Добрила Главинић Кнез-Милојковић

Добрила Главинић Кнез Милојковић (1900-1987) била је српска новинарка, друштвена и хуманитарна радница.

Добрила Главинић - Кнез Милојковић, новинарка и хуманитарна радница

Биографија

Рођена је у Београду 1900. године, од оца Доброслава и мајке Косаре. Њен отац, Доброслав Кнез Милојковић, био је први српски државни хемичар, писац српске фармакопеје, дугогодишњи управник државне хемијске лабораторије у Београду, угледни јавни радник и новинар. Добрила Главинић порекло води од чувеног нахијског кнеза и судије Кнез-Милојка из Алексинца који се посебно истакао у ослободилачким ратовима. Посебно је истакнут његов значај у снабдевању народа муницијом и ослобођење Србије од Турака, те припајање алексиначког, крушевачког, зајечарског и књажевачког округа Србији.

Мајка јој је рођена у Београду, као ћерка Живане и Михајла Костића „Албанеза“, чији је предак држао кафану Албанија на Теразијама. Како јој је мајка рано умрла, Добрила је остала сироче. Одрасла је код тетке, очеве рођене сестре и тече Јована Несторовића, државног саветника, чија је кућа, која се налази у Ресавској улици број 27, била позната по свом гостољубљу. У тој старинској кућици са велелепном баштом у којој је још из детињства обожавала и неговала најлепше руже, скупљао се највиђенији и најпознатији београдски свет.

Основну школу завршила је у Београду, а гимназију у Швајцарској. Наставу је похађала на немачком језику који је одлично савладала, а знање тог језика ће се нешто касније испоставити као веома значајно. Поред немачког, учила је и француски и италијански језик. Студирала је Социјалну женску школу у Луцерну. Поред ове школе, студирала је и музичку односно сликарску школу у Швајцарској.

Након завршених школа у иностранству, Добрила се враћа у Србију. Убрзо упознаје Милана Главинића са којим се венчава 1923. године, али са којим није имала деце. Милан Главинић је син Константина Косте Главинића, инжењера и професора Велике школе. Историјат породице Главинић сеже све до средине 18. века, а сви чланови ове угледне породице играли су врло значајну улогу у културном животу Србије. По повратку у свој родни град и по удаји, Добрила се укључује у јавни живот Србије. Њена друштвена и хуманитарна активност обележиће њен живот и њеном имену обезбедити траг у историји српског народа.

Захваљујући Добрили, данас се у Породичном фонду Главинић, који је похрањен у Историјском архиву Београда, чува албум са веома вредним фотографијама, како породичним, тако и оним које је Добрила сликала на разним друштвеним догађајима, поставши тако својеврсни хроничар друштвеног и културног живота Београда почетком и у првим деценијама 20. века. Иако се може рећи да је удајом учврстила свој углед у друштву, свакако се може рећи да је она тај углед и заслужила ако се има у виду да је њен прадеда чувени Кнез-Милојко, отац др Доброслав, први Србин који је у Бечу докторирао фармакологију, а да је њена тетка по оцу позната српска књижевница Јелена Ј. Димитријевић, са којом је све до смрти књижевнице имала веома присне односе.

Хуманитрани рад

Током свог радног века била је секретар друштва „Књегиња Љубица“. Ту дужност обављала је веома савесно и предано, посебно помажући раду на обнављању српских светиња. Тако је забележено да је Добрила радила на подизању „Дома милосрђа“ и цркве у Штимљу. Истовремено, постаје и велики добротвор друштва „Књегиња Љубица“, а оснивач је и друштва „Књегиња Љубица“ у Алексинцу, те сарадник на довршењу Самодрже цркве на Косову и цркве у Урошевцу. С обзиром на то да је Добрила била надарена за сликање, а притом и школована сликарка, она је 1923. године дошла на идеју да организује изложбу својих радова, а да новац од купљених слика поклони у добротворне сврхе, и то једном ђачком склоништу у Штимљу на Косову. Да је та изложба била од великог значаја и вредна помена, потврђује и податак да је том догађају присуствовао краљ Александар Карађорђевић и тадашњи председник Скупштине Др Иван Рибар.

У богатој биографији Добриле Главинић-Кнез Милојковић записано је да је била и: председница Одбора госпођица „Кола српских сестара“, секретар и потпредседница секције „Југословенског женског савеза“ за Београд, потпредседница Одбора „Девојака за васпитање и заштиту деце“, члан Управе „Просвете“, затим „Средњошколске матице ратничке сирочади“, „Југословенске Матице“, „Материнског удружења“, „Лиге жена за мир и слободу“, „Једноте свесловенске жене“, секретар и члан управе Дома ученица, члан управе старешинства Соколског друштва „МАТИЦА“ Београд, Удружења „Домаћица и матера“, Женског покрета, Друштва за заштиту животиња „Цвијета Зузорић“, члан Француског клуба, члан Пољске и чехословачке лиге…

Публицистички и новинарски рад

Публицистички и новинарски рад Добриле Главинић такође је вредан пажње. И у тој сфери, Добрила се показала као веома образована и начитана жена, добра новинарка и уредница. Објавила је низ чланака и студија о многим социјалним, културним и националним питањима посматрајући проблем нашег друштва и живот нашег народа, са љубављу и дубоким познавањем наше историје, специфичних одлика, прегнућа и циљева. На том послу несебичном и преданом, Добрила Главинић показала је пуно иницијативе, ерудиције и познавање психологије и менталитета нашег народа.Своје радове штампала је скоро у свим дневним новинама и књижевним часописима. Била је уредник многих наших угледних листова. Међу њима су и часописи: „Жена и свет“, Женски свет“, „Илустроване новине“, као и дневни листови „Правда“ и „Време“. Почела је да пише још у раној младости, док је живела у Швајцарској. Први свој чланак објавила је 1916. године и то на немачком језику који је одлично говорила („Vergissmeinicht“). Нарочито су запажене њене расправе о „Улози жена у политици“. Залагала се за напредно образовање жена, али не и за њену претерано брзу и потпуну еманципацију. Сматрала је да жена мора постепено да се васпитава, социјално, просветно, културно, па тек онда политички. Залагала се свим срцем за одржавање мира у свету, јер је била уверена да једна жена може много да допринесе питању мира. Држала је многа предавања на те теме и то преко радија, на јавним местима и путем штампе.