војихна
Датум рођењаоко 1298.
Датум смрти1360.
Место смртиДрама
ГробХиландар
ОтацСтефан Урошиц Немањић
ПотомствоЈелена (монахиња Јефимија)
Војвода, Кесар

ПореклоУреди

Извесни жупан Војихна помиње се 25. октобра 1323. године на двору краља Владислава II, сина краља Драгутина. Неки историчари сматрају да је ово кесар Војихна и да је био син Урошица, брата краља Владислава II.[1]

БиографијаУреди

Рођен је око 1298. године. Српска војска је 25. септембра 1345. године освојила град Сер, тада трећи град по величини у Византији, након чега се Душан прогласио за цара 25. децембра 1345. у Серу и крунисао на државном сабору на Ускрс 16. априла 1346. године у Скопљу. После тога је Војихна добио титулу кесара и град Драму на управу. Пре тога је као војсковођа имао титулу војводе. Године 1348. поменут је два пута као царев „братучед“ у повељи издатој у Хиландару, за време боравка цара Душана на Светој Гори:[1][2][3]

„...царству ми властелин суродник, царства ми братучед Воихна...“

„...и по благосрдечному моленију... братучеда ми Воихне, дарова царство ми в Пострумском пределе село Потолиново... да јест всечестному монастиру отечества нашего Хиландару до дни и до веки...“

Повељом се потврђује Хиландару село Потолино као поклон кесара Војихне.

Историчари на основу овога претпостављају да није искључено да је био у крвном сродству са царем Душаном, али се степен сродства не може тачно одредити. Такође се помиње и 1369. године да је даровао цркву св. Арханђела код Грабова на планини Беласици код Струмице, у повељи деспота Јована Угљеше Мрњавчевића истој цркви.[2] На основу овога и других историјских извора, у новије време историчари сматрају да се земља којом је он управљао није ограничавала само на град Драму, већ да је обухватала знатно ширу област: на западу до планине Беласице и реке Струме, на југу до града Христопоља (данас Кавале) и Пангејске планине и на истоку до реке Месте.[4][5] Ова област била је саставни део удеоне области Српског царства којом су управљали царица Јелена и деспот Јован Угљеша.

После смрти цара Душана (20. децембар 1355), Матија Кантакузин, византијски цар савладар који је владао у области Родопа, постигао је договор са кесаром Војихном и архонтом Сера да заузму Сер. Матија Кантакузин кренуо је са својом војском и турским најамницима Орхана I, емира Ајдинског емирата, да заузме Сер у лето 1357. године. Претходно је прошао Волерон, кланце код Христопоља и опљачкао област око града Филипија. Његова војска сукобила се код Сера са војском српског цара Стефана Уроша V коју је послао као помоћ својој мајци, царици Јелени. Кесар Војихна прекршио је раније постигнути договор и прешао на страну српске војске. Војска Матије Кантакузина претрпела је пораз код Сера и повукла се ка Филипију. Становници града Филипија заробили су Матију, одвели га у Драму и предали кесару Војихни. Уз сагласног царице Јелене, кесар Војихна је уз откуп предао Матију византијском цару Јовану V Палеологу. Након тога, Матија је послат на острво Тенедос и одрекао се царске титуле. О овој бици постоји сведочанство византијског историчара Нићифора Григоре и цара Јована VI Кантакузина, оца Матије Кантакузина.[6] Иако одан цару Урошу и претходно цару Душану, на основу овог договора сматра се да је кесар Војихна имао намере да збаци са власти царицу Јелену и постане господар серске области. Такође, неки историчари претпостављају да је поменути архонт Сера, чије име није забележено, био деспот Јован Угљеша.

Познат је и запис монаха Рајчина Судића, у коме сведочи да су он и Кијевац лажно оптужени за неверу и да их је кесар Војихна заточио у тамницу пет месеци, а да није било доказа за ову оптужбу.[7] Кесар Војихна се у историјским изворима последњи пут помиње 1358.[2] године. У пролеће 1371. године, деспот Угљеша посетио је његов гроб у манастиру Хиландар.[2]

ПородицаУреди

Његова ћерка Јелена (монахиња Јефимија) била је удата за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића.

О овоме постоји њен запис песме у Хиландару из 1398-1399. године, у коме пише:[2][8]

„...Јефимија монахиња, кћи господина ми кесара Војихне, који лежи овде, негда деспотица.“

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б Ђорђе Сп. Радојичић - Стари српски књижевници XIV-XVII века, Приступљено 30. марта 2014.
  2. ^ а б в г д Владимир Г. Алексић - Наследници Мрњавчевића и територије под њиховом влашћу од 1371. до 1395. године (докторска дисертација). pp. 12, 13. и 46, Приступљено 30. марта 2014.
  3. ^ Милан Ивановић - Прилози ο споменицима Метохије, Новобрдске Криве Реке, Сиринићке и Никшићке жупе, Приступљено 30. марта 2014.
  4. ^ Зборник радова византолошког института - Област кесара Војихне Архивирано на сајту Wayback Machine (30. март 2014) (језик: енглески), Приступљено 30. марта 2014.
  5. ^ Упознај Србију - Србија у доба цара Уроша V (1356—1371), распад Српског царства Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2013), Приступљено 30. марта 2014.
  6. ^ Историјаска библиотека - цар скривен у мочвари, Приступљено 30. марта 2014.
  7. ^ Историјаска библиотека - Стари српски записи, Приступљено 30. марта 2014.
  8. ^ Ризница српска - Деспотица Јелена Мрњавчевић, Монахиња Јефимија (1350—1405), Приступљено 30. марта 2014.

ЛитератураУреди

  • Ђорђе Сп. Радојичић - Стари српски књижевници XIV-XVII века, Расправе и чланци, „Издавачко и прометно А. Д. Југоисток“, Београд, 1942.