Зека Буљубаша

Зека Буљубаша (право име Јован Глигоријевић (око 1785. — Засавица 1813) је један од највећих јунака Првог српског устанка. Имао је чин капетана (буљукбаше) и командовао бећарима. Погинуо је 1813. године у боју на Равњу са читавом својом четом када су, након што им је нестало муниције, напали Османлије ножевима.

Зека Буљубаша
Ravnje 006.jpg
Споменик Зеки Буљубаши у Равњу
Пуно имеЈован Глигоријевић
Датум рођења1785.
Место рођењаСјеница или Нова Варош
 Данашња  Србија
Датум смрти1813.
Место смртиБој на Равњу
 Данашња  Србија
ЗанимањеВојник, капетан

Место рођења и пореклоУреди

У литератури се могу наћи различити подаци о његовом месту рођења. Тако Јован Милићевић наводи да је рођен око 1785. у Доману код Невесиња[1]. Други извори наводе да је рођен у Сјеници или Новој Вароши у Старом Влаху[2][3] такође око 1785. године. Неки извори наводе да је био из Бродца.[4]

Одгајан је код српских и турских трговаца, одакле је научио јахање коња, употребу оружја и турски језик.[5] Школовао се у манастиру.[5] Родитељи су га звали Зека због зелених очију.[5]

Зека је дошао у Смедеревски санџак због избијања Првог српског устанка.[6] Пре устанка живио је у Вишеграду.[5] Прича се да је напустио родно село након што се посвађао са својим блиским пријатељем, Турчином из Невесиња, након што му је причао о убиству Турчина који је хтио да силује удовицу Српкињу, своју комшиницу; пријатељ је рекао Зеки да његова исламска вера не може да гледа преко овога и предложио је двобој оружјем; Зека му је пуцао у раме и одмах отишао од куће у Вишеград.[6] Тада још није имао 20 година.[6]

Учешће у Првом српском устанкуУреди

Зека је прво служио у чети војводе Стојана Чупића у Мачви, а затим је служио као гранична заштита код Дрине (према Босанском ејалету).[6] Обично је био распоређен у Парашници код Црне Баре.[6]

Зека је формирао чету од 50–200 људи, звану Голи синови („Голи синови“, израз за људе без жена и деце)[6] или Голаћи. Иако су имплицирали сиромаштво, војници су касније били богато обучени и наоружани.[6] Зека је са својом четом учествовао и у великим биткама, попут Лешнице и Лознице, али је посебно успешно посматрао турска кретања и пресретане трупе.[6] Након што је добио чин буљубаше/капетана постао је познат у народу као „Зека Буљубаша“.[5]

Њему се придружио одред јужносрбијанаца предвођених Наумом Крнаром.[7] Године 1813. борио се са четом на Дрини. Командовао је четом добровољаца, који су понекад били одевени у сукно, али наоружани најлепшим оружјем. Године 1813. командовао је бригадом (800-1000 војника) у последњој бици Првог српског устанка, Равањској бици. Када је бригади понестало муниције, навалили су на Османлије са ножевима и сви су побијени, код Засавице.

НаслеђеУреди

Фудбалски клуб у Равњу носи његово име. Душан Баранин је написао два романа о његовом животу, Зеко Буљубаша (1954)[8] и Голаћи (1966).[9] У роману Хајдук Станко Јанка Веселиновића, Зека Буљубаша је један од главних ликова. Такође, његови потомци су Савкићи, названи по брату Савку.[10]

ГалеријаУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Др. Јован Милићевић, унив. проф. Београд у Енциклопедији Југославије ЈЛЗ Загреб 1971. том 8 стр. 619.
  2. ^ Dojadio turski zulum
  3. ^ Ризница Српска- JOVAN GLIGORIJEVIĆ /ZEKA BULJUBAŠA/ (1785—1815)
  4. ^ „Званична презентација Града Бијељине”. Архивирано из оригинала на датум 25. 11. 2014. Приступљено 06. 03. 2013. 
  5. ^ а б в г д Vojska (на језику: српски). Vojnoizdavački i novinski centar. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж Andra Gavrilović (1904). Crte iz istrorije oslobodenja Srbije: # (на језику: Croatian). University of Michigan. #. 
  7. ^ "Време", Београд 1930. године
  8. ^ Baranin, Dušan (1954). Zeko Buljubaša (на језику: српски). Prosveta. 
  9. ^ Baranin, Dušan (1966). Golaći (на језику: српски). Vuk Karadžić,. 
  10. ^ Аntonic, Milosh (2002). Pelagicevo u sadasnjosti i proslosti. str. 71

ИзвориУреди