Гојко Радовић
Гојко Радовић (Подгорица, 15. август 1911 — Титоград, 20. јул 1971) био јеучесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Црне Горе и народни херој Југославије.
| гојко радовић | |||
|---|---|---|---|
 Гојко Радовић | |||
| Лични подаци | |||
| Датум рођења | 15. август 1911. | ||
| Место рођења | Подгорица, Краљевина СХС | ||
| Датум смрти | 20. јул 1971. (59 год.) | ||
| Место смрти | Титоград, СР Црна Гора, СФР Југославија | ||
| Професија | друштвено-политички радник | ||
| Деловање | |||
| Члан КПЈ од | 1942. | ||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||
| Служба | НОВ и ПО Југославије | ||
| Херој | |||
| Народни херој од | 27. новембра 1953. | ||
| Одликовања |
| ||
Биографија уреди
Родио се у Подгорици 15. августа 1911. године. Рано је почео да ради као бријачки радник у једној приватној радњи. Од младости је био заинтересован за раднички покрет. Као председник подружнице бријачких радника изабран је за члана Међуструковног одбора у Подгорици. У Априлском рату борио се на албанском фронту. Од почетка Тринаестојулског устанка борио се у првим редовима у многим биткама међу којима је била и Пљеваљска битка. Прво је био у Зетском одреду, а затим у 2. чети 4. батаљона Пете пролетерске црногорске бригаде. Члан КПЈ постао је 1942. године.[1]
Са Петом пролетерском бригадом је водио борбе око Бугојна. Са Марком Ђуровићем и Луком Вучинићем организовао је акције на планини Чемерници и у околини Скендер Вакуфа којим су четници уништени. Као командир вода руководио је нападом на Прозор током Четврте непријатељске офанзиве и после заузимања града похваљен је од команданта ове операције Саве Ковачевића. Четврта бригада у којој се налазио Радовић у борби код села Идбар добила је задатак да омогући пребацивање партизанских болница преко Прења ка Борачком кршу. Захваљујући храбрости Радовићевог вода, одбијено је 12 узастопних непријатељских јуриша, а Радовић је био рањен. Приликом борби на Плану у Херцеговини јединице 4. батаљона морале су да се повлаче, а он је са још неколико пушкомитраљезаца остао да штити одступницу. У борби је тешко рањен и остао је без ока. Спашен је у противнападу које су извеле партизанске јединице. Након тога се борио у редовима 6. дивизије КНОЈ−а. Из рата је изашао са чином мајора.[2]
Након рата је радио у Секретаријату за унутрашње послове (СУП) Црне Горе све до пензионисања 1964. године.
Преминуо је изненада 20. јула 1971. године у Титограду.[3]
Носилац Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[3]
Референце уреди
- ^ Народни хероји Југославије 1982, стр. 152.
- ^ Народни хероји Југославије 1982, стр. 152−153.
- ^ а б Народни хероји Југославије 1982, стр. 153.
Литература уреди
- Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982.
