Едуард ван дер Нул

Eduard van der Nüll (1812-1868), аустријски архитекта

Едуард ван дер Нул (нем. Eduard van der Nüll; Беч, 9. јануар 1812 (крштен) – Беч, 4. април 1868) био је аустријски архитекта, један од великих мајстора у историцистичког стила.

Едуард ван дер Нул
Едуард ван дер Нул на литографији Јозефа Крихубера (1851)
Пуно имеEduard van der Nüll
Датум рођења(1812-01-09)9. јануар 1812.
Место рођењаБеч
 Аустријско царство
Датум смрти4. април 1868.(1868-04-04) (56 год.)
Место смртиБеч
 Аустроугарска
Мозаик на углу улица Ван-дер-Нул-Гасе и Давидгасе у бечком Фаворитену

Живот и дело уреди

Едуард ван дер Нул је након студија на Бечком политехничком институту, путовао са својим пријатељем Аугустом Сикардом фон Сикардсбургом кроз Западну Европу ради стручног усавршавања. Године 1844. постао је професор на Академији са новом катедром створеном за њега под именом: Перспективе и Орнаментика.

Ван дер Нул је доживотно сарађивао са Сикардсбургом. Док се Сикардсбург бавио првенствено практичним и техничким питањима, ван дер Нул је био одговоран за питања декорације и естетике. Њихов први заједнички пројекат био је 1847. године, стварањем Карлтеатра у Бечу - Леополдштату (ово позориште је у међувремену уништено). Током 1850-их, пројектовали су зграду команде и још неке додатне зграде бечког Арсенала. Ван дер Нул је лично заслужан за унутрашњи дизајн парохијске цркве Алтлерхефелдер.[1]

Бечка државна опера уреди

Најважнији заједнички пројекат двојице архитеката била је Бечка државна опера. Изграђена у стилу неоренесансе, током 1861–1869, подигнута је као прва јавна зграда дуж бечке Рингштрасе. Царске критике и кампања у штампи против овог пара архитеката сугерисали су да је зграда била само половичан успех. Након што је ниво улице испред зграде опере подигнут за метар, опера је описана као „потопљени сандук“ и у црнохуморном маниру названа „Кониграц изградња“, алудирајући на аустријску војну катастрофу из 1866. године.[1]

Едуард ван дер Нул је био дубоко узнемирен овим критикама, па се обесио 4. априла 1868.[2] Његов партнер Сикардсбург умро је од туберкулозе, око 10 недеља касније.

Причало се да је цар био толико шокиран самоубиством Едуарда ван дер Нула, да је од тада на све нове уметничке појаве одговарао стандардном фразом „Било је веома лепо, много ми се допало“.

Едуард ван дер Нул сахрањен је у почасној гробници на Средишњем бечком гробљу (Група 32 А, Број 5). Године 1875. улица Ван дер Нул у бечком округу Фаворитен названа је по њему (нем. Van-der-Nüll-Gasse).

Списак радова уреди

 
Бечка државна опера

Самостални пројекти: уреди

Заједно са Аугустом Сикардом фон Сикардсбургом: уреди

  • Фонтана Шуценгел брунен (нем. Schutzengelbrunnen), 1843–1846
  • Софијина сала (нем. Sofiensaal), 1845
  • Карлово позориште (нем. Carltheater), 1846–1847
  • Бечки Арсенал, 1849–1855
  • Бечка државна опера, 1861–1869
  • Хас-Хаус, 1866–1868 (на месту данашње истоимене зграде на бечком Штефансплацу)
  • Палата Лариш-Мених (нем. Palais Larisch-Mönich), 1867–1868
  • Индустријски двор (нем. Industriepalast), поводом Светске изложбе у Бечу 1873. године.

Познати ученици уреди

Извори уреди

  1. ^ а б https://austria-forum.org, Austria-Forum |. „Nüll, Eduard van der”. Austria-Forum (на језику: немачки). Приступљено 2022-12-29. 
  2. ^ pfruehauf (2011-10-26). „53 Selbstmörder im Portrait”. vienna.at. Приступљено 2022-12-29. 

Спољашње везе уреди

  • Eduard van der Nüll на Аустрија форуму (на немачком)
  • Eduard van der Nüll (на немачком)
  • Nüll, Eduard van der, у Биографском лексикону аустријског царства (Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich), Volume 20, Vienna 1869.