Епителско ткиво

ткиво које облаже површине органа код животиња
(преусмерено са Епително ткиво)

Епително ткиво (епителско ткиво, епител) једно је од четири основне врсте ткива. Састоји се од великог броја густо збијених и међусобно повезаних епителских ћелија тако да садрже малу количину међућелијске супстанце и формирају континуирани слој. Својим базалним делом ћелије леже на базалној ламини подепителској ламини, плочастој структури коју сачињава ванћелијски матрикс. Покривају површину тела и унутрашњих органа, телесне шупљине, изводне канале ... Епителско ткиво се састоји од ћелија епитела. Епители су изграђени од ћелија које воде порекло од сва три клицина листа. У изградњи епитела, сем веома ретких изузетака никада не учествују крвни судови па се размена хранљивих материја и гасова врши посредно - преко везивног ткива које се налази између крвног капилара и епитела.[1][2]

Класификација епитела уреди

 
Врсте епитела- (слева надесно) горњи ред: једнослојан плочаст, једнослојан коцкаст, једнослојан цилиндричан; доњи ред: вишеслојан плочаст, вишеслојан коцкаст, лажно вишеслојан, прелазни епител

Нека епителска ткива су саграђена од једног слоја ћелија истог облика и функције и она се називају једнослојни епител, док су друга саграђена од ћелија које су распоређене у више слојева. Ова ткива се називају вишеслојни епител.

Једнослојни епители уреди

Једнослојни епител може да буде различитог облика, у зависности од функције коју обавља, па се тако разликују:

  • љуспаст (плочаст) епител, изграђен је од истоврсних ћелија чија је ширина много већа од висине;
  • коцкаст епител, кога образују ћелије приближно једнаке ширине и висине;
  • цилиндричан епител (високо призматични), граде ћелије чија је висина знатно већа од ширине.

Посебну групу једнослојних епитела представља тзв. лажно вишеслојан (псеудостратификован) епител. Састоји се од цилиндричних ћелија различитих и по морфологији (облик ћелије, облик и висина једра) и по функцијама па добија, посматран светлосним микроскопом, изглед вишеслојног епитела. Ако су ћелије снабдевене трепљама онда се говори о трепљастим лажно вишеслојним епителима.

Вишеслојни епители уреди

Образовани су од већег броја слојева ћелија наслаганих један на други при чему је најдубљи (почетни) слој у контакту са подепителском ламином. Слојеви ћелија се међусобно разликују по облику.

Према облику ћелије деле се на:

  • плочасте
  • коцкасте
  • цилиндричне.

Посебан тип вишеслојног епитела у коме долази до промене висине и наизглед и броја слојева ћелија у зависности од физиолошког стања органа, назива се прелазни епител или уротел пошто се налази само у неким деловима мокраћног система.

Класификација према функцији уреди

На основу функције коју обављају у организму епители се могу поделити на:

  • покровне (заштитне) који се према структури деле на једнослојне, лажно вишеслојне и вишеслојне;
  • жлездане (секреционе)
  • неуроепителе
  • клицине (репродуктивне), граде их ћелије семеника и јајника
  • апсорпционе, који на вршној површини имају микроресице
  • респираторне (пнеумоцити)
  • чулне (сензитивне)

Кроз ову класификацију истовремено су наведене и улоге које различити типови епитела обављају у организму.

Покожица уреди

Покожица (епидермис) покрива површину тела. Код бескичмењака је једнослојна и покривена кутикулом. Покожица кичмењака је вишеслојна при чему долази до орожњавања површинских слојева.

Рожна материја која испуњава ове ћелије може да гради различите творевине:

  • крљушти
  • перје,
  • нокте,
  • длаку
  • копита и друге

Ендотел уреди

Ендотел је врста епитела који облаже унутрашње површине телесних дупљи и крвних судова.

Жлездани епител уреди

Епителске ћелије које стварају неки производ (слуз, ензиме, хормоне...) и процесом егзоцитозе га избацују у ванћелијску средину називају се жлездане (секреторне) ћелије. Жлездане ћелије образују жлездане епителе који заједно са другим ткивима граде жлезде.

Према типу секреције разликују се два основна типа жлезди:

Међутим, има и жлезда које имају истовремено обе функције (нпр. јетра, панкреас, полне жлезде човека). Жлездане ћелије неких кичмењака (нпр. рибе) јављају се као појединачне и означавају се као пехарасте жлезде.

Функције уреди

 
Облици секрета у ткиву жлезде
 
Различите карактеристике жлезда тела

Епителна ткива имају као своје примарне функције:

  • да заштите ткива која се налазе испод од зрачења, исушивања, токсина, инвазије патогена и физичке трауме
  • регулација и размена хемикалија између основних ткива и телесне шупљине
  • лучење хормона у циркулаторни систем, као и лучење зноја, слузи, ензима и других производа који се испоручују каналима[3]:91
  • пружиње сензација[4]
  • Апсорбовање воде и варене храну у слузокожи дигестивног канала.

Ткиво жлезде уреди

Гландуларно ткиво је тип епитела који формира жлезде путем савијања епитела и накнадног раста у основном везивном ткиву. То могу бити специјализована стубна или кубоидна ткива која се састоје од пехарастих ћелија, које луче слуз. Постоје две главне класификације жлезда: ендокрине жлезде и егзокрине жлезде:

  • Ендокрине жлезде луче свој производ у екстрацелуларни простор где га брзо преузима циркулаторни систем.
  • Егзокрине жлезде излучују своје производе у канал који затим испоручује производ у лумен органа или на слободну површину епитела. Њихови секрети укључују сузе, пљувачку, уље (себум), ензиме, пробавне сокове, зној итд.

Осећај екстрацелуларног окружења уреди

Неке епителне ћелије су трепљасте, посебно у респираторном епителу, и обично постоје као слој поларизованих ћелија које формирају цев или тубул са цилијама које излазе у лумен. Примарне цилије на епителним ћелијама обезбеђују хемосензацију, термоцепцију и механосензацију ванћелијског окружења играњем сензорне улоге посредовања специфичних сигналних знакова, укључујући растворљиве факторе у спољашњој ћелијској средини, секреторне улоге у којима се растворљиви протеин ослобађа да би имао ефекат низводно од тока течности, и посредовање протока течности ако су цилије покретне.[5]

Имуни одговор домаћина уреди

Епителне ћелије изражавају многе гене који кодирају имунске медијаторе и протеине укључене у комуникацију ћелија-ћелија са хематопоетским имуним ћелијама.[6] Резултирајуће имунолошке функције ових нехематопоетских, структурних ћелија доприносе имунолошком систему сисара („структурални имунитет“).[7][8] Релевантни аспекти одговора епителних ћелија на инфекције су кодирани у епигеному ових ћелија, што омогућава брз одговор на имунолошке изазове.

Клинички значај уреди

 
Епителна ћелија инфицирана са Chlamydia pneumoniae

Слајд приказује (1) епителну ћелију инфицирану са Chlamydia pneumoniae; њихова инклузиона тела[9] приказана на (3); неинфицирана ћелија приказана на (2) и (4) која показује разлику између инфицираног и неинфицираног ћелијског језгра.

Епител који се узгаја у култури може се идентификовати испитивањем његових морфолошких карактеристика. Епителне ћелије имају тенденцију да се групишу и имају „карактеристичан уски изглед налик на тротоар“. Али то није увек случај, на пример када су ћелије изведене из тумора. У овим случајевима често је потребно користити одређене биохемијске маркере да би се извршила позитивна идентификација. Протеини средњег филамента у групи цитокератина се скоро искључиво налазе у епителним ћелијама, те се често користе у ту сврху.[10]:9

Канцери који потичу из епитела класификовани су као карциноми. Насупрот томе, саркоми се развијају у везивном ткиву.[11]

Када се епителне ћелије или ткива оштете од цистичне фиброзе, оштећују се и знојне жлезде.

Референце уреди

  1. ^ Eurell, Jo Ann C.; et al., ур. (2006). Dellmann's textbook of veterinary histology. Wiley-Blackwell. стр. 18. ISBN 978-0-7817-4148-4. 
  2. ^ Freshney (2002) Ian Freshney, R.; Freshney, Mary G. (7. 4. 2004). Culture of Epithelial Cells. Wiley. стр. 3. ISBN 9780471459125. 
  3. ^ van Lommel AT (2002). From cells to organs: a histology textbook and atlas. Springer. ISBN 978-1-4020-7257-4. 
  4. ^ Alberts B (2002). Molecular Biology of the Cell (4th изд.). New York [u.a.]: Garland. стр. 1267. ISBN 0-8153-4072-9. 
  5. ^ Adams M, Smith UM, Logan CV, Johnson CA (мај 2008). „Recent advances in the molecular pathology, cell biology and genetics of ciliopathies”. Journal of Medical Genetics. 45 (5): 257—267. PMID 18178628. doi:10.1136/jmg.2007.054999 . 
  6. ^ Armingol E, Officer A, Harismendy O, Lewis NE (фебруар 2021). „Deciphering cell-cell interactions and communication from gene expression”. Nature Reviews. Genetics. 22 (2): 71—88. PMC 7649713 . PMID 33168968. doi:10.1038/s41576-020-00292-x. 
  7. ^ Krausgruber T, Fortelny N, Fife-Gernedl V, Senekowitsch M, Schuster LC, Lercher A, et al. (јул 2020). „Structural cells are key regulators of organ-specific immune responses”. Nature. 583 (7815): 296—302. Bibcode:2020Natur.583..296K. PMC 7610345 . PMID 32612232. S2CID 220295181. doi:10.1038/s41586-020-2424-4 . 
  8. ^ Minton K (септембар 2020). „A gene atlas of 'structural immunity'”. Nature Reviews. Immunology. 20 (9): 518—519. PMID 32661408. S2CID 220491226. doi:10.1038/s41577-020-0398-y . 
  9. ^ „Sporadic Inclusion Body Myositis”. NORD (National Organization for Rare Disorders). Приступљено 12. 3. 2021. 
  10. ^ Freshney RI (2002). „Introduction”. Ур.: Freshney RI, Freshney M. Culture of epithelial cells. John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-40121-6. 
  11. ^ „Types of cancer”. Cancer Research UK. 28. 10. 2014. Приступљено 13. 10. 2016. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди