Грађанска права

Појам грађанска права обухвата сва лична, политичка и социоекономска права која су загарантована највишим законима државе. Прва свеобухватна декларација о правима човека и грађанина усвојена је за време Француске револуције 1789 год., да би касније била основ за формирање законодавстава у великом броју савремених држава. Најважнији проблем у социјалном раду, као и другим наукама које се баве проблемима људи, је у којој мери се људска права поштују и какве су консеквенце за оне који та права, у било ком облику, угрожавају и суспендују.[1]

Грађанска права укључују осигурање физичког и менталног интегритета, живота и безбедности људи; заштиту од дискриминације на основу расе, пола, сексуалне оријентације, родног идентитета, националног порекла, боје коже, старости, политичких гледишта, етничке припадности, вероисповести и инвалидности;[2][3][4] и индивидуална права као што су приватност и слобода мишљења, говора, религије, штампе, окупљања и кретања.

Политичка права укључују природну правду (процедуралну правичност) у закону, као што су права оптуженог, укључујући право на поштено суђење; право на тражење правне заштите или правног лека; и права учешћа у цивилном друштву и политици, као што су слобода удруживања, право на окупљање, право на петицију, право на самоодбрану и право гласа.

Грађанска и политичка права представљају изворни и главни део међународних људских права.[5] Они обухватају први део Универзалне декларације о људским правима из 1948. (при чему економска, социјална и културна права, чине други део). Теорија три генерације људских права ову групу права сматра „правима прве генерације”, а теорија негативних и позитивних права сматра их углавном негативним правима.

ИсторијаУреди

Фраза „права грађана” је превод са латинског jus civis (право грађанина). Римски грађани су могли бити слободни (libertas) или сервилни (servitus), али сви су имали законска права.[6] Након Миланског едикта 313. године, та права су укључивала и слободу вероисповести; међутим 380. године Солунски едикт захтевао је од свих субјеката римског царства да исповедају католичко хришћанство.[7] Римска правна доктрина изгубљена је током средњег века, али тврдње о универзалним правима су и даље могле да се постављају на основу хришћанске доктрине. Према вођама Кетове побуне (1549), „сви обавезани људи могу бити ослобођени, јер је Бог учинио све слободним својим драгоценим проливањем крви”.[8]

ИзвориУреди

  1. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  2. ^ The Civil Rights act of 1964, ourdocuments.gov Архивирано 2019-03-22 на сајту Wayback Machine
  3. ^ Americans with Disabilities Act of 1990, accessboard.gov Архивирано 2013-07-20 на сајту Wayback Machine
  4. ^ Summary of LGBT civil rights protections, by state, at Lambda Legal, lambdalegal.org
  5. ^ A useful survey is Paul Sieghart, The Lawful Rights of Mankind: An Introduction to the International Legal Code of Human Rights, Oxford University Press, 1985.
  6. ^ Mears, T. Lambert, Analysis of M. Ortolan's Institutes of Justinian, Including the History and, p. 75.
  7. ^ Fahlbusch, Erwin and Geoffrey William Bromiley, The encyclopedia of Christianity, Volume 4, p. 703.
  8. ^ „Human Rights: 1500–1760 – Background”. Nationalarchives.gov.uk. Приступљено 2012-02-11. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди