Душан С. Бањац (пуковник)

Душан (Симо) Бањац, (Бјелај, код Босанског Петровца, 30. октобар 1936) је дипломирани инжињер електротехнике, пензионисани пуковник ВРС и Војске Југославије, научни савјетник, редовни професор.

Душан С. Бањац
Датум рођења(1936-10-30)30. октобар 1936.(83 год.)
Место рођењаБјелај код Босанског Петровца
 Краљевина Југославија
ВојскаЈНА
ВРС
Чинпуковник
Битке/ратовиРат у Босни и Херцеговини

БиографијаУреди

У родном мјесту завршио је осмогодишњу школу 1953. године.[1] У Краљеву је завршио Ваздухопловну подофицирску школу везе (1955).[2]

По завршетку Подофицирске школе био је на дужности авиорадио механичара у ваздухопловној ескадрили 5. ваздухопловног корпуса у Загребу. Ванредно је завршио Средњу електротехничку школу у Загребу 1960. године са одличним успјехом и исте године уписао се на Електротехнички факултет Свеучилишта у Загребу као војни стипендиста. Факултет је завршио за 4,5 године као први у генерацији 1965. године. Након завршетка студија добија официрски чин поручника и упућују га у Ракетну школу противваздушне одбране и завршава је 1966. године. По завршетку школе постављен је на дужност инжењера у 2. ракетном дивизиону 250. ракетног пука противваздушне одбране (касније 250. ракетна бригада). На тој дужности био је од 1966 до 1969, а од 1969 до 1973. године био је главни инжењер 250. ракетне бригаде ПВО Београда. У једном периоду био је оперативац у команди 11. дивизије ПВО у Београду. У периоду од 1973. до 1975. године био је на школовању у Командно-штабној академији Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране ЈНА . Године 1975. постављен је за команданта Ракетнотехничког дивизиона 250. ракетне бригаде противваздушне одбране.[3]

Године 1988, изабран је у ЦОСИС-у за научног савјетника. На Војнотехничкој академији 1995. године изабран је у звање редовног професора, а 2000. године реизбором потврђено му је научно-наставно звање. У војној служби обављао је техничке, оперативне, командне и научне послове. Био је у ЦОСИС-у "Маршал Тито" у тиму за израду и реализацију научноистраживчких пројеката: "Противдесантна борба у систему ОНО и ДСЗ СФРЈ"; "Противелектронска борба у систему ОНО и ДСЗ"- чији је био стручни водитељ и "Развој и усавршавање система ОНО и ДСЗ СФРЈ".

Објавио је двије књиге из области војних наука: "Електронска борба у противваздушној одбрани" 1986. године и "Противелектронска борба" 1995. године, које су кориштене и као уџбеници у војним академијама. У улози аутора и коаутора учествовао је у изради 23 студије из војних наука урађене у ЦОСИС-у "Маршал Тито". Објавио је више чланака у војним часописима "Војно дјело", "Гласник РВ и ПВО" и више новинских чланака.[4]

Учествовао је у Одбрамбено-отаџбинском рату као помоћник команданта 2. крајишког корпуса за територију и сарадњу са УНПРОФОР-ом.

Добитник је Награде "22. децембар", коју је ЈНА додјељивала за најбоље научно и стручно дјело.[5]

РеференцеУреди

  1. ^ Бањац, Душан (2018). Узроци трагедије српског народа Крајине. Београд: "Мирослав". стр. 597. ISBN 978-86-7056-372-8. 
  2. ^ Енциклопедија Републике Српске. 1, А-Б. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2017. стр. 273. ISBN 978-99938-21-92-2. 
  3. ^ Бањац, Душан (2018). Узроци трагедије српског народа Крајине. Београд: "Мирослав". стр. 597. ISBN 978-86-7056-372-8. 
  4. ^ Бањац, Душан (2018). Узроци трагедије српског народа Крајине. Београд: "Мирослав". стр. 597. ISBN 978-86-7056-372-8. 
  5. ^ Енциклопедија Републике Српске. 1, А-Б. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2017. стр. 273. ISBN 978-99938-21-92-2.