Дражен Далипагић

Дражен Далипагић
	; Дражен Далипагић
Личне информације
Пуно име	Дражен Далипагић
Надимак	Праја
Датум рођења	27. новембар 1951. (71 год.)
Место рођења	Мостар, ФНР Југославија
Држављанство	Србија
Висина	1,97 m
Позиција	крило
Про каријера	1971—1991
Сениорски клубови
Године:	Клубови:
1971–1980; 1980–1981; 1981–1982; 1982–1983; 1983–1985; 1985–1988; 1988–1989; 1990–1991	Партизан; Рејер Венеција; Партизан ; Реал Мадрид ; Аматори Удине ; Рејер Венеција; Скалигера Верона; Црвена звезда
Тренерска каријера
Године:	Клубови:
1992–1996; 1997–1998; 2001–2002	Горица; МЗТ Скопље; Астра Банка
Репрезентација
	СФР Југославија (243 утакмице)
Награде
	50 особа које су највише допринеле Евролиги; ; Најбољи спортиста Југославије 1978.; Кућа славних ФИБА (2007); МВП Светског првенства 1978.;
Успеси и медаље
Кошарка
Олимпијске игре
Светско првенство
Европско првенство
Медитеранске игре

Дражен Далипагић – Праја (Мостар, 27. новембар 1951) је бивши југословенски кошаркаш и српски тренер. Завршио је Вишу педагошку школу у Београду.

У Партизан је стигао лета 1971. године, и до 1982. одиграо десет сезона у црно-белом дресу. У том периоду је за Партизан одиграо 305 утакмица и постигао 8,278 поена, уз просечно 33,7 поена по утакмици, па је и дан-данас, после више од 30 година, остао најбољи стрелац у богатој клупској историји. С Партизаном је освојио две титуле првака државе и два Купа Радивоја Кораћа. Играо је и у Реалу, Удинама, Венецији (против Виртус Болоње постигао рекордних 70 поена), Верони, а каријеру је завршио у дресу Црвене звезде.

Клупска каријераУреди

Кошарку је почео да игра тек са 18 година. Приликом отварања нове спортске дворане у Зворнику је 1971. организован сусрет репрезентација република Босне и Херцеговине и Србије. Далипагић је на тој утакмици играо за репрезентацију Босне и Херцеговине, доминирао у скоку под оба коша и постигао и највише поена. Селектор репрезентације Југославије Ранко Жеравица, који је тог лета постао тренер Партизана, одлучио је да га доведе у свој тим. За Далипагића се интересовала и првак Југопластика, која је имала географску предност јер је била ближе Мостару, па је Далипагић споразум склопио прво с њима. Поставио је услов Партизану да ће играти за тај клуб само ако буде играо прву лигу. Партизан је на крају сезоне 1970/71 испао из Прве лиге, али како се Друга лига играла у летњој међусезони, изборио је свој повратак за следећу сезону 1971/72. Партизанов функционер Ђорђе Чоловић је био предузимљивији, обећавао да Партизан гради тим за будућност и Далипагић одлучио да дође у Партизан. Кршење споразума са Југопластиком га је коштало шестомесечне суспензије од стране Кошаркашког савеза БиХ, па је Далипагић пропустио почетак сезоне. Своју прву званичну утакмицу за Партизан одиграо је против Задра и постигао 6 поена. Пред домаћим навијачима дебитовао је против загребачке Локомотиве и постигао 21 поен.^[1]

У Партизан је за сезону 1972/73. из чачанског Борца доведен репрезентативни бек Драган Кићановић, који ће са Далипагићем чинити тандем у Партизану и у репрезентацији Југославије. Жеравица је напустио Партизан 1975, а на месту тренера наследио га је Борислав Ћорковић. Далипагић и Партизан су своју прву титулу првака југославије освојили у сезони 1975/76. До 1982. Праја је одиграо десет сезона у црно-белом дресу. У том периоду је одиграо 305 утакмица и постигао 8,278 поена, уз просечно 33,7 поена по утакмици, па је и дан данас, после више од 30 година, остао најбољи стрелац у богатој клупској историји. Са Партизаном је освојио две титуле првака државе и два Купа Радивоја Кораћа.

После Партизана одлази у Италију, где наступа за Венецију , Удине и Верону. Био је трипут најбољи стрелац италијанског првенства са просецима 30,8, затим 36,5 и коначно 36,3 поена по мечу. Тројке је шутирао са 47,1 одсто. А 25. јануара 1987. играјући за Венецију против Виртуса постигао је невероватних 70 поена! За Венецију је играо и кад је била у Другој лиги, и те сезоне му је просек био – 42,9 поена!

У сезони 1982/83. носио је дрес Реала из Мадрида, али је играо само у Евролиги. Са 39 година је на наговор свог пријатеља Моке Славнића, обукао дрес Црвене звезде. У сезони 1990/91, иако у четрдесетој години, постигао је 321 поен, шутирајући тројке 38 одсто.

Био је један од првих играча из Европе за којег је интересовање показао неки НБА тим. Био је у кампу Бостон селтикса, и био убедљиво најбољи играч. Праја је ипак одустао од играња у најјачој светској лиги јер су тада НБА и ФИБА биле неспојиве. Наступ у НБА би му тада трајно ускратио право да игра за репрезентацију.

РепрезентацијаУреди

На Олимпијским играма у Монтреалу 1976. освојио је, са репрезентацијом Југославије, сребрну медаљу, а на следећој Олимпијади у Москви 1980. златну. На Светском првенству у Порторику 1974. репрезентација СФРЈ у којој је играо била је друга, а четири године касније на Светском првенству у Манили била је прва. Далипагић је тада проглашен најбољим играчем првенства. Иста репрезентација била је трећа на Светском првенству у Колумбији 1982, а друга на Првенству Европе 1981.

На отварању Олимпијских игара 1984. у Лос Анђелесу је носио заставу СФРЈ и касније освојио бронзану медаљу.

За репрезентацију Југославије одиграо је 246 утакмица, и постигао 3.700 поена. Највише у историји. Равно 400 више од другог најефикаснијег – Кићановића, и 520 више од Креше Ћосића.

Године 1977. Далипагић је понео титулу најбољег играча у Европи, а 1978. био је најбољи спортиста у Југославији.

Далипагић (14) на ЛОИ 1980.

После кошаркеУреди

По завршетку кошаркашке каријере био је тренер, и водио је италијанску Горицу, МЗТ Скопље и београдски тим Астра Банку.

Јануара 2005. у Спрингфилду постао је члан кошаркашке Куће славних. То признање су са простора некадашње Југославије добили секретар ФИБЕ Борислав Станковић, „отац југословенске кошарке“ Александар Николић, центар Крешимир Ћосић и Дражен Петровић постхумно.

Председник Србије и Црне Горе, Светозар Маровић, одликовао је Далипагића, Орденом Немање II степена^[2]

На иницијативу Педра Фернандеза, бившег тренера Реала, 1. марта 2007. отворена је у Алкобендасу, (Шпанија) европска кошаркашка Кућа славних. Међу онима који су 12. септембра постали чланови Куће славних налазе се Ранко Жеравица, Борисав Станковић и Дражен Далипагић.

Приватни животУреди

Ожењен је економистом Соњом Пожег, бившом тенисерком и имају ћерку Сању и сина Даворина који је кошаркаш. Даворин Далипагић је играо за београдске клубове Партизан, Атлас и Астра Банку.

ЗанимљивостУреди

У једној реклами за пиво, Дражен Далипагић и Владе Дивац су убацивали кикирики у празну лименку пива и након што Дивац изгуби, Далипагић му каже “Мали, иди по пиво”. Реклама представља омаж чувеној полуфиналној утакмици између Југославије и Совјетског Савеза на Светском првенству 1986. у Шпанији. Након што су се Совјети вратили у утакмицу након две Дивчеве грешке, а касније и победили у продужецима, Далипагић је пришао утученом Дивцу и рекао му: “Мали, нема везе… следећи пут су твоји…” ^[3]

Прајин спортски почетак је интересантан. Почео је као и сви клинци са фудбалом у Вележу у родном Мостару. Играо је центархалфа. Ту је и добио надимак који и данас носи – Праја. Из фудбала је отишао у рукомет, а тек са осамнаест година је на наговор старијег брата почео са кошарком у мостарској Локомотиви. Само две године касније је заиграо у Партизану (1971), а већ 1973. био окићен својом првом медаљом на ЕП у Шпанији.