Дејан Косановић
Дејан Косановић (Београд, 28. септембар 1930 — Београд, 8. август 2013) био је српски редитељ и сценариста драмских филмова, историчар филма и професор и декан Факултета драмских уметности у Београду и проректор Универзитета уметности у Београду. Био је и директор Фестивала југословенског филма у Пули.
| Дејан Косановић | |
|---|---|
 Усељење у нову зграду ФДУ, 1974, Марко Бабац, Дејан Косановић, Миленко Маричић, Предраг Бајчетић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 28. септембар 1930. |
| Место рођења | Београд, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 8. август 2013. (82 год.) |
| Место смрти | Београд, Република Србија |
Биографија уреди
Образовање уреди
Дејан Косановић је основну и средњу школу завршио у Београду. Године 1948. је примљен у трећу септембарску генерацију Високе филмске школе на одсек режије, а дипломирао је режију на Академији за позоришну уметност 1952. године [1] Упоредо је завршио Историју уметности на Филозофском факултету у Београду.[1] Од 1971. године активно се бавио проучавањем историје филма, односно, почецима филма у Југословенским земљама и региону[2] да би 1983. године крунисао свој рад докторатом на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду под именом: Почеци кинематографије на територији Југославије 1896-1918.[3]
Професорски позив уреди
Од 1962. године је почео да предаје на тадашњој Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) предмет Организација филмске производње, као и предмет Историја филма на трећем степену студија. У почетку је радио хонорарно, а касније улази у стални радни однос. На Факултету је радио – са прекидима – све до одласка у пензију 1995. године као редован професор. Био је декан ФДУ (1973-1975), као и проректор Универзитета уметности у Београду (1979-1983).[4]
Извео је бројне генерације студената (организације), односно филмске продукције на ФДУ, које је га памте као врсног предавача, изузетног педагога, одговорног професионалца и великог ерудиту који поред знања из историје, теорије, естетике филма.[5] Служио се енглеским, француским, италијанским, немачким и кинеским језиком.[1]
Редитељ и сценариста уреди
Радио је као асистент режије многих домаћих и страних филмских редитеља на домаћим и копродукционим играним филмовима, а затим је као редитељ реализовао 35 документарних филмова и преко 200 телевизијских документарних емисија[2] за Југословенску радио телевизију (ТВ Београд, ТВ Нови Сад) и иностране телевизије ОРТФ, ЗДФ и америчку АБЦ телевизију. [3]
Тематика његових документарних филмова је била разноврсна. Дејан Косановић је пре свега тежио да гледаоцу пренесе нова сазнања о нашој прошлости, о историји и историји ликовних уметности у Србији, али такође и о другим збивањима у свету који нас окружује.
Неки од његових филмова су:
- Ђура Јакшић (1957), филм о животу српског песника и сликара. Филм је добио награду за квалитет Републике Србије и републичку награду за режију.
- Фреске и Средњевековна архитектура у Србији и Македонији (1957), филмови, међу првима у боји снимљеним код нас, који су били намењени и приказани на Светској изложби у Бриселу.
- Истина у оковима (1959), биографија Васе Пелагића.
- Легенда о Стефану Дечанском (1970), филмска биографија Краља Стефана Дечанског снимљена само на основу једне велике Лонгинове иконе која се чува у манастиру Дечани.
- Опсада Београда (1976), филм о опсади Београда 1688. године, снимљен на основу једне велике гравире / плана Београда са око 2.000 ликова коју је израдио аустријски официр Гумп и чији се један од два сачувана примерка налази у Народној библиотеци Србије.
- Баоград, 20. октобар 1944 – 20. октобар 1984. (1984), користећи архивске снимке из времена борбе за ослобођење Београда октобра 1944. и постављајући камеру на иста места као некада, комбинујући црно-бели и колор филм, подсећао је гледаоца на историјска збивања која су се догађала на данас познатим местима у граду.
- Иво Андрић – живот (1985), образовни филм о животу нашег Нобеловца.
- Вук Караџић (1987), образовни филм о реформатору српског правописа[1]
Снимио је велики број путописних документарних емисија у Кини (1971. и 1989. године), на Куби (1973), у Немачкој итд. Многе његове документарне телевизијске емисије су биле посвећене проблемима кинематографије, како прошлости, тако и актуелним проблемима домаћег филма у Србији.
Снимио је серију од десет емисија о значајним филмским ствараоцима у Србији под насловом: Заборављени пионири српског филма (1996), а у многим емисијама је ревитализовао старе српске филмове.[1]
Историчар филма и филмски критичар уреди
Упоредо са радом на филму, од 1950. године бавио се писањем о филму и истраживањем филмске историје. Објавио је, до 2010. године, укупно 352 библиографске јединице – филмске критике, текстове о филмској уметности и историји кинематографије у Србији и Југославији, претежно у домаћој штампи и стручним филмским часописима, али такође и у иностранству. Објавио је као аутор (и два пута као коаутор) 19 књига о историји кинематографије и филма у југословенским земљама и у региону, од којих по једну на италијанском и француском (издате у Италији и Француској), и једну на енглеском језику. [1][2][3]
Пошто се од 1971. године, интензивно бавио озбиљним проучавањем ране историје киноматографије на територији Србије, Југославије и шире, он заправо бива зачетник овакве врсте истраживања и научног рада код нас. На основу проучене архивске грађе идентификовао је личност представника браће Лимијер који је први у Београду приказао покретне слике 6. јуна 1896. године. То је објавио маја 1971. у Политици и то је у ствари почетак његовог научноистраживачког рада у области историје филма. Наставио је са систематским истраживањима ране фазе развоја кинематографских делатности код нас, посветио се,такозваној, археологији филма. Трудио се да инострану стручну јавност – историчаре филма пре свега – упозна са коренима филмске уметности у Србији и југословенским земљама. На великом броју међународних филмских фестивала, посебно у Порденонеу и у Болоњи, организовао је приказивање најстаријих филмова снимљених у Србији (Крунисање Краља Петра I Карађорђевића, Са вером у Бога, Грешница без греха, Воскрешње не бива без смрти итд.), одржао је и низ предавања на универзитетима у САД, Француској, Великој Британији и Италији, као и на међународним скуповима и конгресима о тим филмовима и написао брошуру које су их ставиле у историјски контекст са развојем филма у Европи.[1]
Као дугогодишњи сарадник Југословенске кинотеке, приредио је и монографију Миленко Карановић о првом директору Кинотеке 1949. године.[6]
Награде уреди
Одбор Београдског фестивала документарног и краткометражног филма постхумно је доделио редитељу, сценаристи и историчару филма Дејану Косановићу (1930-2013) награду за животно дело БФКДФ-а.[7]
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ е DevSerbia <office@devserbia.com>. „NAŠ PROFESOR, DEJAN KOSANOVIĆ”. The Cultural Policy & Management Platform (на језику: македонски). Приступљено 2022-11-08.
- ^ а б в Kosanović, Dejan (2012). Kratak pregled istorije filma u Vojvodini, Deo 1 : 1896-1941. Subotica. ISBN 978-86-87613-45-4. OCLC 1295101770.
- ^ а б в Kosanović, Dejan (2011). Kinematografija i film u Kraljevini SHS/Kraljevini Jugoslaviji : 1918-1941. Beograd: Filmski centar Srbije. ISBN 978-86-7227-068-6. OCLC 761196721.
- ^ Аранђеловић, И. „Преминуо Дејан Косановић”. Politika Online. Приступљено 2022-11-08.
- ^ Ранковић, Раденко. „Ин мемориам, Наш професор Дејан Косановић (1930 – 2013)” (PDF). Факултет драмских уметности у Београду.
- ^ „Preminuo Dejan Kosanović”. SEE Cult.
- ^ „Kosanoviću nagrada BFDKF-a za životno delo”. SEE cult.