Зоран Славнић

Зоран Мока Славнић (Београд, 26. октобар 1949) бивши је југословенски кошаркаш, и српски кошаркашки тренер. Играо је на позицији плејмејкера. Спада међу најбоље играче у историји Црвене звезде.[1] Први је селектор репрезентације Србије. Куриозитет је да је и као играч и као тренер радио и у Звезди и у Партизану. Он је уз чувеног професора Александра Николића једини коме је то пошло за руком.

Зоран Славнић

Zoran Moka Slavnić.jpg

Личне информације
Надимак Мока
Датум рођења (1949-10-26)26. октобар 1949.(70 год.)
Место рођења Београд, НР Србија, ФНР Југославија
Држављанство  Србија
Висина 1,82 m
Позиција плејмејкер
Сениорски клубови
Године: Клубови:
1967—1977
1977—1979
1979—1981
1981—1982
1982—1983
Црвена звезда
Хувентуд
Шибенка
Партизан
Јувеказерта
Тренерска каријера
Године: Клубови:
1983—1984
1984—1985
1985—1987
1987—1988
1988—1991
1991—1992
1994—1995
1995—1996
1996—1997
2004
2007
Шибенка
Партизан
Југопластика
Малага
Црвена звезда
Дафни Атина
Црвена звезда
Хувентуд
Ираклис
Атлас
Србија
Репрезентација
 Југославија
Награде

Играчка каријераУреди

КлубовиУреди

За Црвену звезду је почео да игра у млађим категоријама 1963. године, а члан првог тима постао је четири године касније. У Звездином дресу је до 1977. године одиграо 301 утакмицу и постигао 4014 поена. Осми је на вечним листама клуба по броју мечева и поена. Један је од најбољих кошаркаша у историји Црвене звезде, са којом је освојио две шампионске титуле (1969. и 1972. године), три национална купа (1971, 1973. и 1975.) и Куп победника купова 1974. године. Славнић је иако најнижи у екипи са својих 180 центиметара, своје најбоље партије имао у најважнијим мечевима када се одлучивало о трофејима. Тако је бљеснуо у сезони 1971/72, када је просечно бележио 16 поена по утакмици, а Црвена звезда стигла до своје 12. титуле шампиона после мајсторице са сплитском Југопластиком у Љубљани (75:70). У финалу Купа победника купова 1974. године против Збројовке из Брна (86:75), постигао је 20 поена, а у финалу Купа Југославије 1975. против сплитске Југопластике (81:79), убацио је 25 поена и проглашен је за најбољег играча утакмице. Укупно је те сезоне у купу бележио 21,8 поена по мечу и био први стрелац тима. Колико је Звезда тих сезона била јака у Европи говоре и још два финала Купа победника купова, које нису успели да добију 1972. и 1975. године, као и полуфинале Купа европских шампиона 1973. године.

По повратку из војске, одиграо је на високом нивоу, своју последњу сезону у клубу. Те 1976/77. сезоне у првенству је имао просек од 23,1 поен по утакмици и био најбољи стрелац екипе, али то је већ био последњи плес те ослабљене црвено-беле генерације. Каријеру је наставио у шпанском Хувентуду, где је 1978. године освојио шампионску титулу. Играо је и за Шибенку од 1979. до 1981, Партизан 1981/82. и италијанску Казерту где је завршио каријеру са просеком од 17,2 поена по мечу у националном шампионату 1982/83.

РепрезентацијаУреди

Један је од ретких играча који има златне медаље са олимпијских игара, светског и континенталних такмичења. Европским златом се и окитио три пута: 1973. у Барселони, 1975. у Београду и 1977. у Лијежу. Светско првенство је освојио у Манили 1978. а олимпијско злато у Москви 1980.

Славнић је дебитовао за јуниорску репрезентацију Југославије 1967. у квалификацијама за ЕП јуниора у Вигу. Наступио је касније на том Шампионату на коме је Југославија у финалу била поражена од СССР са 82:73.[2]

Званични деби у сениорској репрезентацији је имао 1970. на неким егзибиционим утакмицама, али селектор Ранко Жеравица није веровао у њега тако да га није водио ни на Европско првенство 1971, нити на Олимпијске игре 1972. у Минхену.[2]

Деби на великим такмичењима у националном дресу је имао на Европском првенству 1973. у Барселони, где је Југославија освојила своју прву европску златну медаљу. Славнић је одиграо турнир са просеком 8,1 поена по утакмици. Сличан просек је задржао све време док је играо у националном тиму, а то је било до Европског првенства 1983. у Нанту.[2]

Просек његове репрезентативне каријере је 8,3 поена, а врхунац је имао на Олимпијским играма 1976. у Монтреалу са 12,5 поена. Тамо је постигао један од најважнијих погодака у својој каријери, на утакмици против Италије која је одлучивала другог полуфиналисту. На полувремену Италијани су водили 57:41, али мало по мало Југославија је смањивала заостатак. У последњем нападу лопту су имали “плави”, а после неколико додавања Славнић је остао сам на седам метара од коша. Са сиреном је погодио кош Италијана и Југославија се пласирала у полуфинале, касније је играла и у финалу.[2]

Током пуних десет година Зоран Славнић је био стартни плеј југословенског националног тима. Укупно је одиграо 179 утакмица (150 победа, 29 пораза) и постигао 1.465 поена.[2]

Тренерска каријераУреди

По завршетку кошаркашке каријере, наставио је са радом у кошарци као тренер. Водио је Шибенку, Партизан, Југопластику, Малагу, Звезду, Дафни, Хувентуд, Ираклис, Бамберг, Атлас.

Водио је Црвену звезду у два мандата. У првом периоду од 1988. до 1991. имао је и успона и падова. Најбоља сезона му је била 1989/90. када је са Звездом играо и финале купа Југославије и финале плеј-офа али је оба изгубио од Југопластике која је у том периоду харала и Југославијом и Европом. У сезони 1990/91. са Звездом се у плеј ауту борио за опстанак. Остаће упамћено и да је наговорио легенду Партизана Дражена Далипагића, да опроштајну сезону одигра у дресу Звезде. Славнић је касније водио „црвено-беле” и у сезони 1994/95.

Дана 29. маја 2007. једногласном одлуком свих чланова управног одбора КСС Зоран Славнић је изабран за првог селектора Србије.[3] Пред Европско првенство у кошарци 2007. суочио се са бројним отказима репрезентативаца, тако да је поред Гуровића, Јарића и Миличића, на првенство повео чак девет дебитаната, који ће касније постати носиоци игре у репрезентацији. Србија је поражена од каснијег шампиона – Русије, браниоца титуле – Грчке (након продужетака) и Израела, тако да је такмичење завршила у првој фази. Одлуком стручног савета и управног одбора, Славнић је 26. септембра смењен са места селектора.

ОсталоУреди

Због оригиналног приступа игри од Шпанаца је добио назив ексцентрични геније. Славнићев мото је: „Све је то само игра“.

  • 1991. ФИБА га је уврстила међу педесет најбољих светских играча свих времена.
  • 2007. постао је носилац националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта.
  • 2013. постао је члан ФИБА куће славних.[4] Приликом доделе признања наглашено је да је осим играчког дао и немерљив допринос кошаркаци и као тренер. Под његовим вођством стасали су касније најзначајнији плејмекери: Дражен Петровић,[5][6] Александар Ђорђевић, Саша Обрадовић и НБА звезде Тони Кукоч и Дино Рађа.

УспесиУреди

КлупскиУреди

Првенство Југославије (2): 1968/69, 1971/72.
Куп Југославије (3): 1970/71, 1972/73, 1974/75.
Куп победника купова (1): 1973/74.
Првенство Шпаније (1): 1977/78.

РепрезентативниУреди

  • Златне медаље
Европско првенство 1973. у Шпанији
Европско првенство 1975. у Југославији
Европско првенство 1977. у Белгији
Светско првенство 1978. на Филипинима
Олимпијске игре 1980. у Москви
  • Сребрне медаље
Светско првенство 1974. у Порторику
Олимпијске игре 1976. у Монтреалу
  • Бронзана медаља
Европско првенство 1979. у Италији

РеференцеУреди

  1. ^ „O Klubu”. Kkcrvenazvezda.rs. Архивирано из оригинала на датум 28. 09. 2013. Приступљено 3. 10. 2013. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Станковић, Владимир (20. 8. 2020). „Мока Славнић: Први шоумен”. Кош магазин. Приступљено 22. 8. 2020. 
  3. ^ „Sport - Košarka - Vesti - Slavnić selektor, objavio spisak”. B92. Приступљено 3. 10. 2013. 
  4. ^ Ime *. „Slavnić u Kući slavnih FIBA!”. Telegraf.rs. Приступљено 3. 10. 2013. 
  5. ^ Dražen Petrović: Pre 20 godina u legendu je otišao "košarkaški Mocart"
  6. ^ Dražen Petrović se ponosio svojim trebinjskim korijenima | TrebinjeLive

Спољашње везеУреди


Претходник:
Драган Шакота
(као Србија и Црна Гора)

селектори Србије
2007

Наследник:
Душан Ивковић
Претходник:
Борислав Џаковић
тренери Партизана
Наследник:
Владислав Лучић
Претходник:
Владе Ђуровић
тренери Црвене звезде
Наследник:
Душко Вујошевић
Претходник:
Веселин Матић
тренери Црвене звезде
Наследник:
Михаило Увалин